Они који користе „Србијанац” паралелно користе и „Војвођанин”, „Косовар” исл., и то равноправно, из чега проистиче да територија која се односи на „Србијанце”, Србија, не садржи Војводину, Косово итд. Како реаговати на ову појаву? Да ли треба и ми, говорећи о Хрватској, да почнемо да делимо њену популацију на „Хрватијанце”, „Загоријанце”, „Међугоријанце” итд.?

Илустрација: Новица Коцић/Политика

Пре неколико дана, шетајући Кнез Михаиловом, наиђох на постер неке регионалне НВО.

Читајући га, приметих фразу „србијанске власти”. Општеприхваћена у новоговору Хрватске, као и Босне и Херцеговине, реч „Србијанац” се у последње време, чини ми се, све чешће јавља и у Србији. Будући да очигледно одудара, по стилу и звучности, од лексике модерног српског језика (одударала је чак и у време Вука,који је у свом Речнику сврстава као локални војвођански синоним за „Србин”), који је разлог њеног оживљавања? Сумњам да разлог лежи у жељи да нам се свакодневни језик обогати старим речима које су изашле из употребе; да је тако, данас би чешће говорили и „тисућа”, „кут”, „повест” итд. Дакле, разлог је вероватно политички, те будући да у политици речи често попримају значење другачије од стандардног, оног које можемо наћи у речнику (примери исполитизираних речи које одмах падају на памет јесу „национализам”, „толеранција”, „демократија” и сл.), да бисмо разјаснили реч„Србијанац”, прихватимо Витгенштајнову максиму „Смисао је употреба”, то јест посматрајмо како се користи да бисмо закључили шта значи.

Скоро свим језицима је заједничко да, ако имају синониме за стране националности, они имају и своју дерогативну, погрдну варијанту. Како и у Хрватској и у БиХ користе реч „Србин”, да ли можда употреба синонима „Србијанац” представља њену увредљиву варијанту? Политичка коректност на нашим просторима, срећом, није заживела, те сумњам да је ово случај, јер кад желе да нас увреде, наше комшије имају јаче речи, које, нажалост, многи и данас често и без уздржавања користе. Дакле, ако се „Србијанац” не враћа у употребу као увреда, који би могао бити други разлог?

Ако није етноним, „Србијанац” је демоним, то јест означава особу из Србије, грађанина Србије, који може, али не мора нужно бити Србин. Ово тумачење је логично и има пандана у неким другим словенским језицима (нпр. „русский” и „российский” у руском).

Но, ако је тако, зашто нпр. у Хрватској нису толико прецизни и кад говоре о себи – зашто не праве разлику између „Хрват” и „Хрватијанац”? Зашто говорити о„србијанским властима” уместо српским властима, али не говорити о „хрватијанским властима”?

Разлог је, верујем, двојак. Прво, инсистирањем на демониму уместо на етнониму ствара се утисак да је Србија ненационална држава (као САД, Британија, Швајцарска итд.), што она (као и већина европских држава), наравно, није. Национална држава је не самобитан симбол, она и практично окупља, организује и штити (бар у теорији) све припаднике нације коју представља. Без националне државе као природног стожера, и овако слабо српско национално јединство било би још више ослабљено. Дакле, инсистирање на демониму јесте својеврстан покушај подривања националног идентитета и јединства Срба.

Друго, они који користе „Србијанац” паралелно користе и „Војвођанин”, „Косовар” исл., и то равноправно, из чега проистиче да територија која се односи на „Србијанце”, Србија, не садржи Војводину, Косово итд. Циљ овога је не само исказивање непоштовања територијалног интегритета Србије већ и ментална припрема за будуће активно кршење истог; много је лакше цепати делове територије ако се претходно усталило мишљење да она није јединствена.

Како реаговати на ову појаву? Да ли треба и ми, говорећи о Хрватској, да почнемо да делимо њену популацију на „Хрватијанце”, „Загоријанце”, „Међугоријанце” итд.?

Против сам тога из естетских разлога. Довољно је да разумемо мотиве иза данашње политичке употребе ових демонима и да се потрудимо да они не загаде наш свакодневни језик. Добар је и савет мог пријатеља који, кад год га у Хрватској питају да ли је „Србијанац”, одговара: „Да, уколико сте ви Хрватијанац.”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 6. 2015)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Срби, Србијанци, Филип Јевтић, Хрвати, српски језик