Кад год ми се дешавало да ме људи и прилике око мене присиле на анималан живот и биолошку борбу, увек сам успевао да нађем неслућене и неочекиване утехе и помоћи које су личиле на права чуда. У ствари, то су биле просте и јасне мисли које су осветљавале пут на далеко испред мене и иза мене и тиме ми давале и тачну слику и праву меру мога положаја. У најгорим тренуцима мислио сам овако: овај ужас од ниског живота цена је којом се плаћа и искупљује све високо и лепо што смо знали и осећали, а пошто је све ово у најужој узрочној вези са нашом мисли о Богу и нашим осећањем лепоте, треба наћи снаге да се и ово прими и заволи исто као што се воле Бог и лепота сами. И кад они који ме тлаче, трују и једу, и који за други живот и не знају, налазе у себи снаге, издржљивости и вештине за борбу, зашто да је не нађем ја који сам гледао и који ћу опет видети сјај другог, лепшег живота за који ниједна жртва није превелика и ниједна цена превисока?
Тако се у мени утврђивало сазнање да је сваки нижи живот у служби вишега, да је све повезано и осигурано и да је човек свуда и у свако доба на свом правом месту и – само пролазно. Са тим скупим сазнањем човек може све поднети, јер је свака битка унапред добивена самим постојањем неуништиве и праве мисли.
Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975), Знакови поред пута, Сабрана дела Ива Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981.
(Блог Марије Јефтимијевић Михајловић)
Categories: Поново прочитати/погледати
Та немојте данас Иву Андрића ” метати у јавност “, данас кад је султан ејуп пашу од Јајинаца селамио што понизно полумесечари, мек као рахатлук, што је крст раскрстио над пашалуком не би ли пола луне најавило истрагу каура… Немојте Андрићеве Боготражитељске речи , светилне и дубоке, дубоке од радости патње која вишим и јединим, истинитим смислом развејава сваку сумњу да Србија не зна, Отројичена и Утројичена, не уме са онима који је ” тлаче, трују и једу …” јер ниже скота леже и полумесечаре…
Коментар приде:
На дан кад се потурице пројаве и заталамбасају Српским земљама, баш како данаске, ја видам слух и срце, да се прену кости потрвене, вилинским гласом Светлане Стевић кад поје ” Књигу пише турски царе…”