Шта је изазвало и какве је последице за собом оставио краткотрајни рат Израела и Египта, Сирије и Јордана 1967. године
Делује да приликом промишљања значајних историјских догађа, приликом обележавања годишњица, претеже питање зашто у односу на питања које су биле последице одређеног догађаја. Случај Првог светског рата ту је амблематичан пример – покушаји да се испрате нити које су водиле ка европском и светском крвопролићу развили су се у повећу поддисциплину историјске науке.
Наратив о неким другим догађајима као да је у потпуности подређен расправама о последицама. Колапс совјетског савеза пре подстиче расправу о промењеној геополитичкој ситуацији него о испреплетеним међународним, друштвеним, економским и идеолошким факторима који су водили суновраћењу ове државе.
Слично је и са догађајем који се у израелској јавности (и у добром делу света, па и код нас) означава као „Шестодневни рат“, односно ан-Наксах, узмицање, како га називају Арапи. Шестодневни рат делује као у потпуности саткан од последица које су и данас толико актуелне да се сам ратни окршај и његови узроци губе у измаглици.
Но, то не треба ни да чуди. Израел је створио своју „случајну империју“, како је овај феномен назвао израелски историчар и публициста Гершим Горенберг – серију импровизованих запоседања територија и њиховог потоњег организовања. За арапске националисте био је то тежак ударац. Рат је водио ка значајном преображају израелског друштва – Израел се претварао у снажну, милитаризовану и експанзионистичку државу у којој је утицај религиозног ционизма нагло порастао. Револуционарна победа тврде деснице на изборима 1977. коју је предводио Менахем Бегин, оснивач Ликуда, запечатила је у унутрашњој политици Израела талас промена које је рат изазвао или у најмању руку значајно подстакао.
Рат је у великој мери преобликовао и позицију блискоисточног сукоба у хладноратовској шеми ствари. Приближио ју је самом центру збивања и учинио да велике силе буду у већој мери заинтересоване да интервенишу за своје протежее у региону него што су то биле у ранијим сукобима.
Међутим, оно што је посебно значајно и интересантно а што остаје изван сфере видљивих политичких промена је преобликовање блискоисточне „менталне мапе“ коју је рат донео. Невидљиве нити које одређују границе пожељног и могућег, оно што се назива „политичким дискурсом“, унапред задатим и наизглед непромењивим оквиром о чему ће се уопште расправљати и за шта се уопште вреди борити суштински су преобликоване Шестодневним ратом. Била је то за Блиски исток, можда на драматичнији и свакако насилнији начин, оно што је шездесет осма била за велики део Запада – промена самих идејних основа позорнице на којој су се касније одигравали политички догађаји.
Израел је трајно преобликован, арапски националисти доживели су суноврат од кога се практично никада нису опоравили. Египат и Сирија су и даље војевале – настојећи да поврате изгубљени кредибилитет. У томе су ове две државе имале делимичног успеха. Повратиле су делове запоседнутих територија али то није значило и обнову кредибилитета арапског национализма – самоуверени арапски свет који је оличавао Гемал Абдел Насер ослабио је пред налетима унутрашњег криза које су водиле јачању политичког ислама. Једне важне последице војевања у јуну 1967. године. Садашње арапске државе растрзане су жестоким унутрашњим сукобима и налазе се у сенци регионалних неарапских сила – Турске, Ирана и Израела.
Потоњи развој збивања условио је да арапско-израелски сукоб све више постаје израелско—палестински сукоб. Палестинци су од пасивних избеглица из рата 1947–1948. постајали све активнији делатници – прво као агресивна герила, затим као политички ентитет на окупираним територијама и потом као међународни преговарачи о властитој судбини. Био је то велики преображај. Недржавни ентитети успевали су да заузму место националних држава које су подбациле. То им и даље полази за руком.
Дубоки Casus Belli – Када се и летимично погледају сложене последице Шестодневног рата зачуђујуће је да се већина историчара слаже да је његово избијање последица серије лоших процена међу доносиоцима одлука у Израелу и Уједињеној Арапској Републици – држави у покушају коју су чиниле Сирија и Египат.
Међутим, наш саговорник Гај Ларон не дали овакав суд. Ларон је историчар са Хебрејског факултета у Јерусалиму, стручњак за хладноратовску историју. Он је у фебруару објавио књигу The Six Day War: The Breaking of the Middle East у којој заступа тезу да су до Шестодневног рата довели узроци далеко дубљи и глобалнији од онога што се уобичајено верује. Ларон сматра да су друштвене промене које су као једну од последица имале промену равнотеже моћи у корист војних чинилаца у Израелу водиле агресивнијој и рискантнијој политици. Сличан процес се, према аргументацији овог историчара, одигравао и израелским арапским противницима – Сирији и Египту.
