Предговор Владимира Коларића
На „Стању ствари“ сам већ више пута, посебно у тексту о „цивилизацијском реализму“ Бориса Межујева и коментару текста Станислава Хатунцева, помињао великог руског аутора Вадима Цимбурског, чије оригиналне идеје о Русији као цивилизацији и даље имају велики значај. Цимбурски је мало познат у Србији и овде преносимо практично једина два релевантна прилога о њему доступна на српском језику. Само два, али изузетно квалитетна. Први је текст русисте Зорислава Паунковића објављен првобитно у „Политици“, а затим у два издања Паунковићеве књиге „Руске теме“, а други један од најважнијих текстова Вадима Цимбурског, написан 1995, у преводу Марице Милчановић Јовановић, на српском првобитно објављен у „Руском алманаху“ (13, 2008). Уживајте.
Зорислав Паунковић: Русија као острво
Промене које су се догодиле у свету у последњих двадесетак година довеле су до тога да се у Русији развио изолационизам као школа мишљења. Овај правац везује се за радове Вадима Цимбурског, мада је идеолошки уобличен још седамдесетих година прошлог века кроз дисидентско деловање Александра Солжењицина.
Вадим Цимбурски (1957) по образовању је класични филолог. Заједно са А. Гиндиним написао је књигу „Хомер и историја Источног Средоземља” (1996), посвећену историји Троје и њених суседа. Крајем осамдесетих година прошлог века почео је да пише на политичке теме, придржавајући се либералних схватања. Тада је, заједно с Денисом Драгунским, разрадио пројекат либералне Империје Демократског Севера (САД, Русија и уједињена Европа) као основе светског поретка. Прославио се 1993. године чланком „Острво Русија”, у којем је формулисао своју концепцију. Под истим насловом прошле године у издању Института за националну стратегију објављени су његови изабрани чланци за период 1993-2006; стручна јавност оценила је излазак ове књиге као „важан догађај”.
Острво Русија
Цимбурски се пре свега бави филозофијом историје и теоријом цивилизација. У тексту „Острво Русија” покушао је да утврди шта чини идентитет Русије кроз историју. Како би дошао до одговора на то питање он прво одређује Русију као посебну цивилизацију. Затим, служећи се појмовима класичне геополитике (Макиндер, Спајкмен), парадоксално закључује да је теоријски модел (патерн) који описује Русију – острво. Наиме, он сматра да руска цивилизација као млађа цивилизација настаје у XVI веку, а да њен територијални оквир одговара границама које је Русија имала у XVII веку – пре Петра Великог (који се углавном поклапа са садашњим границама Руске федерације). Цивилизације се развијају према обрасцу који су утврдили Шпенглер и Тојнби. Пошто у данашњим условима, које обележава евроатлантска доминација, закаснела руска цивилизација још није остварила пун развој, пред њом је алтернатива – да буде подељена у јединственом свету (другим речима, да нестане) или да опстане у подељеном свету. По Цимбурском то је перспектива с теоријског становишта које проблематици прилази из цивилизацијског угла. Он верује да садашња руска ситуација има и значајне предности које омогућавају Русији да се држи по страни од потенцијално катастрофалних тенденција савремене историје које воде ка „сукобу цивилизација”. Текстови Цимбурског написани су са „застрашујућом” ерудицијом (А. Јанов) и – у шпенглеровској традицији – пуни су открића и нових и оригиналних интерпретација. Истовремено, аутор је свестан теоријских ограничења и условљености закључака историјском конјунктуром, па и сам често коригује и развија своје теоријске поставке.
Полазећи од идеје о Русији-острву, Цимбурски формулише концепцију Великог Лимитрофа (независно од њега ову концепцију предложио је и вороњешки истраживач Сергеј Хатунцев). У терминологији Цимбурског лимитрофи су земље које имају прелазан положај међу цивилизацијама, поседују особине различитих цивилизација али у правом смислу не припадају ниједној од њих. Дуж целе границе Русије протеже се појас таквих земаља и оне чине Велики Лимитроф. По Цимбурском све земље Балкана спадају у Велики Лимитроф, као и читава Источна Европа.
Односе Русије са Европом Цимбурски описује помоћу циклуса „отмица Европе”. Иако се ради о две различите цивилизације, Русија се у одређеним периодима понаша као део Европе, а њена елита прихвата европске вредности. Цимбурски сматра да овом случају заправо долази до псеудоморфозе, односно изградње оригиналних садржаја у туђим формама.
Совјетски период он види као врхунац једноиповековног периода у руској историји који је почео отприлике 1830-1840 и још се није завршио. То је веома важан период „градске револуције”, који се догађа у свакој цивилизацији, када долази до превласти града над селом и формирања грађанске свести, а прати га снажна религиозно-идеолошка активност (ту улогу игра комунистичка идеологија). За динамичку морфологију цивилизација Лењин је фигура у рангу Мухамеда, Питагоре и Кромвела.
Иако за себе каже да је равнодушан према религији, Цимбурски је у студији „Апокалипса за данас” понудио своје тумачење „Откривења Јовановог”, наглашавајући разлику надисторијског схватања светских збивања од уобичајеног историјског. Овај текст садржи и тумачење имена Армагедон као македонске планине (планина на хебрејском је – хар-, док прихваћени топоним Мегидо у Палестини не одговара фонетски и налази се у равници) па повезује Армагедон с бомбардовањем Србије 1999. године.
Проучавања Вадима Цимбурског задиру у бројне друштвене дисциплине. Она истовремено имају тежину научних радова и филозофских дела. Теоријски су оригинална, а имају и практичну страну. С обзиром да су и утицајна, несумњиво заслужују пуну пажњу.
Вадим Цимбурски: Земља иза Великог Лимитрофа – од „Евроазијске Русије” до „Русије у Евроазији”
I
Код нас је на делу разбијање уобичајених геополитичких одређења Русије. Превазиђене су декларације из 1991. године о ,,враћању Русије у Европу” и о ,,удаљавању од Азије”, а уместо ,,евроазијско-атлантске безбедности од Ванкувера до Владивостока” избила је на површину реалност узајамног ,,опуштеног обуздавања” Запада и Русије, која се удаљила ка Истоку: позлата се скида, ругоба остаје.
Ако историјски посматрамо нашу геополитику у последњих сто педесет година, бележимо два руска изласка из Европе, поред овог данашњег који је био продоран и брз. Први је био на педесет година, после Кримског рата, а други на двадесет – у периоду Версајског поретка с његовим антибољшевичким кордонима. Нешто друго је парадоксално. Наиме, оба изласка су компензована враћањем на ,,евроазијску” геополитику у Средњој Азији, Монголији, Кини: Русија је ,,сабирала простор” под претњом откидања евроатлантског дела од ње.
