Свети Јован Шангајски: Беседа на Возвиждење часног крста

Крст, који је пре Христа био оруђе погубљења и који је изазивао страх и одвратност, после Христове крсне смрти постао је оруђе и знамење нашег спасења. Њиме је Христос победио ђавола, с њега је сишао у пакао и ослободивши душе које су се у њему мучиле, увео их је у Царство Небеско. Изображење крста је страшно за демоне и хришћани га поштују као Христово знамење. Господ га је показао на небу цару Константину који је ишао на Рим да би ступио у борбу с мучитељем, који је освојио власт, и направивши барјак у облику крста цар Константин је освојио потпуну победу. Добивши помоћ преко Крста Господњег цар Константин је умолио своју мајку царицу Јелену да нађе сам животворни Крст и благочестива Јелена га је, отишавши у Јерусалим, нашла после дугог трагања. Многа исцелења и друга чуда су се чинила и чине се, како од самог Крста Христовог, тако и од његовог изображења. Њиме Господ чува Своје људе од свих непријатеља, видљивих и невидљивих. Православна Црква свечано слави Обретење Крста Господњег, сећајући се истовремено и појаве крста на небу пред царем Константином. У ове и друге дане посвећене светом Крсту молимо Бога да дарује Своју милост не само појединим људима, већ и свем хришћанству, свој Цркви. О овоме изражајно говори тропар Крсту Господњем, који је сачињен у VIII веку, кад је друг преподобног Јована Дамаскина, светитељ Козма, епископ Мајумски, написао све чинопоследовање службе Ваздвижења Крста Господњег.

„Спаси, Господи, људи Твоја, и благослови достојаније Твоје, побједи царјем благовјерним на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство“

(Спаси, Господе, људе Твоје, и благослови наслеђе Твоје, победу царевима благоверним против противника дарујући и Своје људе чувајући Крстом Твојим) [тропар Ваздвижења].

Почетак ове молитве узет је из 27. псалма. У Старом Завету реч „људи“ односила се само на оне који су исповедали истинску веру, на људе верне Богу. „Достојаније“ или „наслеђе“ било је све што припада дословце Богу, Божија својина, каква је у Новом Завету Црква Христова. Молећи се за спасење људи Божјих (хришћана), како од вечних мука, тако и од земаљских невоља, ми молимо Господа да Он благослови, да пошаље благодат, Своје добре дарове на целу Цркву, да је унутрашње укрепи.

Мољење за даровање „побједи царјем“, носиоцима врховне власти, има у основи псалам 143, стих 10. и подсећа на победе цара Давида, освојене силом Божијом, као и на даровање победа цару Константину уз помоћ Крста Господњег. Ово јављање крста је учинило цареве, који су до тада били прогонитељи хришћана, бранитељима Цркве од спољашњих непријатеља, „спољашњим епископима“, по речима светог Цара Константина.

Црква, унутрашње јака благодаћу Божијом и ограђена споља јесте за православне хришћане „град Божји“, Божије обитавалиште, из којег пут води ка Небеском Јерусалиму. Различите невоље су потресале свет, нестајали су народи, пропадали су градови и државе, али прогањана Црква, чак и у унутрашњим раздорима стоји непоколебљиво, јер је врата пакла неће савладати. Данас, кад је безуспешан труд светских владара да на земљи  успоставе ред, једино поуздано оружје света остаје онај о којем Црква поје:

„Крест хранител всеја вселенија, Крест красота Церкви, Крест цареј держава, Крест вјерних утвержденије, Крест Ангелов слава и демонов јазва“

(Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је моћ царева, Крст је утврђење верних, Крст је слава Анђела и рана демона) [ексапостилариј Ваздвижења].

http://www.tolmach.org/Besede%20i%20propovedi.pdf

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Свети Јован (Максимовић), Шангајски и Санфранциски