Средином шездесетих година израелско друштво је пролазило кроз озбиљну кризу. Визија социјалистичког ционизма коју су утемељили очеви оснивачи губила је упориште. Број становника кибуца је опадао. Један од становника кибуца, пензионисани премијер Бен Гурион и даље је био човек од великог ауторитета али је његова политичка визија имала малу подршку.
Јевреји који су се доселили у Израел из Европе осећали су да им друштвена моћ измиче – све је више било Мизрахима, имиграната из северне Африке и других муслиманских земаља.
У таквим приликама војна елита је губила превагу у односу на политичке чиниоце. Ларон је у својој књизи израчунао да је просечна старост чланова кабинета Левија Ешкола била 63 године док је просечна старост чланова главног штаба била 43 године. Сам Ешкол био је способан технократа, финансијски стручњак који се раније бавио махом привредним развојем али није поседовао харизму нити већи политички ауторитет. У Египту је председник Насер још од 1962. веровао да губи контролу над државом од стране војске. Сирија је у кратком размаку доживела два војна удара – 1963. и 1966. године – и од тада је њена политика према Израелу постајала значајно агресивнија. Водеће личности у сва три друштва биле су спремне да повуку ороз.
Операција Самсон – У ком правцу су се развијали планови блискоисточних земаља одлично илуструје планирана израелска „операција Самсон“ која никада није реализована. Недавно је Њујорк тајмс објавио уз дозу сензационализма да је разоткривена „последња тајна Шестодневног рата“ – план Израела да изврши нуклеарну пробу и тако уплаши своје арапске непријатеље.
Ларон, уз историчарску безвољност према сензационалним насловима, указује да су документа која говоре о овом плану позната већ неколико година. Заправо, Ор Рабиновиц, историчар из Вилсоновог центра објавио је 2014. године монографију у којој је презентовао сазнања из ових документа на енглеском језику.
Без обзира на то ово планирање је веома занимљиво и одлично илуструје тему из претходног одељка – промену расподеле моћи у израелском вођству. У позним 50—им и раним 60–им годинама моћан тројац – Давид Бен-Гурион, Моше Дајан и Шимон Перес жестоко су заговарали потребу да Израел направи атомску бомбу. Веровали су да израелско поседовање атомског оружја може да одврати арапске државе од сваке нападачке намере. Леви Ешкол је био скептичан и склонији да се огромна средства потребна за изградњу нуклеарног реактора Димона употребе за социјална давања.
Када је Ешкол заменио Гуриона 1963. он није могао да прекине пројекат који се већ захуктао. Али је могао да онемогућава нуклеарну пробу. То му је полазило за руком све до половине маја 1967. године када је Египат послао трупе на Синај.
Пошто се криза даље развијала израелска тајна технолошка агенција Рафаел добила је задатак да припреми прву израелску атомску бомбу. Генерал Езер Вајцман хитно је позвао пуковника Јицака Јакова да се моментално врати у Израел из САД. Вајцман је од раније заговарао развој и употребу нуклеарног оружја док је Јаков био технички експерт који је могао да одреди како би и где требало употребити ово оружје.
О операцији Самсон никада се није расправљало на нивоу кабинета – она је остала изван видокруга званичне политике. Када је Израел на самом почетку постигао одлучујући успех конвенционалним оружјем – уништењем египатске авијације на земљи у рано јутро 5. јуна њено извођење је постало беспредметно. Но, сам процес планирања открива јачање војног фактора у процесу политичког одлучивања и спремност војних чинилаца да полуинформацијама утичу на ток доношења одлука.
Када су 26. маја два египатска авиона надлетела у извиђачком лету израелски реактор у Димони споменути Вајцман је овај догађај употребио да изврши притисак на премијера да се одлучи за почетак рата. Застрашивао је Ешкола да Египат можда планира напад на реактор – што је с обзиром да капацитете египатске авијације и обезбеђеност постројења била бесмислица.
Јицак Јаков је у војним круговима чуо гласине како Египат припрема напад хемијским оружјем, можда против израелских трупа а можда и балистичким ракетама против израелских градова. Међутим, није било никаквих назнака да се тако нешто заиста и припрема. Израелци су имали у Египту шпијуна, Волфганга Луца, који је извештавао о напорима немачких научника који су помагали Египту да се домогне оперативних ракета. Према његовим извештајима резултати су били јако слаби. Сам Јаков је касније изјавио како ни сам није веровао да су египатске ракете оперативне.
