Гледајући како атеиста Ли не може да пређе границу вере док пун скепсе присуствуjе протестантским сентименталним концертима и проповедима без Тајне, православни гледалац лако може да осети благонаклону супериорност духовно старијег. Опет – не може да не види, кад атеиста прихвати веру, да се догодило нешто заиста велико. Иако знамо да хришћанин не може без Литургије, узбудљиво је суочавање са моћи самог Божијег имена. Прихватање Христа чак и само преко имена приближава нам тог Американца, богоборца који није свестан кад је постао боготражитељ
Ђакон Ненад Илић
Вероватно међу нама има значајан број оних који нису у Христа веровали од малих ногу. Који су се у неком тренутку живота обратили у веру.
Не значи да су сви такви били борбени атеисти. Неки су припадали „традиционалној побожности“ која не обавезује и не доноси много, неки су били незаинтересовани „агностици“, а неки можда баш и атеисти.
А онда у неком тренутку живота открили су шта им је најважније. Променили су живот и успоставили нови систем вредности. „Христос је једино ново под сунцем“ – за обраћеника је ово очигледна истина.
Филм The Case for Christ (2017) – Случај за Христа, Случај Христос… (вероватно може да се нађе и бољи превод) снимљен је по књизи Ли Стробела, истраживачког новинара и самопрокламованог атеисте који је покушавао да оповргне постојање Бога након што је његова супруга постала хришћанка, и на крају и сам поверовао.
Иако се ради о протестантима – и православни обраћеник може у филму да пронађе много тога што га подсећа на сопствено искуство. Сумње, опирања, рационално оспоравање ипак и немоћ да се Христос оспори, најзад прихватање.
Гледајући филм који можда није врхунски али може са занимањем да се гледа, ми православни не можемо а да не помислимо колико је нама ипак лакше да се приближимо Христу него што је то протестантима. Мучно самотно истраживање детаља, вивисекција Светог Писма, рвање са сопственим разумом, одбијање прихватања искуства верујућих као заблуде и фанатизма, уз истовремено тражење неке емотивне копче која ће премостити провалије пред које долази боготражитељ индивидуалиста.
А православни обраћеник се најчешће вођен невидљивом руком у тренуцима животне кризе и сумњи нађе на Литургији и прими истину на начин који у тренутку надилази ограничени рацио. И затим покушава себи да објасни шта му се догодило. Не узбуђујући се чак и ако објашњење ни не може да нађе. Просто почне да живи у Цркви са Христом у Христу.
“Случај Христос”
Гледајући како атеиста Ли не може да пређе границу вере док пун скепсе присуствуjе протестантским сентименталним концертима и проповедима без Тајне, православни гледалац лако може да осети благонаклону супериорност духовно старијег. Опет – не може да не види, кад атеиста прихвати веру, да се догодило нешто заиста велико. Иако знамо да хришћанин не може без Литургије, узбудљиво је суочавање са моћи самог Божијег имена. Прихватање Христа чак и само преко имена приближава нам тог Американца, богоборца који није свестан кад је постао боготражитељ.
И без обзира што знамо да је пуноћа Христа с нама, у Цркви, на Литургији не можемо да не осетимо сродност са тим човеком из друге културе.
Мало је данас људи којима је Христос све. Или макар најважније у животу. И међу нама традиционално православним народима и међу западњацима које доживљавамо као отпале од животворног стабла. Ако неко преко океана и далеко од Цркве зазива име Божије – не може нам бити потпуно далеко.
Не значи да треба да игноришемо разлике и олако ступамо у екуменистичке импровизације, али не смемо ни да заборавимо одговорност коју нам доноси дар рођења у традиционално православној средини. Чак и кад смо у почетку без вере – повратак живом Христу лакши нам је него онима који га зазивају само преко имена.
Не треба да заборавимо да и негде тамо далеко има оних који искрено желе да буду деца Божија.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар