Извештај са промоције књиге Рајка Корње „Рат речима. Медијска манипулација од Југославије до Украјине“

На Видовдан, 28. јуна, у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду одржана је промоција књиге Рајка Корње, румунског новинара и представника српске заједнице из Румуније, Рат речима. Медијска манипулација од Југославије до Украјине. У питању је тема којом се Корња позабавио у више наврата. Но, реч је било о његовој првој књизи објављеној у Србији. И поред претоплог времена промоција је била релативно добро посећена – клима уређај се тако уврстио међу звезде вечери.

На представљању књиге говорили су отац Арсеније Арсенијевић у име организатора, рецензент књиге Радован Калабић и аутор Рајко Корња. Отац Арсеније поздравио је присутне и укратко представио аутора књиге. Рекао је како је Корња био ратни извештач са Косова и Метохије 1999. године и да је његов академски и публицистички рад превасходно повезан са радом медија и посматрањем како се извештава са спорних подручја.

Отац Арсеније је указао како је данас у великој мери присутна медијска манипулација и манипулисање људском психологијом. Презасићени смо информацијама – док смо некада морали да за њима трагамо данас тражимо начине како да се од њих заштитимо!

О. Арсеније Арсенијевић говори у име организатора

Радован Калабић је на самом почетку свог излагања указао како је Рајко Корња један од најугледнијих Срба из расејања. Каже се, подсетио је Калабић, како данас живимо у доба постистине када су побркане границе између истине и лажи, између добра и зла и пошто је то тако може се рећи да живимо у једном злом времену у коме лаж царује. Подсетио је на Корњин извештачки рад са Косова и Метохије 1999. године. Преживео је, рекао је Калабић, због свог румунског држављанства.

Калабић је навео и да је медијско извештавање током ратне кризе 1999. године пратило и то што је један народ, једна заинтересована страна у сукобу, сатанизована а стереотипи о злочиначком народу су се масовно преносили.

Рајко Корња, истакао је Калабић, својим радом спасавао је част своје, новинарске професије. Поставља се питање чему новинарство ако је медијима могуће у великој мери манипулисати преко лобистичких група.

Калабић је навео један пример из књиге где се каже како је директор једне од медијских кућа на питање зашто су приказивали Србе логораше као некога кога су Срби заточили одговорио – нисмо ми плаћени да преносимо истину.

Рецензент Радован Калабић говори на промоцији, лево аутор Рајко Корња

Према Калабићевим речима, књига је писана репортерски сажето и стилски непретенциозно. Ми који смо на истинољубивој страни имамо, наставио је даље, мало борбених и писмених пера. Једно од њих, према Калабићевом суду, јесте перо упокојеног Марка Марковића a друго је Рајка Корње. Вођен истинским новинарским истинољубљем Корња је делао под императивом који је истакао велики руски књижевник Александар Солжењицин „Не живети у лажи!“. Корња је својим радом спасао своју душу, част српског народа и новинарске професије. Заједно са Марком Марковићем, који је сличан посао обављао у Паризу током 90–их година, он је задужио своје сународнике у матици.

Калабић је указао да је још Марко Марковић наводио како је Украјина Ахилова пета руског геополитичког положаја. Корња је, наиме, украјинску кризу изабрао за пример са којим је поредио технике медијске манипулације примењене током распада Југославије. Обрасци су узнемирујуће слични, као и носиоци ових геополитичких и медијских пројеката.

Са промоције у Парохијском дому Вазнесењске цркве

Потом је о свом раду говорио аутор књиге Рајко Корња. Захвалио се на топлим речима претходном говорнику и свима присутнима. Корња је рекао да је ово важан дан у његовој каријери јер је још као студент новинарства у Београду 1990. године пожелео да напише књигу и да се њена промоција одржи у Београду.

Према Корњиним речима, постоји шема медијске манипулације која је готово универзална и она се примењује независно од тога о којој је кризи реч.

