Британски историчар Тимоти Гартон Еш назвао је петооктобарски преврат „последњом од двадесет и пет европских демократских револуција са краја 20. века“ која је спроведена са „минимумом неопходне силе и максимумом резултата“. После седамнаест година томе се нема шта много одузети. Петог октобра није пао један режим. Тај режим је умро од старости неколико година после смрти свог оличења Јосипа Броза Тита. Ми смо имали посла са политичким вампиризмом, кринком иза које је једна идеолошко – економска олигархија бранила своју власт

Чедомир Антић

Пети октобар 2000. године остаће велики датум у историји српског народа због две историјски несумњиво важне чињенице. Први пут после избора из 1905. године једна влада је расписала изборе и на њима изгубила. Био је то и први народни преврат у нашој историји после 142 године и Светоандрејске скупштине који је прошао бескрвно.

За разлику од самосталаца академика Љубомира Стојановића, српског Катона и честитог републиканца – реформатора, Милошевић је поражен тако што се током двобоја сам упуцао. Он није пред народ ставио своју политику и омогућио поштене изборе како би био на њима потврђен. Милошевићев режим био је од самог почетка свог постојања злогласан по томе што није био наклоњен аутономији народног одлучивања. Од првог дана Милошевићеви реформатори тежили су да јасно укажу на континуитет, они су били (колико год данас његови приврженици настојали да то релативизују) партија континуитета, иако су напустили добар део комунистичке идеологије дубоко су веровали да су сви њихови противници контрареволуционари и издајници. Од времена када је на говору у Рачи 1990. године социјалистички кандидат за народног посланика рекао да се „власт добијена пушком“ само на такав начин може и изгубити, преко јавно изреченог уверења јуловских функционера да су 1996. Београд „напали четници“, до пркосног усклика остареле поп звезде са режимске изборне листе на пропалом победничком концерту, одржаном увече 24. септембра 2000, упућеног суграђанима присталицама ДОС-а који су звиждали: „Пуцајте ја и сада држим час!“… Милошевићев режим стављао је до знања да је демократија само фасада. То је и доказао фалсификујући изборе у РС Крајини 1993, у Београду 1996, и коначно у СР Југославији 2000. године.

Парадокс Милошевићевог режима био је садржан у томе што је, без обзира на сву накнадну памет и објашњења, бежао од програма и идеологије, ослањајући се на вођине успехе и вештине. Темељећи се често искључиво на демократској легитимацији – победи на изборима Милошевићев режим је суштински доводио слабу и подељену, од државе сузбијану, опозицију у неопходност да се уједињује, корумпира и радикализује. Уместо да после деценија диктатуре, уверен у своје добре и родољубиве намере, почне да изграђује демократске установе и слободну привреду, Милошевићев режим је све чинио да задржи монопол власти. Уместо да полако креира демократску опозицију као сопствени коректив и једног дана алтернативу, он је ратовао против опозиције и помагао стварање СРС-а и сличних странака које су је разарале. Милошевић је на крају постао жртва те политике. Променио је Устав СР Југославије и начин избора председника, уместо темеља победе режима, постао је ослонац опозиционог уједињења. Опозиција није ваљала, али су грађани проценили, на основу његове политике да је он гори од новог паковања опозиције која је чак и лошија него раније.

Истраживања говоре да данас већина грађана Србије верује да је револуција од Петог октобра била грешка. Они међутим заборављају да је тада пресуђивано не само Милошевићевом режиму већ и његовој политици. Промене које су после извршене могу бити колико год хоћете неуспешне и компромитоване, оне данас немају алтернативу. Када вође странака данашње владе критикују досистичке владе, оне заборављају да су током дванаест година владавине те владе само током мање од три године (дакле око 30 месеци) биле без подршке СПС-а. Данас влада критикује досовске владе због корупције и неуспешних реформи. Нико не спомиње идеологију и програм некадашњег СПС-а или реформисаних радикала из 2008. године… Данас су странке Милошевићевог режима на власти, али програм је, макар званично, Ђинђићев.

