У Београду основано удружење „Славјаносербија би да подсети на то потомке тих Срба, од којих су многи после 1917. и присилне украјинизације заборавили не само да су Срби, него и да су Руси. И да подсети нас, овде, да имамо тамо неке своје Матиће-Матиче, Бабиће-Бабиче и остале. „Славјаносербија“ на Луганском универзитету оснива Српски центар, за промоцију српске културе, учење српског језика и сваки у данашњем времену могућ облик не само српско-луганске, него и српско-руске сарадње. И солидарности, и заједништва. Да делимо патње, јер од патњи нећемо побећи – али и слободу

Паја Јовановић: Сеоба Срба

Сеобе и живот у пограничју не морају увек да буду патња, могу бити и слобода. Патња и слобода се често не искључују, а човек је ту да бира, јер увек мора да се бира.

Тако су неки од наших предака, у 18. веку, нашли слободу у далеким руским крајевима, где више нису били на свом тлу, трагичном и дивном, али где су могли да живе у слободи. Суровој једној слободи, али слободи. Као што су њихови преци на Косову, пред Турцима, изабрали једну слободу, слободу од закона овога света, тако су и осамнаестовековни потомци изабрали слободу, далеко од тог Косова али не далеко од свог срца, не далеко од свега онога што им је било најбитније. А шта им је било најбитније, осим те помало дивље и дивљачке слободе? Њихова источна вера, њихова Црква, опет – Царство небеско.

Косово је опевано у народним песмама, а ове сеобе у даљине – али по духу и у срцу „наше“ даљине – описао је Црњански. И као што нас је велика литература везала за Косово и осмислила у нама искуство Косова, тако нас је велика литература везала и за ово искуство сеобе и пограничја – за нову Србију, у Русији, у новој Русији.

Управо у Београду основано удружење „Славјаносербија“, повезује данас напаћени Луганск са Србијом, али и својим српским идентитетом, улогом Срба у њиховој великој историји, без које не би било не само данашње, него ни било које Русије. Ако Луганск данас није у политичким границама Русије, он то јесте у духовним, у историјским. Ако није руски – он је росијски.

„Славјаносербија“ би да подсети на то потомке тих Срба, од којих су многи после 1917. и присилне украјинизације заборавили не само да су Срби, него и да су Руси. И да подсети нас, овде, да имамо тамо неке своје Матиће-Матиче, Бабиће-Бабиче и остале. „Славјаносербија“ на Луганском универзитету оснива Српски центар, за промоцију српске културе, учење српског језика и сваки у данашњем времену могућ облик не само српско-луганске, него и српско-руске сарадње. И солидарности, и заједништва. Да делимо патње, јер од патњи нећемо побећи – али и слободу.

Удружење има грб у облику двоглавог орла, који указује на наше цивилизацијско, суштинско, словенско али и надсловенско, православно јединство. Подвиг, прави подвиг у историји, прави стваралачки подвиг увек има цивилизацијске размере – ми морамо да се довршимо, формирамо и формулишемо оно што смо једном започели. А не да се увек некоме правдамо и извињавамо, већ и због тога што постојимо.

За почетак је већ довољно то што нас на овој српско-луганској и српско-славјаносербској, и српско-руској трансверзали повезује велика литература, као једно од највећих подвига човечанства. Да ли смо јој дорасли, да ли смо дорасли једном обновитељском заносу, да ли смо, попут наших предака на Косову и отиснутим ка пограничјима дорасли слободи?

Удружење „Славјаносербија“ је у повоју, још готово да нема ништа своје, осим уредне регистрације и неколико људи „с обе стране“, сарадње са Руским центром на Филолошком факултету Универзитета у Београду и жеље за сарадњом са свима који желе да допринесу узајамно обогаћујућим културним везама. Али оно нас, идејама које нуди, везује за кључно искуство данашњице, а самим тим за будућност. За оно што ће бити, свакако бити, и чијем стварању присуствујемо. Ономе што нас чини поносним да будемо његов макар и незнатни део.

Додатак

Из књиге „Историја, вера, политика“ Александра Раковића (Отачник, Православље, Бернар, 2016):

Када је реч о историјском појму „Рус“, од средњег века обухвата словенске народе чији су потомци Руси, Белоруси и Украјинци. Стога би, на пример, правилније било преводити титулу руског Патријарха на српски језик у овом виду: „Патријарх московски и све Руси“. У том смислу Рус је наднационални појам, неки би пре рекли свенационални појам који засвођује источне Словене или народе који имају руско порекло и/или руски идентитет.

За појам односно именицу „Рус“ када је реч о источнословенским народима може се наћи груба аналогија с појмом односно именицом Српство које је у 19. веку обухватало све Србе без обзира да ли су православне, римокатоличке или муслиманске вере а у данашње време углавном обухвата православне Србе и један број национално декларисаних Црногораца који себе сматрају верницима Српске Православне Цркве и говоре српским језиком.

Осврнимо се сада и на појам „Малорусија“. У средњем веку се под Малорусијом подразумевала данашња западна Украјина с градовима Лавов, Ивано Франковск и Тернопољ. Овај простор је у позном средњем веку отпао од руских земаља али су га западни владари и даље називали Малорусијом. У 17. и 18. веку титула руских царева је гласила: „владар све Руси: Велике, Мале и Беле“ [„Велика“ би била Русија, „Мала“ Малорусија, а „Бела“ Белорусија].

У позном 19. веку географски појам Малорусије се проширио на просторе које знатним делом заузима данашња Украјина. Тада се под „Украјином“ означавао руски обод ка Западу. Становништво тог простора себе је сматрало Малорусима. Тек у 20. веку, под совјетском влашћу, новоуведени украјински идентитет надвладао је малоруски.

Направићемо аналогију са увођењем нових идентитета у комунистичкој Југославији: црногорског, македонског и муслиманског, који су издвојени из српске нације. Као што данас многи црногорски сепаратисти себе не сматрају Србима (иако су њихови преци били Срби) и Цетиње више није српски град (иако је био престоница јужног Српства), тако углавном сви становници западне Украјине (сржи Малорусије) не желе ни да чују да су део историјске Руси као што ни Кијев (где је никла Русија) више није руски град. Историјски процеси некада крену неочекиваним путем. Нажалост.

Осврнимо се кратко и на Новорусију. Наиме, овде је реч о просторима на Азовском мору, северном Црном мору и мало даље на север које је Руско царство крајем 18. века освојило од Татара и Турака. То је у великој мери садашњи простор југоисточне Украјине. Од Тираспоља (Придњестровље, Молдавија) и Одесе па преко Дњепропетровска скоро до Луганска. Након слома Руског царства, бољшевици су формирали Совјетску Украјину чије су границе до 1922. обухватиле историјске просторе Новорусије на југоистоку, Малорусије на северозападу и још неке територије некадашњег Руског царства. Крим је 1954. отргнут из Русије и предат Украјини.

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Александар Раковић, Владимир Коларић