А шта се дешава данас? Формално, дато је зелено светло евроазијству. Према твдњи једног од посматрача, већ 1992. године ,,све више домаћих политичара… сматрају се Евроазијцима, а то је лако разумети: историјски усуд је отргао Русију од њених европских делова”. Управо то је недавно изјавила група експерата са академиком Г.Осиповим на челу: за Русију, која је ,,у значајној мери ослабила свој утицај према Западу и која је била принуђена да зађе дубље у Евроазијски континент, стварање нове геополитике, на један или други начин, биће повезано са разрађивањем евроазијске идеје”. Таџикистан, бомбардовање авганских села, Чеченија, каспијско питање, кинеско ,,напредовање” ка Приморју и скандалозни ођек Последњег скока на југ…
Сасвим добро су се изразили поменути експерти говорећи о ,,евроазијској идеји” – ,,на један или други начин”. Јер управо данас је нужно разрађивати је на други начин – у условима великог одлива руског становништва, уз све препреке, с постсовјетског југа у Русију; када у свим конфликтним или, блаже речено, спорним тачкама Руси држе ,,мртву стражу”, ,,конзервирајући” статус qуо на даљним или ближим прилазима Русији; када је већ и аутор Последњег скока… погрешно протумачио евроазијско „прање чизама” у Индијском океану као симбол одбране од Југа.
Вадим Цимбурски (Фото: Јутјуб)
Као аналитичар језика политике, запажам извесно смисаоно померање које се данас односи на термин ,,Евроазија” од стране самих заговорника ,,евроазијске мисије” Русије. Како су евроазијци прве емигрантске генерације мирно писали ,,Русија-Евроазија” са знаком једнакости, тако њихове присталице данас страсно пореде и супротстављају ,,Евроазију” и ,,Русију”, доказујући апсурдност и погибељност одметања једне од друге. Тако С. Кургињан изјављује да ако Русија не задобије у Евроазији ,,историјски својствено јој место држаоца” онда ,,ће се наћи без Евроазије, а питање је хоће ли се снаћи Евроазија без ње”. А. А. Панарин, оптужујући демократе за навођење Русије да ,,емигрира из Евроазије”, нехотице представља Евроазију и Русију као две различите суштине. У његовом тумачењу Евроазија окружује Русију не идентификујући се с њом, при чему није реч о континенту у целини, него управо о ,,средишњој Евроазији”, о знаменитом ,,Средишту земље”. Русија се може налазити ,,у Евроазији”, може чак бити и ,,усред Евроазије”, али – Русија и Евроазија се не подударају.
Стручњаци понављају речи идеолога. Читамо о ,,комбинацијама оближњих земаља које стварају независне евроазијске територије на мање-више очигледној конкурентној антируској основи”; читамо о ,,јужном евроазијству” (татаро-европском) као о нечему што ,,има сопствену дугу историју и често не само да изузима Русију, него је управо антагонистично у односу на њу”; о ,,евроазијству неких савремених шема Великог пута свиле”; о томе како ,,ширински” низови нафтовода и гасовода изван руских граница, будући ,,економска доминанта јужног евроазијства”, кад профункционишу, постаће ,,окосница геополитичке судбине Русије”. Споменућемо да то пише аналитичар који примећује позитивне перспективе управо у „скретању” Русије према јужној заједници. Закључак је јасан: у наше време смо принуђени да ,,евроазијску идеју” формулишемо и разматрамо језиком већ прилагођеним, хтели ми то или не, томе да одвоји Русију и Евроазију, управо језиком на коме се показује могуће исказати мисао о способности Руса да ,,опстану без Евроазије”.
Ти језички обрти, мимо воље ових или оних аутора, прате измену контура земље која се отргла деведесетих година и од староседелачке Европе и од исламског Средњег Истока. И стварност и политички језик наших дана оваплоћују једну исту геополитичку формулу – ,,од Русије-Евроазије ка Русији у Евроазији” – формулу, која је очигледно потребна да би се ближе протумачио појам ,,Евроазије” и да би се изнова сагледала суштина коју називамо ,,Русија”.
II
Та измена корелације између ,,Русије” и ,,Евроазије” подударила се с новим кругом вајкадашњих руских ,,поигравања” идеологемом ,,Русија-цивилизација”. Данас она имају јасан политички контекст, будући да су у вези и са западним ,,жамором” око текстова С. Хантингтона и његових опонената. На примедбу В. Мацкјевича, у првом броју ,,Бизниса и политике” за 1998. годину, о одсуству светске интелектуалне интенције, која би снабдела Русију новом империјалном идеологијом, ја одговарам лењинистички тврдо: ,,Постоји таква интенција! То је цивилизациона геополитика!” Док интелектуалци приређују безброј ,,хантингтоновских” округлих столова, њихова сабраћа – планери ,,Велике Русије” – полажу на плећа будућег режима мисију стварања ,,државе-цивилизације”, а В. Жириновски, у свом стилу, не захтева само да се одбранимо од Југа, већ и да се иселе из Русије сви инострани фондови, будући да је ,,Русија цивилизација сама по себи”. Ипак, карактеристично је да су скоро сви поборници ,,државе-цивилизације” солидарни с данашњом руском влашћу када она одбија ,,евроазијски пројекат” Н. Назарбајева. И није реч само о онима за које је ,,Велика Русија” постала парола отвореног национал-иредентизма и уједињавања с руским сународницима који су остали изван садашњих руских граница. Овде се могу убројати и теоретичари који, на трагу Солжењицина, развијају идеју државе источних Словена; и они који, према Хантингтону, виде ,,државу-цивилизацију” као православну, са границама од реке Збруч, која одваја унијатску Галицију; па чак и они који би, под утицајем Л. Гумиљова, и Казахе прикључили будућој Русији, оформивши тако ,,надетничку комплементарност”. Ја истрајавам на становишту да се сви ти нацрти кројења државе од постсовјетских територија – државе пространије од Руске Федерације, али уже од бившег СССР-а, хотимично или нехотице, сливају у корито управо цивилизацијске геополитике. Јер сви ти нацрти, без изузетка, стреме да искроје заједничке границе територија које се чине довољно ,,цивилизацијски сродним” са ,,Русијом Руса”, остављајући по страни оне који су јасно обележени туђим цивилизацијским печатом: Прибалтик, исламски Југ, а такође и Галицију и, довољно често, Закавказје.
У ваздуху виси ,,захтев” који досад још није материјализован у ,,испоставиоцу захтева”. Они, који су читали моје радове у последње две године, могли су да примете, да сам на том ,,захтеву” радио и ја, настојећи да рационализујем и коригујем његов смисао, да би се преко њега утицало на умност ,,поручиоца”, који би, чини се, ускоро требало да се појави. Мој чланак Острво Русија, који су, када се појавио, многи схватили као декларацију руског неоизолационизма, био је готово први покушај да се одреди пројекат цивилизацијске геополитике за Русију, а ,,хантингтоновска дискусија” у нашој земљи већ допушта противстављање два таква пројекта, с њиховим суштински различитим фундаменталним принципима.
