То је, стварно, лудило. Право, нескривено испољење душевне болести најапстрактнијег и најбесмисленијег страха (од свих страхова) у колективној подсвести напаћене и преосетљиве српске душе. Мислим, све то са католицима и тобожњом спремношћу МА КОГА у Српској Православној Цркви да се покатоличи, клекне и подвргне (духовној и световној) власти римског папе

Ако читате интернет текстове на тему односа наше Цркве и папе, учиниће вам се са су Срби у Србији неки страшно лабилан, промени вере склон народ. И да међу нама постоји велики број „крипто-католика“, наводно спремних да, чим се укаже повољна прилика, покажу своје право лице и јурну да одбаце из себе све православно, утапајући се у светски океан римокатолика (све заједно са усташким Хрватима, с којима би се „љубили у бело лице“ и почели да живе, срећно и дуговечно, до краја заједничког, екуменизмом испуњеног, издајничког живота).

А пред њима, тим одушевљеним „српским папистима“, наткриљују се, по оваквом тумачењу, луциферијанске сенке наводно „проданих душа“ у епископским одорама (са све некаквим „црним папским прстеном“ на домалом прстићу и „ангелима таме“ уз своје побуњеничко, „антиправославно“ постојање).

И сви они само живе за тренутак, уче нас и плаше нас овдашњи пећински „кјуклусклановци“ да на асфалтну писту београдског аеродрома коначно крочи црвена папска ципелица и тако испуни сва она безбројна предвиђања и панична упозорења српске религијске „pulpfiction“ (петпарачке) фантастике. Јер, након „тога свега“ буди се (за овакав сценарио већ увелико спреман) Антихрист и онда почиње апокалиптички почетак „предвиђеног почетка Смака Света“ (са све карневалском сценографијом пуном смрдљивих оргија & бласфемичних ритуала, сатанског ватромета муња & громова на ружичастом небу, те содомо-гоморских рушења сличних експлозијама атомских бомби у великим градовима који се руше као куле од карата).

Тако изгледа веровање једне групе православних Срба у „велике и актуелне опасности од римокатоличких ујдурми“ и фаустовског унијаћења које, ето, „само што се није догодило“.

И они заиста верују да би неки њихови сународници, дуж обала обе Мораве и међ’ шумадијским и фрушкогорским пропланцима, кренули да масовно љубе и носе са собом у новчанику (уз фотографије деце и икону Богородице Тројеручице) пластифицирану сличицу Алојзија Степинца. И да би папа био тобоже свесрдно прихваћен у народу који нема живаца да истрпи ни своје непрестано клеветане епископе и мученог патријарха, у народу кога је тешко недељом пробудити и наговорити га да дође, бар једном у пар месеци, у најближу парохијску цркву (макар и закаснио и том приликом само узео хлебић нафоре на самом крају литургије)!

То је, стварно, лудило. Право, нескривено испољење душевне болести најапстрактнијег и најбесмисленијег страха (од свих страхова) у колективној подсвести напаћене и преосетљиве српске душе. Мислим, све то са католицима и тобожњом спремношћу МА КОГА у Српској Православној Цркви да се покатоличи, клекне и подвргне (духовној и световној) власти римског папе.

„Лудило мозга“, како би то рекли клинци…

И зато је тешко разговарати са било ким из ове групе душевно неуравнотежених апокалиптичара који, заправо, у дну душе прижељкују управо тај папски долазак у Србију (против чега пишу), да би по први пут нешто погодили и „били у праву“ са својим сулудим идејама некакве „духовне пропасти српског народа“ (као да се она већ није догодила под југословенством, комунизмом и бруталним „ко-се-снађе-снађе“ транзиционим капитализмом и либерализмом).

И тако живимо разједињени и овим невероватним, тотално измаштаним и нереалним разлогом још једне братоубилачке српске свађе. Поврх свих других, много опаснијих, реалнијих и конкретнијих.

Нешто се ужасно догодило са српским народом на његовом путу у бољу будућност (после трагичног силаска наших политичких предводника са отаџбинског пута 1918-те и 1945-те). Нешто тешко излечиво и трагично удаљено од сваке нормалне и нама бар мало наклоњене реалности.

Остаје нам само да се молимо Богу да нас спаси и помилује, овако грешне и излуђене – од самих себе.

Лако ћемо ми изаћи на крај са другима. Само да се од себе, оваквих, некако спасимо.

И да се унормалимо, по први пут након дуго, дуго времена.

P. S.

Само да подсетим оне који не знају, да је папа Војтила, Јован Павле Други (најантисрпскији од свих модерних папа) крочио на тло српске Отаџбине.

Дошао је у Бањалуку (који није мање српска од, рецимо, Београда), у посету тамошњим Хрватима.

Чисто да напоменем.

P. P. S. 

Да се разумемо. Ја сам противник политикантског, наметнутог и идеологизованог „екуменског дијалога“, посебно док није ни почело да се решава српско-хрватско питање (са све демонском непокајаношћу наших најстрашнијих крвника и непријатеља). И ту немам никаквих дилема (али ни хистерично-фрустрираних страхова аутистичног и нехришћанско-кукавичког стања свести)…

Оно што може и мора да се уради је да се МИ, СРБИ, ОСЛОБОДИМО СТРАХОВА ОД ОНОГА ШТО НАМ НЕ ПРЕДСТАВЉА АМА БАШ НИКАКВУ ОПАСНОСТ: тога да је уопште могуће нас, Србе, покатоличити. Што је апсолутно немогуће и представља само облик лудила групе троглодитски примитивних квази-православаца.

О томе и пишем. О том апсурдном страху, појачаном специфичним празноверјем политикантског типа…

Кад је реч о „међуверском дијалогу“, верујем (као и иначе) „у Бога и Русију“ и уз њих се ничега не бојим (и као Србин и као православни верник).

А убеђени сам присталица заједничке борбе свих хришћана (у културно-политичкој сфери) против подивљалих атеиста и антихришћана модерног света. Јер и Честертон и Ортега и Гасет и Папини и Бресон и Хамваш и Вјачеслав Иванов и Бернанос и Жак Маритен и К. С. Луис… и те како могу да нам дају ваљане аргументе за многе наше дилеме и питања без одговора…

И, наравно, верујем у смисао цивилизацијских, протоколарних разговора наше Цркве СА СВИМА око светски важних питања (поготово када уз себе имамо и руску државу и Цркву, и Владимира и Кирила).

Тако стоје ствари по питању „екуменистичког дијалога“ (и опасности од истог, ако се пређе граница пристојности – која до сада није и никада, уверен сам, неће бити пређена).

У свему што радимо постоји и утицај Божије Силе и Његове Милосрдне Промисли, па нема разлога да нас било ко држи у апсурдном и бесмисленом страху од римског папе и римокатоличких мисионара.

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Categories: Преносимо

Tags: Ватикан, Драгослав Бокан, СПЦ, папа, свејерес екуменизма