Ко је запалио жито? – Поједини историчари су заступали тезу да је израелски нуклеарни програм значајно допринео избијању Шестодневног рата. Реч је о Изабели Гинор и Гидеону Ремезу који су у књизи Foxbats Over Dimona заступали тезу да су Совјети били у толикој мери опседнути саботирањем израелског нуклеарног програма да су плели мрежу која је на крају довела до Шестодневног рата.
Гај Ларон сматра да нема упоришта за овако далекосежну тезу у познатој историјској грађи. Истина је да су Совјети по разним основама послали велику количину оружја у арапске државе и тиме можда снажили Насерово самопоуздање и ратоборност али у директним разговорима су га обесхрабривали да први повуче ороз.
Ларон заступа тезу да су израелски милитаристи знали да земљи не прети непосредна опасност и да су вршили притисак на Ешкола да изведу превентивни напад. Не треба занемарити да је Израел био суочен за прилично великим безбедносним изазовима: Насеров панарабизам је заступао тезу да је потребно елиминисати „неприродну“ израелску државу; палестинске паравојне групе – пре свих Фатах – из окружења су изводиле саботаже и нападе на израелској територији. Током годину и по дана пре рата изведено је преко 120 покушаја саботажа. Њихови материјални резултати нису били велики али је психолошки учинак био знатан.
Када су три израелска падобранца страдала од нагазне мине Израел је у знак одмазде покренуо „Операцију Секач“. Нападнута је рурална област у северозападном Јордану, арапској држави која је била највише вољна да постигне договор за Израелом.
Догађаји су се убрзано одвијали од пролећа 1967. Из САД и Француске стизала су упозорења Израелу да не напада први – „Израел неће бити сам ако не делује сам“, упозоравао је амерички председник Линдон Џонсон. Један од водећих египатских команданата – маршал Абд ал—Хаким Амер – уверавао је Насера да је војска спремна, ако је неопходно, да нападне и потуче Израел.
Половином маја Насер је наложио мировњацима Уједињених нација да се евакуишу са Синаја. Генерални секретар УН му је изашао у сусрет без консултовања са Саветом безбедности УН. Египатске оклопне снаге су се примицале израелској граници. Нервоза је расла на обема странака. Дана 22. маја затворен је Тирански пролаз, чиме је Израелу онемогућен приступ Црвеном мору преко луке Елиат. Још од 1957. године Израел је указивао да је ово сматрати за casus belli.
Иако је Насерова реторика била жестоко анти-израелска није било јасно да ли је он вољан да нападне Израел. Израелски званичник Аба Ебан сматрао је да „Насер не жели рат“ већ „победу без рата“. Менахем Бегин је после рата говорио како египатска концентрација на Синају не указује да је Египат стварно хтео да нападне и да „морамо бити искрени према себи“ – „ми смо одлучили да га нападнемо“. Коначно разрешење процеса одлучивања у египатском врху мораће да сачека обелодањивање египатских докумената.
„Јерусалим од злата“ – У данима пред почетак рата ситуација у израелском вођству била је крајње напета. Јицак Рабин доживео је нервни слом за који је касније кривио „тровање никотином“. Војно вођство и медији (укључујући либерални Харец) оптуживали су Ешкола да је слаб лидер.
Његово обраћање нацији преко радија 28. маја није побољшало ситуацију. Звучао је збуњено и неубедљиво. За неуверљиво читање текста по свој прилици је била одговорна хронична неиспаваност и недавна операција катаракте али то није било довољно. Створен је утисак о Ешколу као слабом вођи у кризном времену. То није у потпуности одговарало истини. Кризна времена су га знатно очврстила али због изостанка политичког ауторитета он није могао да намеће непопуларна решења. Јавно мњење је било ратоборно. Војска је била ратоборна. И он је прихватио етос који му је великим делом био стран.
Међутим, нервоза се претворила у еуфорију како су почеле ратне операције. Египатске ваздушне снаге уништене су на земљи – у првим часовима рата. Са ваздушном премоћи Израел је победоносно водио операције. Заузети су Синај, Голанска висораван и Источни Јерусалим. Обједињавање древне јудејске престонице изазвало је излив одушевљења. Скучена међународно призната територија Израела утростручена је за мање од недељу дана.