Шта су то, у геополитичком смислу, ,,цивилизације” и да ли је могуће Русију сврстати у ту класу објеката? На прво питање може се одговорити овако: цивилизације, схваћене геополитички, јесу људске популације, тј. етноси или групе етноса. Али нису то све популације, већ само оне које, најпре, парадигматично, нормативно оваплоћују одређени, изразито контрастни тип духовности и друштвености, а затим, настањују неки довољно издвојен простор (ареал) у светској расподели те конвертују свој социјални тип у особену традицију државотворности и геополитике. Та дефиниција у потпуности одговара тој говорној реалности када се једна иста цивилизација означава различитим именима. Јер име може да је обележава или по типу духовности и друштвености, или по основној геополитичкој ниши, или на крају, указујући на одређени етнос или групу етноса који историјски представљају популационо језгро цивилизације. Тако, цивилизација-лидер савременог света може да се назове ,,западнохришћанска” или ,,либерална”, али такође и ,,западна” или ,,евроатлантска” или, коначно, ,,романско-германска”. Кинеска цивилизација је истовремено и ,,конфуцијанска”; исламска је и ,,средњоисточна” и ,,арапско-иранска” итд.
Основно популационо језгро цивилизације, само за себе, представља се као особена, независна људска заједница на одвојеном простору. Истина, из тога не произилази ,,закопчаност” цивилизације засвагда у некаквим природним међама. Није случајно, како је некоћ писао Г. Померанц, да би свака од великих цивилизација могла, у повољним условима, настанити земљу и створити целовито човечанство, када је друге цивилизације не би ометале. Према томе, однос сваке цивилизације – била то староегипатска, кинеска, исламска, античка или евро-атлантска , према осталом свету може бити изражена формулом: ,,Ми смо човечанство, а они (други) – извор наших проблема”.
Да ли је погрешно посматрати Русију као цивилизацију? Рецимо овако: описивање у својству цивилизације одговара битним обележјима Русије и објашњава многе перипетије њене историје. У светској географској расподели она заузима посебну нишу која се не преклапа с платформама других цивилизација и коју карактерише самосвојна државна и геополитичка традиција, дуга 400-500 година. О посебности руског типа духовности написано је више него довољно – као и о његовој вези, преко низа секуларизујућих трансформација, са историјом северне гране православља у руским геополитичким условима – после слабљења источног хришћанства на средоземној постојбини, под притиском ислама. Наш социјални тип је, тих 400-500 година, карактерисало спајање два својства. Најпре, то је искључива стратешка улога државе у привредној сфери, све до деспотског синкретизма власти и својине (Р. Пајпс). При томе, у нас држава стреми ка улози главног цивилизатора који захтева чисто етолошку (,,зоолошку”) самоорганизацију људских маса. Друго, то је конвергенција културне и политичке функције, када крупне политичке кризе пролазе као кризе културног континуитета, кризе самоидентитета друштва, које се успоставља на основи културно оптерећених политичких решења. И коначно, видимо базичну популацију која је транспоновала своју духовно-социјалну ,,посебност” у геополитичку традицију: то су људи који иступају, и за себе и за свет, као ,,Руси”.
А ја говорим управо о Русима. Дефинисање њихове цивилизације као ,,словенске” или ,,словено-татаро-турске”– не говорим о ,,православно-исламским” апсурдима – јесте заблуда, обично свесно и намерно фабрикована у пропагандне сврхе. Евроазијци ,,првог позива” су били хиљаду пута у праву када су подвлачили статус Словена уопште као маргиналан у романско-германској Европи, а почетком нашег миленијума исто тако маргиналан у односу на византијско источно Средоземље. Ту специфичност у пуној мери испољавају Словени-католици, као и други западнохришћански народи Источне Европе који не спадају у језгро романско-германске цивилизације. У првој половини нашег миленијума они су објекти германске колонизације, од XVI-XVIII века – житељи ареала ,,поновљеног кметства”, које је својим житом хранило модернизовану првобитну Европу, у XVIII и XIX веку подељени су између германских царевина и Русије, у годинама Версајског режима били су санитарни кордон Запада против Русије, у време Јалте – баријера Русије против Запада, док сада, под мистичним именом ,,Централна Европа”, претендују на ,,повратак” у евроатлантско крило. Ипак, прилив инвестиција, као значајан подстрек њихових нада, веома је условљен јефтином радном снагом, то јест, опет „недовољно европским” карактером тих земаља. Али тај ,,недовољно европски” статус још у већој мери карактерише православце, пореклом из Источне Европе, не искључујући Украјинце. Идеолози украјинске ,,државности” увек истичу европске везе Украјине, за разлику од ,,евроазијске” Русије, а у јесен 1991. године, новинари су писали о Кијевљанима који су, пошто су изгласали независност, говорили да се осећају као да су већ ушли у Западну Европу. Геополитичка ниша, коју у последњих стотинак година контролишу Руси, само у ограниченој мери се додирује са ареалом обитавања већине словенских народа.
Али, исто као и Украјинци, прибалтички народи, Молдавци и хришћани Закавказја, могли су да увиде, у одвајању од совјетске Русије, шансу за зближавање с првобитном Европом, а средњоазијатски и закавкаски Татари разумевали су излазак из империје као приближавање свету ислама. Међутим, цела историја татарских народа и ,,неопаганских” пантатарских покрета, за разлику од исламских, па и све те традиције ,,алтернативног евроазијства”, о којима пише А. Неклеса – све испољава у тим народима етнички блок, по низу обележја међупросторни између арапско-иранског језгра ислама и северних платформи евроатлантске заједнице и Русије, о чему сам писао у свом раду Сиже за цивилизацију-лидера: самоодбрана или самоуништење.
Зато се мора признати да, карактеришући цивилизацију Русије као ,,словенску” или ,,словено-татаро-турску”, ми растварамо њено језгро у континууму народа који заузимају геополитичко и геокултурно место између ње и суседних цивилизација и историјски су способне да се поистовете са сваком од тих платформи, а у ствари припадају цивилизацијским међусветовима. На такве очигледности не би требало трошити хартију, да оне нису тако често замрачиване размишљањима попут оних, представљених у поменутом чланку В. Мацкјевича – поводом етничке разнородности Руса, а такође и тога, да ,,до садашњег статус qуо-а Русија је посматрана као империја, независно од етничког расељавања, или као савез, или конфедерација формално независних народа”. На то би требало одговорити, да је владар ,,империје, без обзира на етничко расељавање”, у очима поданика био пре свега ,,руски цар”, а ,,конфедерација формално независних народа” опевала се у њеној химни као ,,нераскидиви савез”, који је ,,занавек чврсто спојила велика Русија”. Химна је јасно разликовала два геополитичка објекта, за које се појам ,,Русије” могао примењивати у многим значењима и по разним основама.
Мој модел окривљују као ,,етноцентричан”. Али шта да се ради ако у историји нипошто нису ретке цивилизације чије језгро се образује од једне групе сродних етноса или чак ,,субетноса”? Ко ће посумњати у то да језгро кинеске цивилизације, у основи, сачињавају Кинези, а језгро староегипатске – стари Египћани? Сличне цивилизације нису мање распрострањене у историји од вишесаставних, као што су романско-германска или арапско-иранска.
Може се јасно рећи да, премда Русија никада није била ,,држава Руса”, ни у етнократском смислу, ни у смислу државе-нације, она може да се опише, без противречја, као геополитичко утеловљење цивилизације чије популационо језгро су били Руси, независно од њихове сопствене етничке или субетничке-како му драго-поделе. А то значи да сама цивилизација, под именом Русија, може бити представљена у виду ,,језгра” које окружује геополитички и етнички континуум са различитим садржајем инокултурних, а унеколико, и иноцивилизацијских обележја. Такво виђење цивилизацијске структуре претпоставља цивилизацијску геополитику засновану на потпуно другим аксиомима, него у варијанти С. Хантингтона, с његовим борбама на ,,прелому цивилизација”.
III
Мој модел цивилизацијске геополитике обухвата:
– разликовање, за сваку цивилизацију, етничког и геополитичког језгра и периферије;
– тезу о одсуству граница раздвајања међу периферијама суседних цивилизација;
– као рецепт политичке стратегије – улог за консолидацију и развој цивилизацијског језгра, напоредо са одмеравањем и извесним ограничењем обавеза држава језгра у односу на периферију.
Било какво истраживање цивилизацијских прелома на карти Источне Европе, између осталог, сматрам произвољним. Такав прелом је, по Хантингтону, додир православних и унијатских области Украјине. Могуће је у недоглед наводити сличне примере, како су ,,границе Европе и Азије” украјински ,,моћници” исцртавали према међама Украјине и Русије; мађарски политичари, попут адмирала М. Хортија, исцртавали су границе између католичке Мађарске и православне Румуније, а идеолози Велике Румуније – одређивали су се час према распростирању романског језика, час по распрострањености латинице; немачке духовне вође, пак, час према Висли (О.Шпенглер), час према целој граници сукоба Немачке са словенством, у најширем смислу. На почетку Острва Русије износим да око тих земаља нема никаквих прелома, јер оне не припадају потпуно ни једној од цивилизација, а такозвани ,,цивилизацијски” или псеудоцивилизацијски конфликти, као у бившој Југославији, добијају одговарајући карактер због тежњи тих ,,народа између”, у њиховим вековним распрама са суседима, да их узму под своје веће цивилизацјске заједнице и да им буду на помоћи. На сличан начин, као међуцивилизацијске ,,мореузе” третирам Кавказ и казахско-средњоазијски ареал, данас назван ,,Централна Азија”, који, по неприродности и пометњи коју производи, не заостаје за словенско-мађарском ,,Централном Европом”. (Ако Казахстан потпада под ,,Централну Азију”, где сместити Монголију и Тибет? А ако је Пољска ,,Централна Европа”, како је разликовати од Швајцарске?) У суштини ствари, ја поистовећујем сваку цивилизацију с њеним језгром.
У последњих годину и по дана, независно један од другог, вороњешки научник С. Хатунцев и ја, приступили смо изучавању ,,територија-мореуза” које окружују Русију од Северног Леденог до Тихог океана, као јединственог геополитичког система, гигантског међуцивилизацијског појаса, чији фрагменти служе као материјални супстрат за различите програме ,,алтернативног евроазијства” – од идеја препорода Великог пута свиле до балтичко-црноморских пројеката. Такве зоне на цивилизацијској карти земље, Хатунцев назива ,,лимитрофима”, преносећи на њих древно обележавање пограничних региона Римске Империје, с посебним уређењем, статусом, понекад и с двоструком потчињеношћу, преко којих се Империја додиривала са страним светом, делимично га увлачећи у своју сферу прилагођене узајамности. Мени тај термин импонује: он одговара тренутној реалности када је цивилизацијски лимитроф Русије, екстероризовавши се, постао њен државни лимитроф.
У мом чланку Циклуси отмица Европе, пишем о појасу –Великом Лимитрофу, који укључује Источну Европу с Прикарпатјем и Придњестровљем, Закавказје с планинским Кавказом, затим казахско-средњоазијски регион и, у његовом продужетку, зону обитавања алтајских, татаро-турско-монголских народа, будиста и исламиста, по граници платформе Русије и Кине. Делови тог појаса су и Сикјанг и независна монголска држава и кинеска Унутрашња Монголија и низ руских аутономија – од Туве до Бурјатије. После данас присутног кидања Великог Лимитрофа у синеизованој Манџурији, која се показује као одскочна даска кинеског продора ка Приморју и Јужном Сибиру, указујем на Корејско полуострво с његовим становништвом, сродним по језику и делимично традицијама алтајско-будистичким народима, као на природни наставак потенцијалних (,,за сваки случај”) ,,територија-мореауза” синкјанг-монголске зоне који реално функционишу. Ако би дошло до неких дестабилизујућих околности, цео тај регион би могао да образује, између Кине и Русије, ,,сикјанг-корејски” међусвет са ослонцем на Тибету.
У том истом тексту се спорим с гледиштем В. Каганског о Русији као стецишту разних евроазијских (европских, исламских, кинеских) цивилизацијских граничних области, при чему мој главни аргумент постаје разликовање ,,Евроазије”и ,,Русије”. ,,Евроазија” може да подразумева свеукупност дубоких континенталних периферија, које обрубљују, са залеђа, приокеанске платформе (европску и азијатске). Свака од њих има своју периферију, свој олтар у Евроазији. Русија, ако се осмотри са сваке од тих платформи, јесте земља која, из тог угла, постаје периферија. За њих Русија није Евроазија, она је ,,иза Евроазије”.
Одмах пошто сам дао овај чланак у штампу, упознао сам се с поставкама Хатунцева, којима се оцртавају контуре ,,у планетарним размерама највећег” лимитрофа међу цивилизацијама. Вороњешки аутор описује Велики Лимитроф као појас који се протеже од Финске преко Прибалтика, Пољске, Западне Украјине, затим преко Молдавије и планинског Крима до Закавказја и Анадолије. Иза Каспијског краја већ му се припаја део Туркменије, Авганистаана, Пакистана, Кашмира и Ујгурије, да би коначно, преко Монголије, Манџурије и Приморског краја дошао до Курилског планинског ланца, Алеутских острва и Аљаске.
Моја и верзија Хатунцева се ипак разликују. Ја убрајам у Велики Лимитроф много већи део Источне Европе и све пустињске области и полупустиње северно од Памира, али изостављам Авганистан и Пакистан. Осим тога, ја не налазим никаква лимитрофна пространства на Тихом океану, ако се не узима у обзир, следећи М. Иљина, цело наше Приморје као русификован лимитрофни појас, коме је потребна посебна геополитика.
