Историја је још у старом Риму промовисана у учитељицу живота. Међутим, у савременом свету све се чешће суочавамо са заборавом и губитком колективног памћења, а кључни проблеми, са којима се Србија и данас суочава, дубоко су укорењени у њену историју. Због тога је гост ове „Седмице“ Радио Београда, историчар, професор Универзитета Милош Ковић. Разговарала Ана Томашевић
Милош Ковић и Ана Томашевић
У уводном делу разговора хтела бих да вас питам на шта вас најпре асоцира (синтагма) српска историја. Који бисте епитет уз њу најпре ставили?
Рекао бих трагична и славна. Трагична и славна је појединачна егзистенција сваког од нас. Историја нам је и дуга. Срби су прилично стар народ – као старац који се понекад понаша као тинејџер, незрело. Историја нам је постала трагична пре свега у новије доба, због неколико геноцида које је српски народ преживео, и као таква је упоредива са историјом Јермена или Јевреја. Славна је због ослободилачких покрета српског народа у Првом и Другом светском рату. У срцу те славе увек је био Косовски завет.
А шта бисте рекли каква је српска историјска судбина нације, што подразумева и будућност?
Бојим се да је прилично непредвидива. Сви бисмо волели да животе проведемо у миру, са својим породицама и рачунамо да се најгори део приче окончао деведесетих година (прошлог века). Бојим се да није тако. За нас је живот и даље пун искушења, нашу државу покушавају да распарчају; наши прилично моћни непријатељи Републику Српску и даље третирају као провизоријум. Погледајте шта се дешава са српским народом у Црној Гори – шест грађана Србије годину дана тамнује у најгорим условима, који су приближни онима у Гвантанамо Беју. Ко у Србији на то реагује? Да ли неко зна ко је Бранка Милић, јунакиња процеса? Ситуација је потенцијално врло опасна, и ако ту укључите и светска кретања, опкољавање Русије и улазак НАТО пакта до њених самих граница, притисак на Кину… Бојим се да нас тек чекају искушења.
Ми се у овој емисији ипак пре свега бавимо реалношћу. Какав је историјски поглед на нашу реалност?
Потребно је да схватимо да историја нема краја, или га бар у овом тренутку не можемо назрети. Шта је, рецимо, Косовска реалност? Срби су протерани и тамо је НАТО, при чему се заборавља да ово није крај историје. Примера ради, немачке трупе су 1941. године изгледале тако моћне, а три године касније нема Трећег рајха, Црвена армија је у Берлину. Империје долазе и одлазе, и ми и наши суседи Албанци, Грци и Бугари видели смо долазак и одлазак многих империја. Видећемо крај и ове империје. Док не дође до промене односа снага у свету, нас чекају многа искушења. Потребно је, као што смо и до сада радили, сачекати. Данас кажемо „замрзнути конфликт“. Није Косово једини светски конфликт, широм света има „замрзнутих конфликта“. Сваки народ са историјским искуством зна да када је ситуација неповољна – морате да сачекате.
Колика је цена тог чекања?
У овом тренутку најважније је сачувати људске животе, Србе на Косову. Лако је јуначити се и давати изјаве овде. Људи који живе у гету у Ораховцу не знају шта носи дан, шта ноћ. Тако је и са Србима у Хрватској – наш министар дође и овде даје ултрапатриотске изјаве… Људи не смеју да се уљуљкују, ми живимо историју. Данас многи говоре да треба сачувати животе наше деце. Како? Тако што ћете се одрицати делова своје територије? Или тако што ћете јачати своје оружане снаге и финансије своје земље?
У међународним односима сила одлучује о свему. Ако наша власт потпише Бриселски споразум, за наше главне суседе и велике силе то није знак добре воље, већ слабости. То је позив на гозбу, а на столу су ваше територије, ваши грађани. Не говорим о изазивању конфликата са јачима, већ о озбиљности и свести о томе да у међународним односима нема милости. Ви у овом тренутку можете да напустите Косово и учествујете у стварању Велике Албаније, али зар неко заиста мисли да то може да прође без потреса? Мисли ли тај о судбинама 120.000 наших грађана, мисли ли да ће они да преживе припајање Великој Албанији? У шта ћемо се претворити ако свако мисли само на себе и на своју децу? Ако нема солидарности, нема заједнице. Нација је морална заједница људи који су решени да деле судбину и имају заједничку историјску свест.
Како са историјског становишта треба третирати реалност? Често чујемо да морамо да уважимо реалност (косовску, балканску, реалност у међународним односима)?
Неки кажу да је реалност да Срба данас нема на Косову. „Ми смо их побили, опљачкали – и то је сада реалност.“ Не! Реалност је да то није законито, да је то неприхватљиво. Мали народи се позивају на међународно право и траже великог савезника. Данас је моћ САД неупитна, али моћ Русије и Кине расте. Те процесе ће САД моћи да зауставе само војном конфронтацијом. Русија води пријатељску политику према Србији, али и са тим морамо да калкулишемо. Реалност је да је на Косову учињен злочин и да су они који су га починили још тамо.
Да ли ви то заговарате онај стари левичарски мото будимо реални, тражимо немогуће?
Не – то је могуће! Морамо да будемо одговорни према својој земљи и према будућности своје деце. Треба ли да тргујемо нашим територијама због будућности наше деце? Треба да радимо управо супротно. Поставља се питање: „Хоћемо ли се бранити у Приштини и Дечанима, или у Новом Пазару или Нишу? Или Војводини? Видели сте колико је грађана у Војводини подржало независност Каталоније.“
Зашто су сећања, легенде и митови по вашем мишљењу важни? Зашто их треба чувати?
Друштвене науке кажу да сва друштва почивају на митовима. Очеви оснивачи и одбрана Форт Алама у Америци, рат Север – Југ: цела америчка историја је саздана од митова. Историографија утврђује чињенице, а Косовски завет је нешто што даје смисао историји Срба и мотивише их у критичним ситуацијама
А како кореспондира са реалношћу?
Косовски завет је потенцијално врло субверзиван. Живимо у свету у ком се каже „Дај нам данас“, иде се на хедонистичка краткорочна задовољства. Косовски завет каже „Не! Ми смо за вечност!“ Садашњица вам каже да је примарно материјално, Косовски завет да је примарно духовно. Садашњица каже „Сила. Реалност“, а Косовски завет „Небеска правда изнад свега“. У политичкој квазиелити и неким медијима говори се „Митови су ретроградни“, а Андрић у „Разговору са Гојом“ или есеју у Његошу као трагичном јунаку косовске мисли каже да су легенде и митови срж историје човечанства. То је срж вишевековног искуства генерација. Оно што нас мотивише, покреће – то су вера, љубав, мит. Па шта покреће Американце: мит о њиховој изузетности. Они искрено верују да је амерички народ привилегован, изабран, да њима припада Божја воља. Данас већина грађана Србије верује да је Запад супериоран. Шта је то ако није мит? О томе лепо пише Срђан Шљукић: „Мислите ли да ћемо, када одбацимо Косовски мит, успоставити царство реализма, разума? Не! На његово место ће доћи други мит – мит о моралној изабраности Запада да у наше име одлучује. Кључно питање је да ли желите да личите на некога, да се више не зовете Ана него Џени, или да будете Ана и одговорите на питање „Ко сам ја? Одакле долазим и куда идем?“ То се питање данас поставља српском народу: да ли хоћу да будем оно што јесам, или неко други, кога никада неће прихватити? Ми смо у класичној позицији колонизације, што је рађено и са Филипинцима, у Хонг Конгу, Индији. То су модели културне колонизације. Стално се преиспитујете шта са вама није у реду, зашто нисте довољно „модерни“.
Какав би био одговор историје на питање о унутрашњем дијалогу?
Вратимо се историјском искуству српске дипломатије и хајде да видимо шта би нам на ово питање одговорили Никола Пашић, Милован Миловановић, Илија Гарашанин, Краљ Милан… Сви би нам рекли: сачекајте! Сачекајте промене у односу снага. Али то не значи сачекајте да би се ратовало, већ сачекајте да би се преговарало у промењеним околностима.
Али замрзнути конфликт има и своје слабости. На Косову и Метохији 120.000 Срба, а ако се овакво стање продужи биће их све мање.
А шта је алтернатива? Подела Косова у којој један део јужно од Ибра одлази у Велику Албанију. А шта мислите колико би они као Срби преживели у Великој Албанији? Мислите ли да ћете их спасити тако што ћете их припојити Великој Албанији? Овде се одлучује о читавој Србији, не само о Косову. Људи мисле „Пустићемо Косово и живећемо у миру“. Али не! Тек тада све почиње. Ми мислимо само на себе, а морамо да схватимо да се Срби на Косову налазе на милост и немилост НАТО пакта. Ми и Албанци смо ту где смо и морамо да разговарамо, а велике силе ће доћи и проћи. Морамо бити свесни да нема мира ако једни добију све, а други све изгубе.
