„Сатима и сатима глумци-играчи изводе подвиг од ког застаје дах. Иза спектакуларних слика насталих савременом анализом грчких трагедија стоји дуг и напоран рад. Посвећен. Посвећен у тој мери да ми хришћани не можемо да позавидимо складној заједници на сцени. Глумци и глумице су махом голи, а да та голотиња нема везе ни са порнографијом, ни са провокацијом малограђанштине, каже ђакон Илић
Представа “Олимп” изазвала највише реакције јавности на овогодишњем “Битефу” (Фото: Танјуг)
Скоро нисам видео неки производ савремене уметности који може да изазове оволико поштовање, написао је на свом Фејсбук налогу Ђакон Ненад Илић о спектакуларној представи „Олимп” редитеља Јана Фабра којом је отворен 51. Битеф.
Извођење представе „Олимп” трајало је 24 сата на сцени Сава центра, а РТС је у директном преносу дочарао раскош несвакидашњег театарског подухвата.
Присуство голих глумаца на сцени у различитим кореографијама изазвало је много реакција у Србији – од еуфоричног одушевљења, до погрда због „неконтролисаног неморала на сцени”.
Ђакон Ненад Илић је режирао неколико позоришних представа међу којима је и „Лажа и паралажа” која је играна у Народном позоришту у Београду.
Изузетну посвећеност уметности и велики напор глумаца у представи „Олимп” Илић је на свом фејсбук профилу описао као „херојски напор да се смрт уметности не призна”.
„Сатима и сатима глумци-играчи изводе подвиг од ког застаје дах. Иза спектакуларних слика насталих савременом анализом грчких трагедија стоји дуг и напоран рад. Посвећен. Посвећен у тој мери да ми хришћани не можемо да позавидимо складној заједници на сцени. Глумци и глумице су махом голи, а да та голотиња нема везе ни са порнографијом, ни са провокацијом малограђанштине, па чак ни са подвученом еротиком – она је само једно од средстава за искрено улажење у проблеме људског постојања. Нема подразумевања. Извођачи су буквално оголели себе”, написао је Илић на свом фејсбук профилу.
Даље у Илићевом тексту пише да „глумци до изнемоглости понављају реченице док их заиста не прихватимо и уђемо у дијалог са њима”.
„Поливају се бојама, мажу уљем, рву се, играју уз хипнотичку музику и ваљају по земљи, воде љубав са биљкама и невидљивим визијама – све под палицом дебељушкастог Диониса иако се противе осталим паганским боговима. Раде све то до изнемоглости. Поштено. Сведоче своју уметничку веру”, написао је Илић.
У опису представе Илић каже да не спада у љубитеље таквих форми, али ова представа се дефинитивно издваја искреношћу и аутентичношћу.
„Иза свега стоји трагедија, али суочавање са њом није лишено хумора и виталности која фасцинира. Отпор претварању човека у саставни део рационалног западног пројекта. Нешто што личи на све уметничке и позоришне побуне од шездесетих година на овамо, али лишено свега тривијалног, баналног. Откривају нам шта стоји иза сумануте културе екстазе као једине паузе у сивилу свакодневице”, пише Илић.
Даље у тексту пише „човек је ограничено, али величанствено биће говоре нам, а извођачи представе на крају отворено траже признање за своје херојство, али и за херојство човека уопште”.
„Затим иронишу тај свој позив претварајући озбиљну и за гледаоца захтевну кореографску причу у баналну еротичну кореографију са медија као што је наш несрећни „Пинк”.
Упућени се сете како је бунтовник Буњуел завршио филм о Светом Симеону Столпнику у тадашњем диско клубу. Мистичка екстаза враћа се на инстант екстазу савременог доба. И на крају кад се Дионис, алтернатива сувом рационализму цивилизације, повуче, поручују нам – „дишите слободно и замислите нешто ново!” пише Илић.
Он у тексту поручује да је „дивно кад ти неко да повод за озбиљан дијалог”.
„Незгодно је што те то обавезује да изађеш из сопствене млакости и подразумевања. Велико је освежење кад се макар за неко време можемо измаћи из наших локалних (великих) проблема и сагледати проблеме данашњег човечанства.
Снимак ове изузетне представе требало би приказивати, ако не у богословијама, а оно сигурно на Богословским факултетима. Да би будући свештеници и теолози могли на време да нађу прави одговор на крик овог времена – „дајте нам нешто заиста ново!” – пише Илић.