Много је речи о изневереним обећањима ДОС-а. Обећања политичких странака нису пароле на минтинзима или узвици у кафани… Програми странака и коалиција су јавни и морају бити писани. Када је ДОС дошао на власт његов програм је формулисан у „Уговору са народом“. У том документу изнесено је десет обећања. Сва, осим делимично два, су остварена. Грађанима ће се данас учинити смешним али тада је две трећине становника Србије гласало за: 1) започињање решавања уставног питања; 2) економско деблокирање Црне Горе и почетак преговора о будућности заједничке државе; 3)започињање активне политике како би био очуван суверенитет Србије на КиМ, 4)смањење броја министарских места за трећину а броја потпредседника владе на три, 5) да посланицима и члановима владе законом буде забрањено гомилање функција, а министрима да обављају дужности у привреди, 6) да у року од стотину дана влада пружи увид скупштинском одбору у сва тајна досијеа, 7) обавезу пријављивања имовине функционера, 8) обустављање примене штетних закона по грађане Србије, 9) темељну ревизију буџета поверену страној реномираној ревизорској кући, 10) формирање комисије експерата која ће обнародовати све тајне документе везане за спровођење власти од стране режима од 1987. до 2000. године.

Разочарани? Али то је била тема. Данас се говори о томе да је ДОС требало да врати КиМ у састав Србије… То је бесмислено. Па да су САД и ЕУ желели такав исход не би бомбардовали Србију и Црну Гору, позвали би своје штићенике Албанце на изборе и оборили Милошевића још 1992. године. Говори се о одбрани СР Југославије, а зашто је Милошевић у време када је могао да створи, рецимо регионалну Србију у чијем је саставу и Црна Гора, одабрао да ствара конфедерацију? Та конфедерација се фактички распала 1998, после је остало само да посвађани ДОС сачека споразум Црне Горе са ЕУ, САД и Руском Федерацијом. Не чудите се: као што је дозволила бомбардовање Србије, Москва је 2006. била највећи страни спонзор државне независности Црне Горе.

Данас се говори о стотину милијарди евра које су најављене као инвестиције у Србију. Само још да нађемо документ о том обећању… Новине су рецимо 2011. објавиле да је на разне начине у Србију током протекле деценије стигло 40 милијарди, а то заиста није мало… Слично је и са стандардом. Нико грађанима није обећао зараду од 1000 долара месечно (осим Јездимира Васиљевића и Вука Драшковића 1993. године), али је било разних обећања. Чињеница да је ДОС у оквирима своје политике зацртао једну популистичку меру: без обзира на привредни раст повећавали су првих година зараде и пензије за 10% и више годишње. Чињеница је да се живи тешко. Али, рецимо у Београду је 2000. било око 250.000 аутомобила, а 2007. око 620.000.

Србија је, кажу изгубила индустрију… Али зар је није изгубила цела Европа? Одакле нам нова привреда без дугорочних инвестиција и револуционарног напретка у образовању? Говори се о економској стабилности, а ми овакву стабилност, чак и у време када се после 2008. пољулала глобална економија, нисмо имали вероватно од седамдесетих година.

Неодговорне Живковићеве, Лабусове, Тадићеве и Ђелићеве изјаве о уласку у ЕУ 2007, 2010, 2014. или 2016. године даване су често на митинзима… Али, ево, и поред проблема за које ДОС није крив – из комунизма нерешеног националног и државног питања (Косова, Црне Горе), Хага… Србија је до преговора о поглављима стигла после четрнаест година интеграција, притом је 2006. дисолвирана заједничка држава. Колико је требало Хрватској да дође до затварања поглавља? Тринаест или можда чак шеснаест година, зависи од када узимамо да је почело њено интегрисање у ЕУ.

Данас се говори о беди и корупцији. Истина је да је корупција распрострањена али проблем је у нечем другом. Наравно да нико не верује да је данас или 2012. корупције више него 1998. године. Процена међународних установа које истражују корупцију била је да је СРЈ била у рангу са Сијера Леонеом, док је Република Србија дошла у ранг суседа. Проблем је, као у свим другим ставкама о којима смо раније писали, у перцепцији и културном обрасцу. Раније је сива економија била сегмент социјалне политике, медији су били затворени и већина грађана је некако преживљавала уверена да брани државу и нацију. Млека за 4 и уља за 12 динара није био за све, али су могли да их дочекају пензионери и незапослени којима је тај демагошки гест државе давао на значају у сопственим очима. Они су, разуме се највреднији бирачи. У време транзиције грађани су делимично изгубили сваки привид робинхудовског криминала државе, појавили су се политичари, експерти и транзициони добитници који су били уверени да је маркетинг довољан да надокнади недостатак уверења, програма, знања, поштења и васпитања. Велики проблем је био и са медијима. У немогућности да контролишу државне медије као некада Милошевић, власти су почеле да им умањују вредност фаворизујући приватне, углавном таблоидне медије.

Вратило се неразумевање порука политичара, какво је постојало седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Коштуничини су понављали да им је приоритет „легализам“, Ђинђићеви да верују у „транспарентност“ реформских процеса. Већина грађана је према истраживању Стратеџик маркетинга са краја 2002. веровала да „легализам“ значи право грађана на радно место (претпоставља се у државној служби или у пропалој фабрици) док су транспарентност видели као протестовање против нечега (јер свима је добро позната именица „транспарент“).