И заиста, свака од старих цивилизација има сопствену потенцијалну пројекцију на Лимитроф: евроатлантска – на Источну Европу, Средњи Исток – на Кавказ и Средњу Азију, Кина – делимично опет на Средњу Азију, Синкјанг, монголске области и Кореју. Русија, пак, цео Лимитроф у потпуности извлачи на периферију. При томе – у праву је А.Неклеса – у време ослабљености Русије самоорганизација народа Лимитрофа, њихово поимање истоветности судбине може настајати на противруској основи, онако како стратегија Русије стиче одбрамбено-противевроазијска обележја. Скрећем пажњу, потврђујући то, на каспијско-средоземни нафтни пројекат, где као супарници Русије иступају лимитрофни народи са обе стране Каспија и Турске – тренутак тим узбудљивији, јер су се сада појавила сведочанства о спремности Кине да се укључи у финансирање тог пројекта. Још карактеристичнија је реакција на чеченски рат Прибалтика и Пољске, постојано учечће украјинских одреда у кавкаским ратовима 90-тих година XX века: у Абхазији – на страни Грузина, а у Чеченији – на страни Дудајева итд, а већ да не говоримо о узајамној помоћи међу чеченским и таџичким противницима Русије.
Цимбурски као Евроазијац
Увођење појма Великог Лимитрофа омогућава да се избегну неспретна тумачења ,,умањене” Русије као ,,регионалне државе”. Умесно је питање: за који су управо регион везани њени интереси? Ако би се чак они ограничили на ближе инострано суседство, формирано током 90-их година, и тада би била реч о простору који се не може представити као јединствен регион. Међутим, осим оближњег суседства, геополитички интереси Русије, у неком степену, дотичу прилике на целом Великом Лимитрофу, који представља ланац региона који се просторно спајају, који имају сродне функције у цивилизацијској и геоекономској структури континента и способни су да својом конфигурацијом наступају као својеврсни ,,полупроводници“ конфликтних импулса и противруских пројеката (подсећам на паролу Џ. Дудајева: ,,Литванија је капија Чеченије ка Западу, Чеченија је капија Литваније на Југу“). Моја дефиниција Русије, која се односи на 1992. годину, као ,,мултирегионалне“ државе не рефлектује структурну целовитост Великог Лимитрофа као основног поља наше геополитике. Стога, сада прихватам блиставу Сорокинову ознаку – ,,трансрегионална држава“, која одговара управо трансрегионалној структурираности Лимитрофа-Евроазије.
IV
Супротно Хатунцеву, не сматрам Велики Лимитроф окосницом гополитичке организације континента малтене од почетка бронзаног доба. Коначно, немогуће је не препознати у том појасу земаља својеврстан музеј етнокултурних и религиозних старина које су се сачувале на периферији цивилизацијских блокова. Такви су тибетанско-монголски ламаизам, зороастарски остаци прошлости у Средњој Азији, стручњацима познати ,,природни резервати“ индоевропског паганизма у балто-балканској зони и, коначно, улога Кавказа као уточишта реликтних етничких заједница које су, хиљадама година уназад, играле истакнуту улогу у судбини Предње Азије. Међутим, оригиналну лимитрофну структурну улогу сви ти крајеви, по мом мишљењу, стичу само средином нашег миленијума, упоредо са успостављањем Русије.
Све што сам писао о словенству уопште, односи се и на Русе прве половине миленијума. Не може се говорити о постојању руске цивилизације ни у време Кијевске Русије, нити у векове када су дати етноси политички били део система Златне Хорде, а духовно – део далеке позновизантијске епархије. Први фактор стварања цивилизације на овим просторима био је крах Византије и еманципација Руса од Средоземља у знаку симбола Трећег Рима. Други важан чинилац је уништење Златне Хорде и њених остатака, кретање Руса ка Уралу, и даље, према Тихом океану, што их је учинило ,,посебном заједницом на посебној земљи”, у окружењу ,,светског муслиманства”. Ослањајући се на своју нишу степских и шумовитих предела, Руси су уздигли стару унутарконтиненталну Евроазије номада, огромну и несигурну периферију свих цивилизација, која ни једној од њих не припада, али је за сваку претећа. Од такве Евроазије сачувао се Велики Лимитроф, који обрубљује Русију и татарско-монголске енклаве, унутар подигнуте руске платформе, подсећајући на древност те земље, баш као Баски и Келти у романско-германској Европи.
Неки од мојих опонената су реаговали озлојеђено када сам убројао Прибалтик и тобожњу ,,Централну Европу” у Лимитроф Евроазије. Али, зар нису наслеђе старе Евроазије, коју су Руси сабили у Лимитроф, и Мађари из Приураља, који су се обрели на Дунаву, и насеобине Татара-Караимаца у Литви и ,,сарматска” мода у Пољској између XVI и XVIII века? Ни један од ових примера није објашњив без позивања на ,,синкретички” састав континента, који је претходио руској цивилизацији, без подсећања на време када је ,,недовољно Европа” управо прелазила у степски свет, делимично уништен од Руса, а делимично претворен у Лимитроф.
Две специфичности су карактерисале цивилизацију, изниклу на ,,земљи за Великим Лимитрофом”, у Новом веку. Најпре, њу је, ставивши под своју контролу огромне површине евроазијског Севера, одликовало веома мало популационо језгро. Пошто су навикли да се представљају као ,,велика земља”, ,,велики народ”, Руси не желе да се реално осврну на себе, као на крајње малобројну цивилизацију. Неке од земаља политички раздробљене Европе дрхтале су пред свеукупном размером руске армије. Али ако се упореди људски потенцијал Русије, који произилази из претпоставки њеног геополитичког положаја, не са становништвом појединих европских држава, него са бројношћу савремених цивилизација – евроатлантске, средњоисточне, кинеске, индијске – Русија се међу њима показује као најмалобројнија по становништву. Истина, још је малољуднији Јапан, кога неки културолози издвајају из тихоокеанског света у посебну цивилизацију. Јапан је израстао у ,,заједницу на посебном тлу”, ослањајући се на ограничено острвско пространство, Русима су, пак, за то послужили простори којима је било тешко овладати и како-тако их квалитетно уредити за живот.
У ствари, Руси би једва успели да сачувају тај простор у XVII веку да је, како воле да кажу наши ,,патриоти”, Русија била принуђена да непрестано зауздава и Запад и Исток, бивајући под сталним притиском других цивилизација. Реално, тај притисак су ограничавали, како планински ланци, пустиње и шуме Лимитрофа, тако и народи тог појаса који се протезао од савремене Финске до садашње Монголије – полупрстен, унутар кога се уздигло ,,острво Русија“.
Друга специфичност наше цивилизације огледа се у томе што је она – ,,закаснела цивилизација“. Њој је пало у део да се успиње између XVII и XIX века, у време преображаја евроатлантске цивилизације у светску, када су масе осталог човечанства, а ту се убрајају староседеоци древних простора Индије, Кине, Средњег Истока, који су преображени у ,,спољни пролетаријат Запада“. До тада су те старе цивилизације већ тавориле у стагнацији и нису могле да ометају ,,глобализацију“ коју су вршиле евроатлантске силе. Већ покушаји локалних елита у XX веку да придобију народе под фундаменталистичким знамењима древне истоветности може се посматрати као врста постцивилизацијског бунтовништва, уписаног ,,у свет који је саздао Запад“. На тој позадини се драматично издвајају судбине Русије и, још млађе, Латинске Америке, у последње време често упоређиваних у домаћој публицистици.
Ако свака цивилизација саму себе посматра као једину праву људску заједницу, за коју је остали свет или само извор ресурса, или сувишних проблема, онда су Руси и Латиноамериканци принуђени да се потврде у свету безакоња и лажи, у којем се њихове ,,једино праве“ људске заједнице несумњиво показују као маргиналне. Осим тога, простори североисточне Евроазије и Латинске Америке су ,,закаснили“ са цивилизацијским напретком и у другом смислу: не само у погледу евроатлантског огледа стварања светске цивилизације, већ и у погледу ,,кључне“ епохе ницања великих религија, које су створиле основу самодефинисања старих цивилизација и извор фундаменталистичких побуна у наше време. Као цивилизација још увек у настајању, Русија у почетку интензивних контаката са западом није изградила чврсте културно-сакралне форме, које једино и могу да напајају фундаменталистички отпор. Одсуство таквих форми у Русији XVII и XVIII века очитава се у релативној лакоћи увођења Петрових иновација и, још више, из одсуства озбиљних контрареформаторских покушаја после смрти реформатора. Уопште, Запад у то време, још далеко од светске владавине и још увек неспреман да озбиљно геополитички притисне Русију иза Великог Лимитрофа, утицао је, пре свега, снагом примера (А. Солжењицин би можда рекао ,,ставшестью“) културних форми, којима Руси тада још увек нису могли да противставе нешто сличне снаге. Код нас је фундаментализам исто тако немогућ као и у Латинској Америци: руски ,,фундаменталисти“ одмах западају или у византизам, или у култ бога Перуна, то јест, налазе се с оне стране историје наше цивилизације. У Латинској Америци се цивилизацијски успон испољава на прави начин тек у XX веку, и нарочито на његовом крају, који је обележен напрснућем евроатлантске ,,светскости“, а руска цивилизација је стварана и расла под утиском највећих западних тријумфа. Ми смо се дизали у сенци Запада и навикли смо да се идентификујемо с његовом сенком (подсећам на бриљантну идеју Б. Гројса о Русији као ,,подсвести Запада“).
Произилази да Руси, чија је цивилизација малобројна и закаснела, али при том изузетно жилава рачунају на псеудоморфозу (по Шпенглеру псеудоморфоза је имитација спољашних културних, државних, социјалних форми, која је испуњена другачијим смисаоним садржајем, као што је Европа у доба Ренесансе представљала псеудоморфозу антике). Њихове елите, како владајуће тако и културне, сматрају се или делом или темељем цивилизације-лидера и теже да своје проблеме учине делом проблема евроатлантског света, ако не основним садржајем њихове историје. То је тај комплекс ,,отмица Европе“, о којем сам много писао, а који се испољио између XVIII и XX века, нарочито у намери Русије да отворено иступа као европска и средоземна геополитичка сила. Дакле, у том периоду запажамо ,,судар“ две велике геополитичке тенденције: евроатлантска група земаља еволуира према ,,светскости“, а Руси наваљују на евроатлантски блок, имититирајући и прилагођавајући западне културне форме, укључујући и идеологије. Наш бољшевизам је био покушај самопоистовећивања руске цивилизацијске заједнице са квазирелигиозном идеологијом ,,великог стила“, која је нашла у Русији своју ,,праву“ домовину и била упоредива, по мобилизационом импулсу, са светским религијама. ,,Глобализација“ Запада сплела се с претензијама Руса на светску револуцију, после које би се они једноставно улили у евроатлантски свет који би реформисали и наметнули му се.
V
Бесконачна препирка између руских ,,европејаца“ и ,,евроазијаца“ показује се као прилично смешна када увидимо да ,,земља иза Великог Лимитрофа“, добијајући статус велике европске државе, заправо не би могла да оствари своје аспирације другачије него ли у улози ,,Русије-Евроазије“, то јест империје која је прогутала Лимитроф. Заправо, реализовање тих претензија претпостављало би приступ Русије или право ка платформи првобитне романско-германске Европе, или ка оним регионима – Средњем Истоку, Индији, касније и Кини, који су били на нишану интереса водећих држава ,,светске цивилизације“. Последице такве усмерености сам показао у Острву Русији: практично сличан приступ обезбеђивао се само интеграцијом земаља Великог Лимитрофа у ,,тотално поље“ – геополитичко тело Русије, с потпуним померањем њених државних граница ка тим удаљеним крајевима Лимитрофа, где су већ директно почињале европска и средњоисточна платформа.
На југу се таквим делом Лимитрофа могу сматрати татаро-иранска (узбечко-таџичко-паштунска) етничка рубна подручја; на западу је сличан прелаз од словенских према германским земљама. Очигледно је да управо те области, где се Лимитроф додирује са популационим језгрима суседних цивилизација, показују максимум историјског простирања руске експанзије на пределе у којима је империји полазило за руком да се учврсти на дуже време. Сва продирања Руса западније од Елбе и јужније од Памира била су или намерно краткорочни испади или су се завршавали таквим крахом какав је био авганистански рат.
Рецимо кратко и јасно: екстериоризација руске геополитике, њена усредсређеност, не на уређивање своје територије, већ на директно присуство Русије у животу туђих цивилизација, пре свега у евроатлантској, неопходно је захтевала интериоризацију Великог Лимитрофа, његово укључење у Русију. Тако је изграђивана структура ,,Русија-Евроазија“, између осталог, под паролама ,, ширења европске цивилизације“ и у Русији и у ,,стављеном под своју власт“ Великом Лимитрофу. У ужем смислу ,,евроазијским“ називамо оне епохе наше геополитике у којима је Русија, под притиском западних држава или због побуна самих лимитрофних народа, усредсређивала своје активности на подручја Евроазије која воде ка Средњем Истоку, Кини или још даљој Индији. Међутим, присуство у Лимитрофу и Источне – ,,псеудо-Централне“ – Европе побуђује разматрање, напоредо са ,,азијатским“ војним акцијама, руско владање Галицијом, суверенитет над Мађарском и Пољском као реализовања имиџа ,,Русије-Евроазије“.
Када Русија апсорбује Велики Лимитроф, тада се Европа и Средњи Исток показују као сфера правих геополитичких интереса те ,,Русије-Евроазије“. Већ удаљенији ареали, као подсахарска Африка, могли би ускоро да потпадну под област њених светских интереса, мање зависних од просторног фактора, али који не претпостављају директно конвертовање у моћ или слабост Русије.