(Танјуг/Политика, 26. 9. 2017)
Categories: Преносимо
Због журбе, пренећу своју реакцију са ФБ која је такође писана у журби, скраћену са малом изменом која штити нечију приватност и надам се да ће људи разумети шта сам желела да кажем.
“Прочитах, захваљујући (о чудеса!) у Блицу коментар ђакона Ненада Илића, који наравно, бљицери нису разумели до краја, али свеједно ћу да додам: уметност неће спасити свет, само Бог може да спаси свет ако му је по вољи. Ако уметност мора да буде оваква (ђакон Ненад је и сам приметио да се ради о псеудопаганској реакцији на обезљуђење), што се мене тиче боље да је и нема. Позив на нашу реакцију (православну-хришћанску) заиста није био потребан јер ми сведочимо кроз живот. Ко ме зна- зна шта мислим о инфантилности и о комплексу ниже вредности у односу на уметност/уметнике. Ретки су и стога потпуни, православни уметници, то је већ нешто друго, то је силазак Духа Светог на човека. Ја се свакако нећу угледати на ово из представе. Признајем, нисам је гледала, осим можда пар кратких исечака и одмах ми је, без лажне скромности, било јасно оно о чему ђакон говори поприлично надугачко. Али, шта ја – дете Православне цивилизације имам с тим? Голотиња ми најмање смета у целој причи, обзиром да анатомију људског тела добро познајем, а и обзиром да сам уметност сличну овој већ видела у уметничком делу једног мени познатог Србина (од тада га избегавам 🙂 ) Мени сметају “стендинг овејшн”, оволика халабука, и то што људи нису успели ни 24 сата да остану будни већ су понели ћебад и пуну ратну опрему комодитета свог ради. Замислите да понесемо ћебиће на бдењу?
Herojska predstava je dobila kako i dolikuje i herojski poziv za svojom igrankom na bogoslovskim fakultetima. Šteta što je ovaj herojski poziv došao kasno – Olimp je tamo već uzeo svoj danak u duhu. Zato ne treba časiti časa i predstavu valja postaviti na svim drugim mestima u Crkvi gde još nije uigrana.
#rašomonmaraton
” Уметност јесте уметност само онда када је РЕЛИГИОЗНА. ” – Тарковски
Свако постмодернистички позоришно декомпоновање текста, ново ишчитавање, израз, ” симболизам “, ” напон и напор стваралачки ” само по себи јесу и остају само БАНАЛНОСТ, КИЧ, БЕСЛОВЕСНА ПОСТВАРЕНОСТ, ОБЈЕКТИВАЦИЈА и ПОВРШНОСТ, ИСПРАЗНОСТ, МЕТАФИЗИЧКА ПРАЗНИНА лишена БОГА, замена Творца творевином, Бога човеком – дакле, НИШТА, јалова ништавност, нихилизам и ништавило… Не суштује Духх, нема духовног искуства, непоновљивог, једино истинитог доживљаја када творевина, надолазећи Ерос и Богочежњивост чином ЉУБАВИ, стваралачки одговара на позив ТВОРЦА, ништа од тога не постоји, не бива у (пост)модернистичком Богохуљењу… Навикно, телесно, лишено осећаја, доживљења, созерцања и мистичности, тек је магијско и трулежно…Тако и овај “;олимп “, тек је метафизичка и магијска ” фарма “, ” задруга “, текст биљане србљановић, режија паковића, критика меденице, инсталација мрђана бајића, перформанс марине абракадабрамовић, ах, баналности ма никад краја…
Неки људи промаше професију, позив. Чини ми се да ђакон није свестан духовне стварности, чим велича ово овосветско ђубре, које стаје у једну црквенословенску реч: тление (тљеније) – трулежност, распад, која је одлика овог света. И то 24 часа. Срамоти мантију не знајући за свете каноне који забрањују приказивање голотиње, без обзира што је позориште у питању. Због оваквих лудака је Црква забранила црквено венчање глумцима. Због овакве изјаве треба га лишити чина, који је вероватно добио од Амфилохија, нисам сигуран, али он је рукополагао овакве слободоумце под видом “напредности”. Још само да прошета са парадерима Београдом. Срамота, али и показатељ стања Српске Цркве. Надам се да ће Патријарх реаговати јер је овајњегов клирик, колико знам.
Ненад Илић се аутовао.