Када је осигуран Стари град у Јерусалиму Моше Дајан је организовао свој долазак и улазак у град у стилу британског генерала Еленбија који је ослободио Јерусалим од османске власти 1917. године. Театрални Дајан је и прогурао назив „Шестодневни рат“ што је недвосмислена алузија на шестодневно стварање света из библијске Књиге постања.
С друге стране наступила је крајња потиштеност. Радио Каиро извештавао је о успесима египатске војске. Анвар Садат, Насеров близак сарадник и потоњи наследник, бележи у својим мемоарима да је „потиштен и сломљеног срца“ посматрао славље својих сународника по улицама града. Хишам Мелхем, који је сада новинар у САД, сведочи о овом поразу. Те године он је био седамнаестогодишњи тинејџер у Бејруту. Сећа се да је уверење како ће арапске армије надјачати Израел било готово универзално. „И даље се живо сећам бола који сам осећао, помешаног са бесом, који је био усмерен превасходно према самоименованим чуварима арабизма“, пише Мелхем на педесетогодишњицу рата.
Сиријске снаге су се брзо повукле и претрпеле су мале губитке. Египат је с друге стране имао преко 10.000 страдалих. Огромна количина војне опреме је уништена. Међутим, она је брзо надокнађена – до краја године Совјети су надокнадили 80% арапских губитака у тенковима и авионима. „Не разумеју сви наши радници зашто је два милиона Израелаца поразило тако много Арапа опремљених нашим оружјем? Није то лако објаснити“, грмео је Брежњев на свог савезника али је ипак одлучио да преузме ствари у своје руке и присили Израел на обуставу непријатељстава у октобру 1970. године.
Границе менталних мапа – Но, ни Брежњев ни читав Политбиро КПСССР-а нису могли да помогну превазилажење моралног пораза који је био евидентан. Прва реакција је било самозаваравање: лидери арапских држава уверавали су како је реч о само краткотрајном узмицању после кога ће уследити преокрет. Међутим, наредни период ће показати да је Насерова панарапска визија изгубила уверљивост. Већ у наредним годинама то ће показати Садатов прагматизам у међународним односима.
Дубља и далекосежнија последица биће снажење политичког ислама као једине аутентичне алтернативе арапском секуларном национализму. Половином шездесетих, када је Муслиманско братство било опскурна групација на маргинама политичког живота, такав развој није било могуће наслутити. Либански учењак Фаваз Гергес сматра да без прекретнице из 1967. не би дошло до оваквог развоја ситуације.
Поједини арапски интелектуалци приступили су преиспитивању целокупног устројства, верског, друштвеног и економског, арапског света. Њихови увиди нису били нимало ласкави и изазвали су бројне контроверзе. Садик Џалал ал-Азм објавио је 1968. своју познату књигу „Самокритика после пораза“ у којој критикује све аспекте арапског живота. Већ наредне године он је објавио нову књигу „Критика религиозне мисли“ чија су мета верске институције и њихова злоупотреба религије зарад политичких циљева.
Но, колико год самокритика понекад могла да буде благотворна поједини секуларни арапски мислиоци су тонули у мутне воде својеврсног аутооријентализма па можда и аутошовинизма. Овакав приступ проблемима арапских друштава је водио у политичку пасивност и летаргију. Које су опет отвориле пут за активизму склоне исламистичке идеологије.
Израелски ум је такође суштински преобликован – од скучене државе окружене непријатељима Израел је постао окупатор и то је већ педесетак година. Претходних деценија учињени су значајни помаци у регулисању односа између Израела и арапских држава – али не и Израела и Палестинаца. Мировни процес, како запажа коментатор листа Економист, донео је много процеса а мало мира.
Религиозни ционизам је доживео своју снажење и политичку афирмацију. Запоседање библијских земаља много израелски Јевреји су разумели као својеврсно религиозно искуство, нешто што је суштински преобликовало њихову перцепцију места Израела у свету. Неретко се занемарује да је ционистичка идеологија била изразито секуларна а у своје најраније доба чак и милитантно антирелигиозна. Шестодневни рат је то суштински изменио. Идеја јеврејског самоодређења у јеврејској домовини као извориште легитимитета Израела замењена је говором испуњеном религиозном симболиком и експанзионистичким намерама.
Када се ови чиниоци сагледају у светлу савремених регионалних и геополитичких прилика тешко је избећи суморан закључак, чија тама гуши сјај јерусалимских купола.
Објављено у „Печату у два наставка – бр. 480 од 21. 7. 2017. и бр. 481 од 28. 7. 2017.
Categories: Преносимо
Оставите коментар