Издавачка кућа Пешић и синови недавно је објавила нову књигу Бориса Нада, под насловом “Хиперборејско наслеђе“.

Реч је о колекцији жанровски разноврсних текстова, писаних у форми есеја, расправа, каткад само белешки или кратких напомена с елементима фантастичне прозе, које повезује једна и јединствена тематска нит: митови о Хипербореји, хиперборејско наслеђе у најширем смислу, које се „попут реке понорнице“ (Драгош Калајић) појављује и нестаје на површини историје и у простору културе – по правилу, као „израз свести о кризи“ и „у раздобљу промене парадигме“. У питању је и својеврсна митологизација (пост)модерне културе или „повратак мита“, у смислу рехабилитације древних митолошких садржаја и њиховог поновног откривања.

Књига се састоји од укупно десет поглавља (или засебних целина), уз један додатак: разговор с писцем насловљен као “Вечност је на нашој страни“, који је с аутором водио Вукашин Лутовац. Књига је богато илустрована мапама, археолошким артефактима, уметничким радовима сликара као што су Всеволд Иванов(чија се слика налази на насловној страни) или Ајдан Унал, археолошким реконструкцијама и упоредним табелама, те на концу портретима аутора који су се раније бавили овом темом.

У есеју “Есхатолошке драме и тајне истине“, Филип Роговић на следећи начин представља аутора „Хиперборејског наслеђа“:

„Увид у његове раније радове открива мислиоца који се напаја на изворима традиционалистичког погледа на свет – не у неком приземном и банализованом, десничарско обојеном идеолошком виду, већ у далеко ширем, далекосежнијем осећају света, и човекове улоге и судбине у њему. Ослањајући се, у основи, на радове теоретичара и езотеричара као што су Јулијус Евола, Рене Генон и Драгош Калајић, Над прихвата и развија уверење да човечанство није на путу прогреса и еволуције, већ на силазном путу, путу регреса и инволуције, да се удаљава од свог изворног и исконског, идеалног облика, и од свог духовног центра, и да је, најзад, модерно доба, чији смо житељи, управо неминовни врхунац деградације, „доба потпуног губитка центра“, који ће човеков пад довести до неминовног краја, и тако омогућити отпочињање новог временског и историјског циклуса…“

Текст “Хиперборејци“ представља кратки мото и увод у ову књигу: „Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпљене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла..“

Есеји “Хиперборејско наслеђе“ и “Хиперборејски митови“ посвећени су евокацијама ове митске земље, и то у првом реду као делу ширег покрета који дубоко обележава културу модерног доба, али и сеже много даље у прошлост: тема Хипербореје јавља се не само „у форми поетских и књижевних дела (Пиндар, Хесиод, Црњански…), или историја каква је Херодотова, у географији Ератостена и Плинија Старијег“, већ „и у облику научно засноване и научним чињеницама чврсто поткрепљене теорије о “арктичком пореклу човечанства“(Б. Г. Тилак). Коначно, овај мотив се упорно појављује и у разнородним традицијама на многим континентима, у култовима религијама и светим књигама, па и у фолклору различитих (не само индоевропских) народа. Све то чини „хиперборејску теорију“, која није теорија у научном смислу, него пре један прегршт (мета)историјских интуиција и знања, скривена истина или „откровење“…

„Тајна неолитских цивилизација“ осветљава једну од запостављених тема: порекло неолитских цивилизација Подунавља које су хронолошки претходиле цивилизацијама Блиског истока, и одакле потиче најстарије нама познато писмо: винчанско, за које Радивој Пешић тврди да је најстарије линеарно писмо и да се из њега изводе многа потоња. Подунавље је, како наводи и једино словенско самопредање о пореклу („Хроника о минулим временима“) и прапостојбина Словена.

Агарта је мит који допире на Запад захваљујући делу “Мисија Индије“ Сен Ива од Алведра и делу Фердинанда Осендовског „Звери, људи и богови“. То је индуистички и ламаистички мит о подземном краљевству и тајанственом Краљу света, скривеном дубоко у утроби Земље. За француског метафизичара Рене Генона, то је духовно средиште човечанства, његов скривени спиритуални центар који утиче на збивања на површини Земље.

Према неким истраживачима, Агарта је исто што и Асгард – боравиште богова из скандинавске митологије. Асгард је наводно и престоница Сармата-Роксолана.

У поглављу “Атлантида – царство сенки“ аутор се осврће на један од важних митова који подсећа на онај хиперборејски – мит о Атлантиди, о којој нас, међу осталим, извештава Платон. У питању је „Пространо острво, или можда чак континент, које напречац израња из зеленог мора, из џиновског светског Океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, једног дана у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.“

Његови становници су „људи-богови“, поморци и колонизатори пристигли са Запада, како би, током неке давне апохе протоисторије, колонизовали Европу, Африку и Азију, и то смером северозапад-југоисток. Неке индиције указују на то да је реч о кромањском човеку, који се појављује из археолошког „ниоткуда“, а ова колонизација се по свему судећи одвија током неолита.

Келтска легенда о Гралу, према овом аутору, има несумњиво хиперборејско, поларно порекло: у питању је легенда о крвној освети и сећању крви. Осветник из гралске легенде је уједно и обновитељ – онај који ће излечити „болесног краља“ и обновити опсутошено краљевство.

Односе између Хипербореје и Атлантиде, северног и западног палеоконтинента, “Источних“ и “Западних Хиперборејаца“ разјашњавају “Напомене о Хипербореји“, враћајући нас тајанственом „зрачењу Севера“, оном које допире са крајњег севера евроазијског континента.

Завршно поглавље посвећено је оси Исток-Запад, који „припада историји и њеним контигенцијама“. Насупрот томе, „Оса Север–Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије.“ И даље: „Значај осе Север–Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан, ни мање битан.“ Овде није у питању поларна сучељеност, која има праисторијски и метаисторијски значај, већ динамичан однос, везан за дневну путању Сунца. Додири и сукоби Истока и Запада зато представљају фундаменталну тему историје, коју аутор настоји да прати у завршном поглављу ове књиге.

Садржај:

• Хиперборејци,
• Хиперборејско наслеђе,
• Хиперборејски митови,
• Тајна неолитских цивилизација,
• Повест о Агарти,
• Асгард – Град богова,
• Атлантида – Царство сенки,
• Тајна Грала – Сећање крви,
• Напомене о Хипербореји,
• Исток и Запад,
• Вечност је на нашој страни,
• Белешка о писцу.

(Art anima)

Categories: Преносимо

Tags: Борис Над