Њујорк, 16. 9. 2017. (С*ање ствари) – Чињеница да ће председник Србије Александар Вучић присуствовати заседању Генералне скупштине Уједињених нација привукла је пажњу водећих америчких медија, па су заједнички интервју са њим направили „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“ и „Волстрит џорнал“. Непосредан повод била је чињеница да ће се председник Србије видети са председником САД Доналдом Трампом. „Одвојићу неколико минута да се видим и са председником САД Доналдом Трампом“, казао је Вучић уочи одласка у САД.
Чланак на сајту “Њујорк тајмса”
Највећи део разговора посвећен је питању Косова и подршци Српске листе новом премијеру Косова Рамушу Харадинају. „Харадинај за нас остаје осумњичени ратни злочинац, али нисмо ми судије да пресуђујемо ко је крив а ко није. Подржали смо раније и Тачија па никоме то није сметало?! Ако је можда и убијао, Харадинај није вадио органе“, рекао је председник Србије о свом новом коалиционом партнеру на Косову.
На питање америчких новинара шта ће бити ако се настави са негодовањем због његове подршке коалицији Српске листе и Рамуша Харадинаја, Александар Вучић је отворено рекао: „Ако наставе да пишу по Фејсбуку и Твитеру против те коалиције, ми ћемо подржати Аљбина Куртија и његов покрет Самоопредељење, који се залаже за уједињење Косова и Албаније! И немојте да после буде да смо ми криви ако настане Велика Албанија!“
(С*ање ствари)
Categories: Вести као да су праве
Samo papa Srbina spasava!
#naravoučenije
ovaj covek nije normalan definitivno.
Suvišan je bilo kakav komentar.J a d n o !!!!!!
Године 2008. Вољени Вођа је уз помоћ ментора, војводе Шешеља, и уз стручну помоћ Запада разбио Српску радикалну странку и тиме изазвао пометњу и конфузију у размишљању грађана Србије. Мањи дио остао је уз војводу а редизајнирани, и већи, уз будућег српског Вили Бранта, Де Гола или Броза, или Мајку Терезу – већ како га ко гледа, схвата и (пр)оцењује. Преображај је изненађујући. Од екстремно тврдог радикала Србија ће добити еуропејца и ту метаморфозу би можда, можда и то тешком муком, могао да објасни само Чарлс Дарвин, лично.
Међутим, како је Дарвин оправдано одсутан објашњење ће најбоље дати Бранислав Матић у чланку: “Да ли се управо остварује оно на шта нас је италијанска обавештајна служба упозоравала у новембру 2005?” (видјети на интернету). Аутор описује паклени сценарио, процене, задатке и циљ, технику инсталирања Вучића и споредних ликова да би понизили Србе и Србију и наметнули им колонијални статус, као освету за 1999. годину, и као пример другима шта их чека у случају “спонтаног” отпора.
Вучић је оцењен као агресивна кукавица и патолошки лажов, аморалан и бескрупулозан тип, солидан технолог политике али не много креативан. Склон је провидним досеткама и потцењивању публике (народа и политичких противника). Процена каже да је бруталан према потчињенима (“наслеђе” од Шешеља) али је и снисходљив према надређенима. Елем, то Матић износи са закашњењем јер се један други новинар, Миодраг Новаковић, још априла 2015., запитао и анализирао именованог визионара у тексту: “Хорор сценарио – да ли нам је на челу државе ментални пацијент (facebookreporter.org), као и многи други: Предраг Поповић, Драган Милашиновић, проф. Слободан Антонић, Никола Алексић, Бранко Драгаш, др. Драган Петровић, нпр.
Све у свему Вучић је зло невиђено, тешко упоредив са неком историјском личношћу, који ће Србима и Србији нанети штету несагледивих размера. Окружен је полтронима, политичким идиотима и економским убицама, без праве визије и стратегије, нашао се у окружењу бројних “пријатеља” и збуњених и дезорјентисаних грађана Србије. Пријатељи су му подршка и оријентир да је на “правом путу” а грађани у исчекивању да не буде горе, да им не умањи ионако бедна и несигурна примања. Оно што пада у очи је изостанак пријема невољника, од раног јутра до касних вечерњих сати. Више се ни сам не хвали прекомерним и напорним радом од 25-26 сати дневно и устајањем сат раније.
Вучић је, кажу, потписао признање државе Косово али се нашао у журби и дилеми како то да саопшти; како да КиМ избаци из Устава Србије и зато тражи предах у “унутрашњем дијалогу”. Али ни то неће трајати дуго. Мораће да испуни обећања – жив или мртав; за оно мало варљиве славе и новца… славе, коју је само тако мало окусио и уживао, и новца, кога можда ни видјети неће! Моја маленкост га “види” у једној мисли Франсиса Бекона, која каже: “Како је тешко бити хвалисавац! Мудраци га презиру, будале му се диве, готовани живе од њега, а он сам је роб сопственог хвалисања”!
Срећан је онај народ који ни не зна да оваква будала уопште постоји !