Корња је први пут боравио на Косову и Метохији као новинар 1998. године и тада је према сопственим речима схватио да је точкић у огромној медијској машинерији, у којој су улога појединца и његова аутономија крајње сведени. У веома мало случајева, како каже, извештаче са терена је занимала истина о дешавањима о којима пишу. На Косову и Метохији боравио је преко 200 дана и оно што није могао да објави на румунској телевизији за коју је извештавао, сабрао је и објавио као књигу у поратно време. Као куриозитет је истакао чињеницу да се књига о косовским дешавањима најбоље продавала у румунској покрајини Трансилванији. Како каже, ову књигу није успео да објави на српском  језику.

Корња је истакао да је његов циљ, и сада као и тих ратних дана, био да буде што је могуће бољи новинар, и да му истинитост извештавања буде централно начело целокупног рада. Он је укратко саопштио своје увиде из истраживања медијског историјата југословенске кризе. Према његовом мишљењу, не одговара стварности – у појединим круговима широко прихваћена – тврдња како се језик мржње појавио прво у београдским медијима. Наиме, они који су хтели да се отцепе из Југославије морали су то некако да оправдају и да о заједничкој држави пишу што оштрије и што суморније. Корња сматра да је овакво извештавање преовладало и у Љубљани и у Загребу још од позних 70–их година.

Др Рајко Корња (у средини) говори на промоцији

Друго питање којим се Корња бавио, а што је такође укратко прокоментарисао на промоцији, јесте питање тзв. језичког национализма. Према његовим истраживачким увидима, Срби не само да нису били најоштрији националисти него су показивали крајњу незаинтересованост за језички национализам. У хрватској су називи са префиксом југо уклањани веома рано, како се кренуло у процес сецесије, док су у Београду они остали присутни дуго година пошто се распала југословенска држава. Један аспект језичког национализма је тзв. језички пуризам, односно инсистирање на уклањању туђица и смишљању неологизама који би их евентуално заменили. Корња сматра да Срби нису били пионири овог процеса у оквирима бивше Југославије већ да је најснажније заговорнике језички пуризам имао у Загребу.

Такође је, као илустративан пример, навео како су о једном истом догађају извештавала београдска и загребачка штампа – у питању су загребачки недељник Данас и београдски недељник НИН, а догађај је сусрет патријарха Павла и римокатоличког кардинала Фрање Кухарића. Овај познати сусрет уприличио је 1991. године тадашњи митрополит загребачко-љубљански Јован. Према Корњином истраживању, док је београдски лист са овог сусрета извештавао оптимистично и уз наду да се ратни расплет југословенске кризе може избећи, загребачки медиј је писао као да је рат готова и неизбежна ствар.

Корња је истакао да је Вијетнамски рат у медијском смислу рат радија, Заливски рат је рат телевизије, док је југословенска криза била први сукоб у коме је и интернет имао значајну улогу. Према његовом мишљењу, Срби су се показали потпуно неспремним за овај вид деловања и веровали су да није потребна нарочита активност, нити нарочито велика финансијска средства да би се створила што је могуће повољнија слика о својим позицијама и интересима. Пословична тврдња да је довољно да је истина на нашој страни и да ће се она неизоставно пробити до свести људи показала се неодрживом.

Како би илустровао начин деловања великих медијских и лобистичких кућа, Корња је навео пример медијске куће чији је представник на питање зашто извештавају оно за шта знају да не одговара чињеницама одговорио – ми нисмо плаћени да проверавамо шта је истинито а шта није.

Ипак охрабрују Корњине речи да и поред тога што се истина тешко и споро пробија у медијски простор а потом у свест људи њу је, када се једном пробије, тешко потиснути. На крају се поставља питање да ли,  у доба свеопште медијске манипулације и лобистичког утицаја на медије, уопште има смисла бавити се новинарском професијом. Новинарска професија је у великој опасности, закључио је Корња.

Милош Милојевић

Фотографије: Српска народна партија

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Рајко Корња: Срби нису схватили на време да реч може бити убојитија него бомба

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Милош Милојевић, Радован Калабић, Рајко Корња, Румунија, Украјина, бивша Југославија, медији, отац Арсеније Арсенијевић