И немојте да мислите да сам ја толико наиван да не знам да сви ви, док се ја презнојавам да вас нечему научим, гледате пренос Евробаскета и више верујете Ђорђевићу него мени

Ооооо, народе мој! Сазвао сам вас да вам кажем оно што већ знате. Ја нисам човек од речи. Ја сам од крви и меса. Само је речна риба од речи. Зато је и зову сом.

Реч коју сам вам дао више није моја. Зато је и не могу одржати. Оно што држим а није моје Европа зове сукобом интереса. А наш народ, мало мање искварен, за исту ствар каже: „пиши пропало“; „обећање, лудом радовање“, „не липши магарче до зелене траве“; „у децембру месецу повећање плата и пензија за читавих два одсто“…

Обећали смо вам да нећемо признати Косово. И нећемо. Али смо признали Харадинаја за председника Владе иако је он за нас и даље зликовац. И то све због Срба јер Срби са таквим председницима имају искуство и за њих радо гласају. Осим тога, мада о томе наш укупни тисак мудро ћути и не покушава да објасни народу него ја морам да губим драгоцено време – на Косову више нема Срба. Сви су побегли у Београд, набили се у кафиће и тамо пију клакер, кабезу, бозу и капућино и покушавају да, гледајући у шољу, сазнају шта их чека сутра. Ево им га на што ће тако нешто сазнати. Капућино нема соц као моја турска кафа коју свако јутро пијем због мог пријатеља Ердогана. И кад год забодем прст на дно шоље са дебелим соцем, мени се покаже светла будућност коју вам ја одмах саопштим.

Још вам морам рећи јер ви, слепи код очију, нисте у стању да сагледате, морам вам скренути пажњу на чињеницу која се и голим оком може видети: у Европи сви негде хоће да изађу – Каталонија хоће да изађе из Шпаније, Шкотска из Британије, Британија изашла из Европе, само Србија хоће негде да уђе. Не зна да нас они неће примити да уђемо док не признамо Косово. А када га будемо признали, нећемо им више бити потребни јер смо признали Косово. Дакле, дупло голо.

То вам је као кад на плажи посматрате нудисте од позади. Нема никакве разлике. Што би рекла потпредседница, потпуна родна равноправност. Дупло голо. Посматрано са предње стране, односно са погледом у светлу будућност, постаје потпуно разумљива поставка министарке за инфраструктуру и коридоре када тврди да још од малих ногу девојчице треба учити да нису рођене само за варјачу кад већ постоји и оклагија.

Моји сарадници су ми скренули пажњу да не заборавим да вам скренем пажњу да се наш народ, уместо да се множи, све више дели на четнике и партизане, звездаше и партизановце, на СНП и остале, на домаће и стране издајнике, а у последње време и на мушкиње и женскиње као и на оне који пишу и оне који читају иако је ових првих много више. Не можете да верујете колико смо ми пишаторан народ. Неки пишу за новине, неки за америчку телевизију, неки по тек окреченим фасадама, неки пишу уз ветар, а има и оних, као онај глумац, који би да пишу и по гробовима.

И немојте да мислите да сам ја толико наиван да не знам да сви ви, док се ја презнојавам да вас нечему научим, гледате пренос Евробаскета и више верујете Ђорђевићу него мени. Је л‘ тако Стефановићу? Па климни онда главом, мајка му стара, да будем уверљивији.

Верујте ми на реч кад вам кажем да вас лажу да Јужни ток није изграђен. За сада овим током, уместо гаса, долазе мигранти. Када се буду поставили и цевоводи Руси ће нам тим путем доставити обећане мигове. У течном стању. Ово је строга државна тајна, али ја пред вама ништа не желим да сакријем.

Живели! А сад на посао.

Како који посао?

Categories: Сатиристика

Tags: Драгослав Пакић, Србија, сатира