Суверенитет је свакако важно место и са историјског и са политичког становишта. Како га ви доживљавате, посебно у светлу актуелног случаја Каталоније. На чијој страни је будућност – суверениста или индипендиста?
Суверен је онај ко сам доноси своје одлуке. Основно је питање да ли желимо да неко други доноси одлуке уместо нас, да неко други уређује нашу земљу? Ту мислим на Европску унију. Или мислимо да смо довољно зрели и паметни да сами уредимо своје ствари? Ми данас имамо еврофанатизам, па ајде да не помињем имена тих безбројних службеника ЕУ који стално овде долазе са тим актен ташнама и лаптоповима – мислите ли да ће они боље да брину о нашој будућности и будућности наше деце од нас самих? Да ли наши суседи Албанци заиста мисле да ће тај Буш или Трамп бити бољи за њих него што би то могли да буду њихови суседи. Ми желимо да у својим рукама задржимо могућност да одлучујемо о нашој будућности. Нико боље од нас не може да одлучује о нашем Београду, нашој Србији и нашем Косову.
Како суверенитет и глобализација функционишу заједно, јер све што глобализација собом носи иде на растакање суверенитета?
Да, али то питање треба поставити Енглезима, њима се десио Брегзит. Суверенитет је сада кључна реч, и у Шкотској, и у Каталонији, а не само у Србији. Нама Немци кажу „Немојте националну државу, то је ретро“, а пре неколико дана они помпезно прославише Дан националног уједињења, па се цела наша Влада тискала на травњаку у Немачкој амбасади. Јесте ли то видели? Јесте ли видели колико су грађани Немачке скакали по оном Берлинском зиду? А онда нама шаљу поруке да су важнији региони. Треба видети каква је улога Европске уније у подстицању каталонског или војвођанског сепаратизма. То нам причају као да никакве школе нисмо завршили, као да нема шта да се научи на Београдском универзитету. Ми имамо сјајне стручњаке, делимично школоване на тим западним универзитетима. Они раде једно, а вама говоре друго. То је класичан колонијални дискурс, у коме су права Енглеза једно, а права Индуса друго. Неће бити тако.
Ви сматрате да је историјски дисконтинуитет у највећој мери оптеретио нашу националну судбину. Има ли ова земља снаге да ухвати континуитет са бољим делом своје историје?
Наравно. Српска историја је веома поучна. Имали смо и много горих времена: 1914, 1915, 1941. година. Сетите се 1690. године… Па се преживело. Не само да се преживело, него се и ослободило. Па се онда и ујединило. Ми смо само једна генерација, беочуг у ланцу. Историја не почиње и не завршава се с нама. Немамо ни права ни разлога да будемо обесхрабрени.
Уредник и водитељ: Ана Томашевић
(Радио Београд 1, 8. 10. 2017)
Categories: Преносимо
Волим слушати Ковића.
КОСОВСКИ ЗАВЕТ јесте субверзиван (растемељујући) за данашњи свет ” реалности “, ” реалности ” без духа и душе, Богозаборавне и Богоотпадничке, за симулакрум магијског искуства чији је ” угаони камен кушач из пустиње, а извођач радова велики инквизитор, али истовремено и свевремено ЈЕСТЕ СВЕОБНАВЉАЈУЋИ, ВАЗДАДЕТЕЉНИ, ДОМОСТРОЈНИ, СВЕДОЖИВЉАВАЈУЋИ, БЛАГОДАТНИ, ЗАЛУЧЕНИ поредак и устројство, надлично и надискуствено, јер је сам по себи, за себе, кроз себе БИТИЈЕ истине, правде, слободе, чежње за Богом и Царством Небесним, вечно памћење оног што је грехопадом изгубљено, а што душа духом слути и тежи му…ЗАВЕТ је светлост љубави Творчеве ужижена у творевину ( овде у саборни народ српски ) да Небеско пројави, а земаљско, по слободној вољи творевине, онебеси…
Часни и истиноносан господин Ковић ТО осећа и зна, те свако мало речју својом сведочи и поучава, саборује и заветује. Захвалност му за учињено…
Ми смо, на жалост, једини народ на свету који кроз народну поезију опева
сопствену пропаст – “ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГ“?!
Историјски није тако, али је народни песник тако сагледао тај историјски тренутак, и КЛЕТВУ, бачену на издјанике, оне који не дођу у Бој на Косово, учинио основним садржајем Косовског завета“.
Лепо звучи, али лоше значи!
Та песма, и клетва изречена у њој, генерацијама је била обавезно школскоо
градиво ,и ко зна колико милиона пута је изговорена, и тако, несвесно,
“инсталирана“ у народно памђење као модел понашања у сличним историјским ситуацијама, и увек резултирала НЕСЛОГОМ – ПОДЕЛОМ НА “ОБИЛИЋЕ“ – родољубе – и “БРАНКОВИЋЕ“ – издајнике.
И док је Свети Сава са Неба благосиљао, дотле је Кнез Лазар са земље –
прклињао?!
Благослова Светога Саве, са Неба, не можемо се одрећи, а клетву Кнеза
Лазара, са Земље, прпевати у Благослов Кнеза Лазара, са Неба и тако та
два Бласгослова објединити на добробит Православног рода србског –
остварити благословено јединство НЕБЕСКЕ и ЗЕМАЉСКЕ СРБИЈЕ.
Зато клетву треба препевати у Благослов Кнеза Лазара, и објединити га
са Благословом Светог Саве изреченог у Светосавској химни.
КНЕЗ ЛАЗАР:
“Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, с мислима се бори.
Да је коме стати па слушати
Како кнеже Србе благосиља,
Благосиља и у бој позива:
„Ко је Србин и србскога рода,
и од србске крви и колена,
а дошао у бој на Косово,
тај имао од срца порода,
и мушкога и девојачкога!
Од руке му све живо родило,
и у пољу пшеница белица,
и у брду винова лозица!
Бог га гледо док му је колена!“
СВЕТИ САВА:
“С неба шаље благослов Свети отац Сава…
……………………………………………………“
Препевом Лазареве клетве Бранковића /издајника/ уБблагослов Обилића /родољуба/ превазиђен је духовно-молитвени парадоск узношења молитве Светом Кнезу Лазару, под куполом храма, и појања Његове клетве, уз гусле, у порти тог истог храма, после Свете Литургије и молебана Светом Кнезу Лазару.
Неспојиво је било:
“Свети Кнеже Лзаре – моли Бога за нас!” – у храму, за време Богослужења,
и: “Љуто куне србски Кнез Лазаре …“ , отпојано уз гусле у порти, дворишту тог истог храма, у размаку од пар сати!
Сада су Благослови обједињени – и Светог Саве и Светог Кнеза Лазара,
отпослати из Небеске Србије – Земаљској Србији!
Драган Славнић
Наш се ослободилачки покрет поновио 1988-2000-те. Док је цела Европа тонула у либерални смрад, прихватала америчку изопаченост – Срби су били један од ретких народа који се томе успротивио. Наша борба, заједно са Јерменима у Карабаху, и Русима у Придњестровљу и на Кавказу, одложила је коначни напад на Русију – до тренутка када је он нејвероватније неизводив.
Једнога дана писаће се: да смо уз Русе и Јермене остали једини носиоци светла у либералној ноћи.
@Драган Славнић
—
То да Косовски завет слави пропаст – је нека католичка ујдурма. Ако је до саме Косовске битке – она је завршена сасвим “нерешено”, што је невероватан успех за ондашње односе снага Турске и Европе; следећа на реду – Мађарска, пала је у једном дану; ако је до српске државе – она је потрајала још 70(седамдесет) година, дајући највише плодове своје културе, технике, духовности и цивилизације. Потрајала је и иза тога још 50 година као слободна територија (деспотија) под угарском круном… све време штитећи Европу од турске најезде.
@dulebg
“То да Косовски завет слави пропаст – је нека католичка ујдурма”?!
Ако је то неки католик написао, па потурио Србима, онда наведите
”извор” такве ваше тврдње и сазнања!
А у мом коментару лепо пише:
”Историјски није тако, али је народни песник тако сагледао тај историјски тренутак, и КЛЕТВУ, бачену на издјанике, оне који не дођу у Бој на Косово, учинио основним садржајем Косовског завета“.
Лепо звучи, али лоше значи!”
Ми не знамо, не бар историјски, шта је Кнез Лазар стварно рекао.
Ако је изговорио клетву, онда је то било за за тај историјски тренутак,
а не ЗАВЕТ – АМАНЕТ – ДА СЕ КЛЕТВОМ СТИЖЕ ДО ЦАРСТВА
НЕБЕСКОГ, да то оставља свом потомству.
Кажем, да је чак и изговорио клетву, на исповести, пре причести,
а стремећи ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ, то је свакако исповедио и причестио
се!
У епској народној поезији Срба, из времена Ксовског боја, постоји
песма ”ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГ”, где је дата Лазарева
клетва, као окосница Косовског завета!
Припадам нараштају који је то имао као обавезно школско градиво, а пре и
после мене било је још много нараштаја који су то морали научити напамет и одрецитовати.
И шта је бива са толико пута ПОНОВЉЕНОМ КЛЕТВОМ?
То постаје део колективног/саборног, историјског памћења као
образац, матрица /слично компјутерском програму/ који у датом
историјском тренутку, када ИСТОРИЈА – ”УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА” –
НАШЕМ НАРОДУ ПОНОВИ СЛИЧНУ ИСТОРИЈСКУ СИТУАЦИЈУ!
Не постоје записи да су србске војсковође изговарале Лазареву клетву,
почев од Битке за Смедерево, Београд, па преко Првог и Другог српског
устанка, преко Првог и Другог балканског рата, Првог и Другог светског
рата, па ни овог последњег, за Србе – Трећег балканског рата.
То што је Кнез Лазар проклео Вука Бранковића није ништа необично, само да је то oстало на томе.
Али, ту се умешо НАРОДНИ ПЕСНИК који је, уз гусле, ту “ЛАЗАРЕВУ КЛЕТВУ” овековечио епским десетерцем и тако “инсталирао”,” упрограмирао” у “КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО”, (НЕСВЕСНО-СВЕСНО) – ПОДСВЕСТ народа срБскОГА, па је то постао општи модел понашања за сличне историјске ситуације, који увек резултира НЕСЛОГОМ – поделом на ОБИЛИЋЕ и БРАНКОВИЋЕ, са акцентом на ПРОКЛИЊАЊЕ БРАНКОВИЋА, не би ли се тако – КЛЕТВОМ -БРАНКОВИЋИ ПРИЗВАЛИ “ПАМЕТИ”?!
Тренутна политичка дешавања – заоштравање предизборне кампање у Србији – то врло сликовито приказује.Ту су само јалова препуцавања са БРАНКОВИЋЕВСКИМ етикецијама, а ОБИЛИЋА – већине народа срБскОГА – ту нигде нема.
Све то изгледа врло наивно и нестварно – а да ли је баш тако?
Не, то нимало није наивно, ако се узме у обзир да је клетва у 10-ерцу уз гусле, на земљи (простору и времену) , појањем појца преко слушалаца реемитована мислима на таласној дужини можданих таласа од 10Hz – herca у “ИНФОРМАЦИОНИ ОМОТАЧ ПЛАНЕТЕ”, односно, “КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО”- “НЕБО” , и да је тамо увек присутна, као програм у компјутеру, да се стави у функцију, са већ вишевековно познатим историјским учинком унутар народа срБскОГА – НЕСЛОГОМ!!!
Да је клетва пожељна, било би је у БОГОСЛУЖБЕНИМ КЊИГАМА И
БОГОСЛУЖБЕНОМ ПОРЕТКУ, а ње тамо нема, и не може је ни бити,
јер се добро остварује само на добар начин – БЛАГОСЛОВОМ БОЖИЈИМ,
а не – КЛЕТВОМ!
Реч има силу значења и не треба се речима играти, да ЗВУЧЕ БОМБАСТИЧНО,
а по цео народ – ЛОШЕ ЗНАЧЕ.
Зато ХРИСТОС И ГОВОРИ:
”НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!”,
и ”СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ И СВОЈИЈЕМ РЕЧИМА ОСУДИТИ!”
Да је клетва поучна, и сам Исус Христос би проклео Јуду што Га је невиног издао, Пилата што Га је неправедно осудио, разбојника на крсту /лево од Њега/ што злобно хуљаше на Њега, као и сав народ који Му се безразложно смејаше
и осуђиваше Га.
И шта говори Христос, уместо КЛЕТВЕ /а имаше разлога на претек/:
”ОПТОСТИ ИМ ОЧЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!”
Клетва је из арсенала НЕГАТВИНЕ СИЛЕ, а БЛАГОСЛОВИ из арсенала
БОЖИЈЕ СИЛЕ.
Клетва може бити изузетак, врло редак изузетак, од правила, али никада
не може и не сме бити правило.
Наш народни песник је КЛЕТВУ СТАВИО У ИСТУ РАВAН СА ПРАВИЛОМ,
само због ушима ”лепог” звучања, али, на жалост, лошег ЗНАЧЕЊА.
За све мисли, речи и дела лошег значења, ми се исповедамо, да бисмо
се Причестили и кроз Причест, у времену и простору, осетили предукус
ЦАРСТВА БОЖИЈЕГА.
Драган Славнић