Када су 1991. почеле промене у Руској Федерацији, по први пут су отворени медији. Питали су једну старицу како јој се чини у демократији. Она је рекла да је добро, али „много падају авиони“. У СССР-у такве вести углавном нису објављиване у медијима. Пошто нису објављиване, није их ни било. Стамболић и Милошевић су се могли мрзети али је њихов сукоб био другачије упакован. Некако достојанствено, историјски. Већини грађана су псеудомодерност, покондиреност и фамилијарност реформских политичара биле управо одвратне. Како поредити сукоб на телевизијски преношеној Осмој седници, са дуелом Динкића и Ђелића и расправом двојице реформиста са министарским рангом у касним тридесетим годинама која се свела на: „мајку ми не дирај“ и „имам и ја мајку“.

Транзиција је донела раслојавање. Социјалне разлике су повећане. Зашто би просечан грађанин био задовољан? У поређењу са научником, лекаром, инжињером, општинарем, учитељем… који добија редовно своју зараду, колико год био њоме незадовољан, живот просечног грађанина који према статистикама једва да има завршену основну школу, јако је тежак. У доба социјализма он је био заштићен: некако се запошљавао (нерентабилност радних места је један од узрока пропасти тог режима), ако не би добио стан могао је нешто да нелегално сазида. Није било ове медијске какофоније… Из данашње перспективе све се чини боље. Милошевић му је у општој пропасти омогућио извор нелегалног прихода. Било је тешко, али у најтежим тренуцима њему је са зарађених 100 марака било боље него лекару или наставнику у средњој школи. После 2000. таква зарада је полако нестала. Рецимо, пољопривредни комбинат у коме је радио, па на крају таворио, је продат, ако је добио нешто новца од отпремнине могао је са њим само да закрпи неке рупе. Уместо да такве људе који су на селу оспособе за нови живот дајући им земљу комбината, повољне кредите и образујући их, власти су их претвориле у сигурне гласове. Како онда да већина грађана не осуђује Петооктобарске промене?

Пети октобар 2000. био је дворски пуч. Нас 800.000 је лутало градом наводно опседајући неколико симболичних установа. То су биле кулисе иза којих су разне режимске примадоне Павковић, Бошко Буха, Улемек… Могле мало да се фемкају, запевају коју арију а онда изјаве, цитирам по сећању Бујошевићеву и Радовановићеву књигу: „Ово ти је можда чудно, ето ми смо до сада навијали за Звезду, а сада смо постали партизановци…“ (полицијски генерал Буха свом сину).

Британски историчар Тимоти Гартон Еш назвао је петооктобарски преврат „последњом од двадесет и пет европских демократских револуција са краја 20. века“ која је спроведена са „минимумом неопходне силе и максимумом резултата“. После седамнаест година томе се нема шта много одузети. Петог октобра није пао један режим. Тај режим је умро од старости неколико година после смрти свог оличења Јосипа Броза Тита. Ми смо имали посла са политичким вампиризмом, кринком иза које је једна идеолошко – економска олигархија бранила своју власт. Та олигархија одржавала се на слабостима српског народа, настала на идеологији и погледу на свет она је била спремна на све како би се одржала. У време када су њихови посланици, упркос већине у свим парламентима, гласали како је желео ДОС, они су као услов имали да задрже економску моћ. Четвртина свих приватизација, и то углавном најбољих предузећа извршена је за време прелазне владе Миломира Минића (октобар 2000 – јануар 2001). И то је основа транзиције, а не приватизација пар драгуља и хиљаду и по пропалих предузећа која је уследила.

Пети октобар, преврат за који је Војислав Жанетић рекао да га је преспавао свако ко је мало боље ручао, био је важан симбол. Народ је тада рекао своје. Славан је зато што је правда, без обзира на све, тада победила силу. Народ је узео онај „кључ“ који му је у надахнутом говору на последњем митингу ДОС-а понудио остарели српски Фернандел, Мидораг Петровић Чкаља. Откључана су врата будућности иза којих су, тврдио је Чкаља, чекала наша деца… Што смо били пре, остали смо и после, промене су споре и постепене, али је то био велики дан, без обзира на Јовановићеве хајдуке из Земуна и са Сурчина и ону колону, иначе углавном нормалних грађана, која је из скупштине износила фотеље, столове и бакалук као из Али Бабине пећине…

Такве су револуције.

Опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 5. 10. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Пети октобар, Чедомир Антић