Остависмо беле руже на хумкама дечијим. Разастро се њихов мирис на месту где убијени и умрли малишани овог логора покојно снивају. Платили су данак за миран санак својим џелатима, па нас на хумкама сваке године тихо дочекују
Бојан Ђокић на сисачком дечјем гробљу
Дана 7. октобра 2017. године одржан је помен за децу – жртве усташког логора у Сиску, која су настрадала у периоду од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године. После немачко-усташке офанзиве на Козару, у оквиру логора у Сиску формирано је „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Чељад, уместо уљуљкана поред мајчиних скута, одвајана су од родитеља који су слати на присилни рад у Немачку и заједно са децом која су била ратна сирочад смештена су на неколико локација у граду. Услови су били нехумани: хладноћа, немање кревета, постељине и покривача, слаби оброци… У таквим условима, претходно исцрпљена, уз глад и болести који су се појавили, били су осуђени на споро и мученичко умирање.
На позив Српског народног вијећа из Хрватске односно Мирјане Олуић Володер председнице Вијећа српске националне мањине града Сиска, присуствовао сам у своје име и у име Музеја жртава геноцида са колегом др Ненадом Антонијевићем парастосу и комеморацији одржаним за настрадалу децу. На пут смо отишли заједно са друштвом одувек верном овој деци – Удружењем логораша и потомака логора Независне државе Хрватске „Јасеновац“ из Београда. Иако су и сами искусили ужасе логора Независне државе Хрватске и иако су у поодмаклом животном добу, чланови овог Удружења не престају да буду другови настрадалим малишанима, јер је судбина хтела да они преживе логоре, а лако су се могли наћи на другој страни.
Парастос и комеморативни скуп одржани су на сисачком дечијем гробљу, које је од градског гробља „Викторовац“ одвојен само цестом. Само дан раније, град Сисак је донео одлуку да се оно назове Парк Диане Будисављевић, по жени која је спасила из усташких логора између 5000 и 7000 деце. Посебан је осећај стајати на оваквом месту, жалом се подсећати на њихове јаде велике, тугу и бол, на парцели где су се разлегали кругови. Укупно њих девет, чији творац није Данте, већ Независна држава Хрватска. Ако је неко замишљао пакао, нека буде уверен да је то ништа у поређењу са људском злобом и пакошћу која је избила на површину током постојања Независне државе Хрватске. Поред девет кругова, у Сиску постоји и споменик деци-логорашима.
Трећи пут за редом одлазим на ову комеморацију. На помену се неки мољаху Богу, а ја сам прикривао уздисаје, јер на оваквом месту ме душа увек заболи. У временима када многи људи проналазе оправдање за злочинце, а емпатија изостаје за жртве, једино чега се треба држати је људскост. По могућству је пробудити у људима. Иначе остајемо само марва лишена свести о смрти.
Бојан Ђокић на сисачком дечјем гробљу
Не зна се тачно колико детињство у овом гробу спава. Бројке се крећу од нешто преко 1000 до око 2000 хиљаде настрадалих малишана. Независна држава Хрватска овим малишанима није ускратила само детињство, већ и многа друга задовољства која доноси живот: читање, писање, прве екскурзије, прве љубави, слатка суочавања са надама и заблудама. Настрадала дечица нису добила могућност да открију Голсвортија, Хесеа, Солжењицина, Кавабату и многе друге нобеловце. Поједина деца нису имала то задовољство да се поиграју чак ни играчкама, јер су били исувише мали. Уместо у јаслама и учионицама смештена су у школи бола.
Остависмо беле руже на хумкама дечијим. Разастро се њихов мирис на месту где убијени и умрли малишани овог логора покојно снивају. Платили су данак за миран санак својим џелатима, па нас на хумкама сваке године тихо дочекују.
Греше они који сматрају да се треба сећати само малишана који су у Сиску готово свакодневно ишчезавали. Иако ће њихов вапај дуго одјекивати у времену, не треба заборавити ни њихове џелате, иначе залуд свака манифестација. Дужна пажња треба се посветити и хуманим људима Сиска и околине хрватске националности који су удомљавали децу и тако спасили велики број њих извесне смрти. То није било само хуманитарно дело, већ и црта хероизма.
Људи притиснути својим свакодневним бригама, лишени свести о некадашњем страдању, заборављају страхоте ратних вихора. Увек се сетим Себастијана Хафнера који је написао да „удаљеније зло увек изгледа много мање од оног присутног. То не значи да и јесте мање“. Неопходно је неговати овакве манифестације, али без политичких (зло)употреба. Ни плакати ни клети већ се достојанствено сећати људи којима је Независна држава Хрватска одузела право на живот. Памтити шта рат и људска злоба могу произвести целокупном људском човечанству.
Аутор је историчар, стручни сарадник Музеја жртава геноцида
Categories: Противу заборава
Дали би данас било другачије да се потомцима ондашњих џелата укаже поновно прилика?? Шта је са српчадима, које су храбри Хрвати спасили сигурне смрти? Колико њих данас поздрављају “За дом спремни?!”