Такав модел ,,Русије-Евроазије“ наводи на ново читање историје руско-турских ратова XVII-XX века, које скрива у ниховој мотивацији дубље наслаге од прагматичке тежње ка црноморским мореузима или од византијско-пансловенске демагогије. Балканско-анадолски ареал је свеобухватна ,,мала Евроазија“, преко Закавказја и Источне Европе, која се примиче Великом Лимитрофу и која је вршила улогу спојке између великих културних ареала, све до настанка Русије и њеног Лимитрофа. Од неолита и касније, у време Хетита, Персијанаца, Грка, Римљана и Византинаца, она је била проводник узајамних утицаја Предње Азије и Европе. Ту улогу ,,мала Евроазија“ је сачувала и под Турцима – народом татарске ,,парадоксалне“ периферије ислама (термин је изумео М. Иљин), средином нашег миленијума, царски удахнувши нову снагу у шпенглеровску ,,јесен“ те цивилизације и одигравши улогу, аналогну улози Асирије – у месопотамском свету, Рима у грчко-хеленистичком и, могуће је, САД – у историји евроатлантског света.
За Русе је ,,Источно питање“ било шанса за пробој у ту заштићену, споредну анадолијску нишу (,,филијалу“) Лимитрофа који није био само посредник између Русије и других цивилизација, него и дирктна веза са већим средоземним ,,заједницама“ на које су Руси тежили да пројектују своју моћ. Турска већ, у својој разуђености од Закавказја до Дунава, представљала се као типично ,,лимитрофна империја“ (слично као Реч Посполита), додајући, са ослонцем на своју нишу, део ,,велике Евроазије“ – као противтежу Русији. Учвршћивање ,,Русије-Евроазије“ чинило се вечно незавршеним без балканско-анадолског краја, демаскирајући европско-средоземну намеру нашег великоимперијалног евроазијства. Са своје стране, ,,мала Евроазија“, из опадајуће империје позног ислама, постајала је надмоћна сила противруске геополотичке настројености на Лимитрофу. Одатле произилази судбина Турске у последњих век и по: и жестина с којом је Запад брани од Русије и њена вестернизација, и улога изузетног неевропског члана НАТО савеза, и њен повратак у ,,свет јужног евроазијства“, и руска неизбежност ,,православне“ игре на Балкану, због раскола и поларизације ,,мале Евроазије“. Тај ,,лакат, који Русији није пошло за руком да уједе“, открива, како разлику две Евроазије – оне ближе Русији и средоземне, тако и њихову способност за свеобухватно функционисање у својству јединственог система, и – на штету евроазијских позиција Руса.
VI
Геополитичке промене на почетку 90-их, у представи многих, могле су добити други правац рушењем ,,праве Русије“ и преласком на ,,Анти-Русију демократа“. У ствари, како се већ говорило, требало је те промене описати у категоријама екстериоризације Великог Лимитрофа и учвршћивања модела ,,Русије у Евроазији“, уместо ,,Русије-Евроазије“ из XVIII века. Данас се Велики Лимитроф, после дуге руске хегемоније, представља као велика, слабо милитантна зона или практично демилитаризована, која се упиње да нађе, у комбинацијама цивилизацијских ,,усвојења“ и унутар-лимитрофних договора, неки ослонац за сопствену политику. Што се Русије тиче, по логици системских повезаности, поменутих раније, последице екстериоризације Лимитрофа су:
– интериоризација руске геополитике, њено преобраћање, у значајној мери, у ,,унутрашњу“ геополитику;
– федерализација политичког устројства Русије, која одатле проистиче, и јачање локалне самоуправе;
– велика криза идеологије ,,отмице Европе“, аутохтонистичка и изолационистичка струјања;
– онемогућавање Русије да се самопотврђује кроз непосредно присуство у геополитици суседних цивилизација;
– идеолошко обезвређивање илузорне припадности Русије западном цивилизационом круг – илузорне по томе што је непотврђена геополитички и у светском систему.
Ако је сажимање Русије повезано са кризом ,,идеологије великог стила“, која је подвргла огромне просторе нашем цивилизацијском ,,распрскавању“, онда је та сама криза, напослетку, била изазвана двоструком напетошћу, коју је ,,Русија-Евроазија“ преживела у време хладног рата. То је истовремено била и напетост бесперспективне и бесциљне опсаде романско-германске Европе и, с друге стране, напетост демографске исламизације и татаризације наше империје, смештањем њеног популационог центра теже на југ – из Русије у Евроазију. Почетком 80-тих, А. Зиновјев је, у Хомо совјетикусу, већ предвидео ослободилачки устанак Руса против ,,свог“ Југа, а скандал око скретања вода сибирских река – први, у совјетским временима, успешан политички демарш руске јавности – добро је демонстрирао њено гледиште на евроазијско братство.
Европејска псеудоморфоза Русије побуђивала је ефекат, који је још Н. Данилевски описао овако: етноси ,,Русије-Евроазије“, који су претендовали на западњаштво, осећали су морално право да траже за себе ,,суверену“ могућност уласка у Европу мимо ,,полуазијатске“ Русије. Са своје стране, остали ,,народи древних цивилизација“ могли су да прокламују своју издвојеност на позадини империјалне ,,недовољјно Европе“, која ,,нити смрди нити мирише“ и која се представљала као нулти степен цивилизацијске одређености. У пракси републике које су се дистенцирале од Русије-СССР-а, под паролом укључивања у неке своје ,,заједнице“, показују се као цивилизационо-геополитичке ,,амфибије“, периферијска полускровишта у тим заједницама, којима се намећу као сродне. Тако се отвара могућност преозначавања: у варијанти ,,Русије-Евроазије“ управо Евроазија се истискује из Русије, а у варијанти ,,Русије у Евроазији“ постоје претпоставке за, психолошким речником речено, наступање Русије као слике, а Евроазије као прилике.
Из свих поменутих разлога, у скорије време, прелазак руских политичара на ,,цивилизациону“ фразеологију и демагогију је неизбежан. Питање је само, у каквој верзији ће бити схваћен цивилизационо-геополитички прилаз – у најбруталнијој верзији, пригрљавањем православне или евроазијске ,,браће“ и ,,преломним биткама“ или, пак, у варијанти где цивилизација прави разлику између језгра и периферије и претежним изједначавањем цивилизације у целини са њеним језгром. У чланку Сиже за цивилизацију-лидера доказујем да у тој мери у којој цивилизацијски критеријум налази оваплоћење у реалној евроатлантској геополитици, његово тумачење тежи ка другој, ,,нојевској“ варијанти, одражавајући планирано стављање цивилизације-лидера у одбрану пред ,,спољним пролетаријатом“. Ту варијанту ће изгледа одабрати и Русија.
Позната је вештачка природа наших садашњих граница. Међутим, ћутљиву помиреност с њима, на неко неодређено време, може омогућити признавање чињенице да функцију стабилне цивилизационе основе или језгра, пре свега успева да врши Русија, која има полупропусне границе у геополитичком ,,ореолу“ руских – по језику и култури – или русизираних територија. Није случајно да се сада категорије ,,базе“ и ,,језгра“ са упечатљивом упорношћу назиру у иступањима идеолога ,,националног препорода“ и ,,државе-цивилизације“, од Солжењицина до Кургињана, продирући такође и на странице посвећене Русији у уџбеницима историје који излазе последњих година.
У оквирима модела, који као основни задатак ,,цивилизације у самоодбрани“ види очување и развитак ,,језгра“ у његовој окружености ,,чауром“ (по исказу М. Иљина) периферије, мисија Руса који остају на територији Лимитрофа требало би да буде преосмишљена и поново заснована. Потешкоће које морају да подносе Руси Казахстана, Придњестровља, Прибалтика, делимично Украјине, повезани су с тим што данас ти људи споља ,,штите“ нашу цивилизацију у време суровог искушења њене виталности, њеног напредовања ка потпуно новим вредностима. И управо на основу те идеологије, требало би да градимо однос руске централне власти с руским заједницама Лимитрофа.
Модел ,,острва Русије“ не означава ,,емиграцију из Евроазије“. Напротив, он претпоставља да су управо геополитички спољни интереси Русије привезани, у највећој могућој мери, за Велики Лимитроф, премда проблеми других цивилизационих платформи за нас имају пре светско-системски, него геополитички значај. Међутим, тај модел у Евроазији захтева спровођење такве спољне политике која би јасно разликовала где је Русија, а где Лимитроф-Евроазија. Морамо да схватимо како не можемо ни јасно да одредимо, ни да доследно остваримо своје светско-системске интересе (на пример у ономе што се тиче наше трговине оружјем с Лимитрофом) ако не сачувамо Лимитроф у својству појаса релативне безбедности по Русију.
С те тачке гледања морамо анализирати варијанте како нове ,,евроазијске“ интеграције, тако и потајног државног дробљења Русије које може да повуче за собом њено ,,враћање у Евроазију“, утапање у периферије туђих цивилизација, у ,,Словене и Татаре“. (За цивилизације је уопште природно да се састоје из неколико држава, али не и за цивилизације с таквом бројношћу и таквом површином као Русија, ако, коначно, у таквој малобројној цивилизацији постоји инстинкт самоодржања). ,,Евроазијски пројекат“ Н. Назарбајева, како се многима учинило, носио је такву опасност и, управо с тим је повезана реакција на њега у Русији. До извесне мере се показао упоредивим са позивима делегације Џ. Дудајева за реконструкцију Совјетског Савеза на преговорима у Грозном. Модел ,,острво Русија“ од самог почетка је садржавао упозорење на ,,евроазијску стихију“. Зато ме забавља и дира када Кургињан, који радо напада Острво Русију, толико упорно иступа против свакојаког ,,искоришћавања чежње за интеграцијом ради разарања језгра руских територија“.
Све наше геополитичке невоље последњих година могу бити приказане у категоријама односа између Русије, области Лимитрофа и цивилизацијских платформи које излазе на Лимитроф с друге стране. У неким случајевима је потпуно нејасно треба ли видети велику опасност у експанзији туђих цивилизација у Лимитрофу или у кретању самих народа тог појаса, способних да ,,подривају“ платформе цивилизација, укључујући и Русију. Може се рећи да татарска средина не изгледа баш наклоњена фундаментализму и, рекло би се, природно је разматрати Средњу Азију у својству браника, који зауставља приближавање исламског света Русији. Али ми видимо да по низу питања, на пример у односу на статус Каспија, Русија има више узајамног разумевања са Ираном, него са татаро-турским државама Лимитрофа. У основи, за Иран ,,алтернативно евроазијство“ може бити већи извор главобоље, него за Русију.
Још један пример, потпуно истог типа: како се у условима надирања Кине на Приморје односити према сепаратистичким кретањима алтајских народа те државе? Несумњиво, криза коју предвиђају Кини у средњорочној перспективи неки економски и политички аугури могла би да доведе до ,,буђења“ тог, сада латентног дела Лимитрофа, и до појаве нових творевина на овом простору, или, рецимо, до грубог проширења граница Монголије. Реалне размере сингкјангшких и ујгурских резерви енергетских сировина, које се данас обелодањују, могле би да постану, у очима светских економских вођа, озбиљан доказ у корист улога на ,,сингкјаншко-корејски“ пројект. Треба ли процењивати такву варијанту изузетно позитивно – као смањивање кинеског притиска на Русију? Или нужно сагледати такву опасност за нас каква је ,,врење“ међу Монголима и Татаро-турцима, које би могло да запљусне Трансибирску магистралу и готово одсече Далеки Исток од Русије?
Такви сценарији подсећају на ситуацију у Источној Европи између два светска рата. Почетком 20-тих година Пољска, лимитрофна држава која је устала из политичког небитисања, отворено је ,,поткопавала“ обе платформе које су биле њоме подељене, отргавши од Немачке Шлезију и претендујући на Померанију, а од тадашње Русије одсекавши део Украјине и Белорусије. Окрњене и увређене државе су 1939. године отпочеле офанзиву с две стране према њима непријатељској, лимитрофној империји. Трећи Рајх и СССР нашли су се лицем у лице – и једни су кажњени 1941. године, а други – 1945.
И дакле, шта је за Русију Велики Лимитроф: првенствено заштита, баријера, која екранизује негативне импулсе, емитоване од других ,,заједница“? Или опасност од осипања Русије, њеног поновног утапања у древну Евроазију? Или правог одговора и нема и свака ситуација је прича за себе?
Овде не претресам у детаље многа питања, као што је, на пример, потенцијал Великог Лимитрофа, не толико у војној подршци, него и, што се данас показује чак важнијим – у прехрамбеној осигураности Русије, с њеним аграрним сектором који је упропашћен и бољшевичком модернизацијом и садашњим реформама. ,,Подстрек“ би најразумније било добити од сеоских домаћинстава лимитрофних држава, које зависе од продаје аграрних производа и које немају веће шансе на западним тржиштима, то јест, код партнера који не би ризиковали да уцењују Русију, ускраћивањем за њих уносних испорука, ради притиска на та или друга њена политичка решења. Коначно, присутан је и стратешки проблем на који сада само указујем. Реч је о могућностима које би могле да проистичу из конфигурације два фактора у нашој геополитици, до сада никад спојена: изласка Русије, иако доста ограниченог, на Тихи океан и њеног приступа ка Великом Лимитрофу на највећем његовом делу. Није ли у таквој конфигурацији, за коју је био потребан огроман напор да би пуновредно дејствовала, скривена шанса Русије за озбиљну улогу спајања тихоокеанског технолошког ареала са тржиштима и ресурсима Лимитрофа – и самим тим, повећања свог светског утицаја и припајања сфери, за нас потпуно затвореној, велике прерасподеле тржишта? О томе тек предстоји да се говори и пише, док ћу ја (не без неке маниловштине, уобичајене за геополитичаре) само обележити ту тему, насловом ,,Тихи океан-Велики Лимитроф-Русија“.
Евроазија може да се прошири и апсорбује Русију, која се повукла из Европе. Ако је не прогута – може да смрви континентални чвор, поставши клопка за земљу, затворену у ћорсокак континента. Од нас зависи да ли ће у нашим ,,острвским“ годинама, годинама учауривања Русије и њеног новог ,,самодефинисања“, Евроазија за нас бити истински Велики Лимитроф – предео који штити и исхрањује.
Превела: Марица Милчановић Јовановић
(1995)
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар