На дневни ред Народне скупштине Републике Србије стигли су предлози Закона о основама система образовања и васпитања и Закона о високом образовању. Расправа је у току и, нажалост, можемо је пратити у директном преносу. Кажем „нажалост“, јер нам на понос свакако није.
Извор: Курир
Не улазећи у бесмисленост оваквог изборног система, јединствени бирачки списак у коме би покојници, када би се удружили, прешли цензус и имали посланичку групу, или у најнеправеднију предизборну кампању у модерној историји Србије, хајде да само погледамо стварност у Србији данас. О кровном закону који регулише доуниверзитетско образовање одлучиће скупштинска већина која представља антипод суштини образовања.
Кадар владајуће већине који данас на свим нивоима управља Србијом је толико необразован, и толико незабринут због те необразованости, да им треба законом забранити да говоре о просвети. Од директора јавних предузећа и установа у најмањим срединама, преко председника општина, чланова општинских већа, директора најсложенијих система, па све до појединих министара, у Србији данас има толико ништавних диплома и лажних академских звања, да је јасна порука о значају образовања већ послата – знање и образовање не вреде ништа!
Посланици скупштинске већине о образовању расправљају тако што наглашавају комерцијализацију знања, хвале Београдску пословну школу као расадник будуће српске интелектуалне елите, потежу цитате пронађене на сајту Мудре мисли, изреке и цитати. Као врхунски аргумент о дуалном образовању (које није на дневном реду), наводе да је оно окосница немачког друштва, а оно са нашим друштвом има везе таман колико и Квадратура круга са Задругом.
Ако су Предлог ЗОСОВ-а и прочитали, јасно је да ни реч нису разумели. Добили су задатак да бране неколико неуралгичних тачака због којих просветна јавност негодује, научили неколико реченица, и врте их у круг. И даље нису одмакли од чувеног „и Демократска странка је тако“. Изврћу чињенице, замењују тезе, фарисејски продају маглу гледаоцима скупштинског преноса и играју своју представу као толико пута до сада.
Чак и да имају свест о томе колико је овај закон важан, а сасвим је могуће и да је немају, не занима их то што образовање данас значи квалитет живота у Србији сутра. Данас ђак, сутра водоинсталатер, електричар, лекар, учитељ, председник општине, инжењер, родитељ. Кога је још за то брига! Важно је да испуне партијски задатак, а он по свој прилици гласи „убедите гласаче да живе боље него икада, а живеће и још боље“, што ће рећи – просвета је данас боља него икада, а биће још боља.
Док слушам скупштинску расправу о овим законима, не могу да се отмем утиску да сам на забави на којој музику пушта глуви ди-џеј. Зна да треба да пусти педесет песама, и помало због вибрације басова осећа ритам, али појма нема какве песме пушта и да ли се оне уопште уклапају у догађај. Од Силване до Нирване, од Синана до Дилана – све може, само нек прави буку. Само нека се време потроши и нека се на крају послушно притисне дугме за одбацивање амандмана и усвајање закона. Где се збуне, ту су Маја и звонце.
Јавна расправа је била фарса, понегде чак и затворена за јавност.
Писањем закона су се опет бавили они који нису ушли у учионицу.
Бомбастичним саопштењима о неким члановима закона, скренута је пажња са оних који много важнији. Питање безбедности ученика у школама сведено је на нормативна акта којима се регулише пре свега одговорност наставника, а одговорности Митровића и Марића чији су програми препуни насиља и даље на изволте ђацима у по бела дана – нема.
Најважније је питање ко ће постављати директора – министар или школски одбор. Чист спин, наметнут да би све остало отишло под тепих. Ни речи у расправи о томе да се:
- повећа издвајање за просвету у буџету
- мотивишу најбољи ђаци да се школују за просвету
- оснују наставнички факултети
- уведе интегративна настава
- гумицом избришу постојећи наставни планови и програми и од нуле направе нови јер ови толико не ваљају да је немогуће преправљати их
- смањи број ученика у одељењу
- усагласи опремљеност свих школа
- смањи број обавезних часова и створи простор за бављење ваннаставним активностима, које су подједнако важне као наставни предмети
- врати васпитна улога школи, јер нам децу васпитавају Задруга и Парови, Цеца и Аца Лукас (ово све док Кристијан Голубовић из затвора не отвори јутјуб образовни канал)
- изврши ревизија инклузије која се спроводи на потпуно погрешан и неодржив начин
- наставницима смањи бирократски део посла, јер је он најмање битан у образовном процесу.
Ни речи о важним стварима, али како би то посланици знали.
У Члану 7, али и 8. и 9, Предлога ЗОСОВ-а налазе се излистане све лажи које лепо изгледају на папиру, а које друштвени амбијент потире на дневном нивоу. Као што је она Стратегија образовања до 2020. лепо изгледала на папиру и доживела фијаско у пракси, тако и ове шарене лаже немају везе са реалношћу, али како би то посланици знали.
Чланови 32 – 46. укидају сваку наду да ће о начину и квалитету рада неко питати и просветне раднике, а не само партијски запослене бирократе, који ће и даље прописивати оно што су видели на службеном путовању у иностранство. Нигде се не утврђује њихова одговорност за лоше наставне планове и програме, још горе уџбенике, стандарде који не одговарају постојећим капацитетима у погледу опремљености школа и расположивог простора. Они ће и даље бити одвојени од реалности, а ми ћемо бити криви што не испуњавамо њихове музичке жеље.
„Може један виолински концерт?“
„Може, али имамо само дромбуље, па ако не смета…“
Члан 49. су слободно могли да избришу, до тренутка када јединице локалне самоуправе не добију законом утврђену обавезу да се на захтев школе не може одговорити са „нема пара“. Док их има за ручкове, лимузине и возаче, аутобусе пуне сендвичара, има да их има и за школе. Али, нису луди посланици да се праве да то знају.
Морам да напоменем и да су ми се две ствари допале:
1) ученик основне школе може бити пребачен у другу школу уз сагласност те школе (сагласност родитеља се не помиње)
2) јасно се каже да скупштина јединице локалне самоуправе МОРА да верификује мандате члановима ШО изабраним из редова запослених, уколико је предлог поднет на законит начин.
Наравно да посланици не знају зашто су ми се баш ове две ствари допале.
С друге стране, оно што ми се никако није допало јесте број чланова закона који се завршавају помињањем министра. Ако је намера била да се систем боље уреди, требало је уредити га тако да беспрекопрно функционише и ако министар оде на боловање, или се промени. Не знам само како то да се објасни посланицима странке у којој се један човек пита за све. Они су убеђени да свет једино тако може да функционише.
И на крају, ако следеће недеље не доведу Жељка Митровића да стане иза Маје Гојковић и диригује расправом и гласањем, силно ћу се разочарати.
Извор: Фејсбук
За то време, родитељи, наставници и бивши ђаци у Земуну живим ланцем бране школу од инспекцијског и министарског бахаћења.
Универзитети траже смену Зукорлића.
Вероучитељи и даље могу да раде само на одређено.
Спрема се питање за завршни тест из математике: „Колико је 23 х 9000?“
Categories: Преносимо
Моја захвалност за одличан текст, захвалност и аутору и сајту. Очекујем још један текст једнако квалитетан, који ће испратити ректора зукорлића у ” задругу “, бизмис – министра шарчевића у ” парове “, а митровића и марића у ректорат и министарство јер су потоњи очигледно аутори предлога закона, а претходно поменути најбољи промотери кључних ваннаставних школских и образовних активности, оних у које и одлазе…Одлазе, засад, само у мојем коментару, али ЗОСОВ ради за њих…