Постоји барем теоретска могућност да би иницијатива бестидних потомака Ханџар дивизије за уклањање споменика генералу Михаиловићу – постхумно одликованом од стране председника Трумана за допринос антинацистичкој коалицији орденом Легије за заслуге (Order of Merit), највећим признањем које САД додељују странцима – споменика који су му подигли амерички грађани српског порекла, на приватном земљишту своје верске заједнице, могла да успе
Споменик генералу Дражи (Фото: А. Ребић)
Видела „босанска“ жаба у Америци да се у Шарлотсвилу коњ поткива, па и она дигла ногу. Амерички Срби, и њихови сународници широм света, пре неки дан су сазнали – захваљујући циркуларном писму вредне српско-америчке активисткиње, госпође Александра Ребић – да су 17. августа ове године неке бошњачке организације у САД, очигледно надахнуте недавним уклањањем статуе у Вирџинији, намислиле да моментум тих контроверзних догађаја искористе и претворе политички ћар за себе. Наиме, ти кругови, који се не одликују нарочитом бистрином или креативношћу, одлучили су да покрену иницијативу за уклањање у градићу Либертивил, недалеко од Чикага, држава Илиној, споменика подигнутог пре више деценија у част генералу Драгољубу Михаиловићу.
При том, није згорег споменути и то да се споменик генералу Михаиловићу у Либертивилу налази на територији српског манастира Светог Саве, на земљишту које је приватна својина српске православне епархије.
Бизарно образложење за ову иницијативу заслужује да буде наведено у целости, онако како се може прочитати на Фејсбук страни покретача ове акције, такозваних „Босанских Американаца“:
„АКЦИЈА: Помозите нам да уклонимо Дражину четничку статуу у Илиноју … потребно нам је три или четири добровољца (волонтера) да нам помогну да исчитамо и претражимо општинске уредбе у граду Либертивил, у држави Илиној … Потребни су нам легитимни разлози, коришћењем легалних средстава и ослањајући се на градске, државне и савезне законе, позивајући се на одвојеност цркве од државе, пореске олакшице чије уживање искључује политичку делатност, говор мржње, дискриминацију, величање ратних злочинаца, порицање геноцида …“
„Босански Американци“ се затим, примерице, позивају на Члан 2-346. неког кодекса (не именујући тачно извор али имплицитно ради се о некој уредби града Либертивилa). Ту се, између осталих овлашћења „комисије за људске односе,“ наводи њена дужност да „обезбеди право особа које живе, раде или намеравају да се настане у овом насељу да могу да купују, изнајмљују или користе некретнине без да буду изложене дискриминацији због расе, боје коже, вероисповести или порекла.“
Па затим, да би усмерили потенцијалне волонтере, наводе интернет упутницу на кодекс општинских уредби одакле би се, хипотетички, могли напабирчити правни аргументи за постизање задатог циља, да се уклони споменик Дражи Михаиловићу:
На крају, аутори иницијативе излажу свој стратегијски план:
„Као што Конференција председника општина и гувернера САД уклања споменике који су везани за Конфедерацију … и наша заједница у држави Илиној треба да се заложи за уклањање овог четничког и нацистичког споменика Дражи Михаиловића у Чикагу, који се ни по чему од оних првих не разликује. Он је ‘вођа Трећег српског устанка’, претходник босанског геноцида и нацистички колаборатер. То мора бити уклоњено!“[1]
Навели смо in extenso образложење „босанских Американаца“ за иницијативу коју покрећу да би се скептични читаоци уверили колико је – као што би се на колоквијалном српском језику рекло – „смути па проспи.“ Међутим, та очигледна чињеница уопште није разлог да се преко овога пређе, као да се ради о не више од још једног балканског куриозитета. Сви који буду мало напрегли своје памћење присетиће се да је пре само неколико недеља било сасвим непојмљиво да би једној банди хулигана пошло за руком да усред Америке насилно уклони споменик не неком страном великану, него домаћем угледнику. И да ће гувернер државе Вирџинија и председник општине Шарлотсвил изричитим наређењем полицију држати на узди док силеџије раде свој вандалски посао.[2] И не само то, него и да ће власти у суседним државама (попут Мериленда), још издалека престрашене од уличне руље – или можда на нечији невидљиви миг – почети самоиницијативно да уклањају све „увредљиве“ споменике са своје територије.
Зато је госпођа Ребић потпуно у праву када у свом писму америчке Србе најозбиљније упозорава:
„Износим ову ‘Иницијативу босанских Американаца’ на Фејсбуку да би нашу јавност подстакла да размисли о томе колико морамо бити будни. Не смемо остати равнодушни нити било шта примати здраво за готово. Ову ‘иницијативу’ да се из српског православног манастира Свети Сава у Либертивилу уклони споменик генералу Дражи Михаиловићу треба да узму озбиљно не само српски родољуби него и Американци. Заправо сви који схватају иронију овог покушаја када се има у виду ко су генерал Михаиловић и четници заправо били и шта су они учинили за Америку током Другог светског рата, у борби против нациста и фашиста. Молим вас узмите ово озбиљно и немојте се опуштати. Данас у Америци, црно је бело а бело – црно.“
Тешко би се ишта могло приговорити на ово благовремено упозорење, а поред тога и беспрекорну дијагнозу, што дугујемо госпођи Ребић. Само месец дана пре рушења у Шарлотсвилу, за ту успешну операцију Sturmabteilung-а – да им је као хипотетичка могућност била предочена – скоро сви би безбрижно одвратили да од тога нема ништа и да је и то „смути па проспи.“ Па ипак, у Америци која убрзано клизи у масовно лудило, са већ видљивим обрасцима понашања и елементима Маове „културне револуције“ из шездесетих година, таква ноншалантна претпоставка на наше очи, пре неки дан, показала се у потпуности емпирички неутемељеном.
Госпођа Ребић то трагично стање у које је утонула једна некада велика држава можда превише дипломатски описује као „црно је бело а бело – црно,“ јер уствари ситуација је много гора од тога. У питању није просто огрешење о Конфучијев налог да у здравој држави ствари треба називати правим именом (мада је и на том пољу клиничка слика данашње Америке озбиљно мањкава). Стварност у коју гледамо – а то је и контекст у коме треба сагледавати овај намеравани насртај на колективну свест и светиње прекоморских Срба и њихових сународника у матици и свуда у свету – је пуни распад система. То је процес који се, између осталог, огледа у све већем потискивању формално још увек важећих институционалних норми у прилог неписаних правила непознатог порекла, која у растућој мери преовлађују у свим областима не само јавног него и приватног понашања и живота. Као у позној фази римског царства, нико се више и не гњави да „превазиђене“ старинске институте попут устава и законских начела – укида. Они се једноставно игноришу, и ретко се ко више на њих обазире.
У таквој аномичној атмосфери, где неписана правила „политичке коректности“ редовно поништавају писане одредбе устава и закона, довољно је да неко устврди да је нечим „увређен“ да би бескичмењачке власти похитале да изађу у сусрет чак и најапсурднијим захтевима. Зато постоји барем теоретска могућност да би иницијатива бестидних потомака Ханџар дивизије за уклањање споменика генералу Михаиловићу – постхумно одликованом од стране председника Трумана за допринос антинацистичкој коалицији орденом Легије за заслуге (Order of Merit), највећим признањем које САД додељују странцима – споменика који су му подигли амерички грађани српског порекла, на приватном земљишту своје верске заједнице, могла да успе.
Колико је та доскора незамислива теоретска могућност – реална, то зависи у првом реду од моралне снаге и јединства српске заједнице у Сједињеним Државама, и шире у расејању. Бестидници су објавили свој план; времена за организовано и ефикасно противдејство има на претек. Први неопходни корак је надоградња сјајне акције госпође Александре Ребић да се обавесте сви сегменти српске јавности и мобилишу сви расположиви ресурси. Упоредо са тиме је будно праћење потеза супротне стране и аргументовано и енергично сасецање у корену сваке њихове нечасне иницијативе, пред било каквим форумом где би покушали да је покрену.
Пакосна реторика којом се служе „босански Американци“ зрачи отровним наслеђем Титоизма. Они нису творци опаке измишљотине да је први антиосовински герилац у Европи био нацистички сарадник, него су само њени узгредни и бедни, лешинарски корисници. Епизода са спомеником генералу Михаиловићу још једна је озбиљна опомена на морални данак који Срби непрекидно плаћају за безумно слеђење Чаробног Фрулаша из Кумровца. Може ли се јадним „босанским Американцима“ стварно замерити ако присвајају етикете и покушавају да исцеде политичку корист из изопачених мерила које су, пре њих, многи Срби одушевљено усвојили и поунутрашњили?
[1] http://www.generalmihailovich.com/
[2] http://www.zerohedge.com/news/2017-08-13/charlottesville-police-called-when-violence-began-%E2%80%9Cwe%E2%80%99re-leaving-it%E2%80%99s-too-dangerous%E2%80%9D и
https://www.youtube.com/watch?v=bFNOfG7Zbzc&feature=youtu.be
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар