„Унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији покренут је на чудан начин. Крајем јула, у време годишњих одмора, најзнајнији медији у Србији почели су да нам, у својим ударним вестима, преносе поруку да би нас истрајавање на „митовима“ и на задржавању целине Косова и Метохије у саставу Србије одвело у нове ратове, у којима би наша деца узалуд губила животе. Понавља се и да Србија не може да врати оно што је одавно изгубила, да је време да будемо „реални“, као и да ће брзо и мирољубиво решење косовског конфликта Србији отворити врата Европске уније.
Србија, међутим, не сме да даје брзоплете одговоре на косовско питање. Она мора да престане да напушта Косово и Метохију и да нуди њихову поделу. То јој налажу управо разум, историјско искуство, познавање међународних односа и брига за будућност наше деце.
Дијалог и преговори, заиста, немају алтернативу. Али, пре било какве одлуке, Србија би требало да сачека да се голим оком видљиве промене у глобалним односима снага материјализују и на Балкану. Унутрашње невоље САД и ЕУ, чије налоге Србија данас испуњава, све су озбиљније, док војни и економски ресурси Русије и Кине, великих сила које подржавају територијални интегритет Србије, упорно расту.
Тренутно ширење НАТО на Балкану не може да заустави ове дубинске, светске процесе. Напротив, у Грчкој, Македонији, као и у великом делу подељеног црногорског друштва, сазрела је свест о опасности од Велике Албаније, иза које се помаља милитантни ислам. Слабљење САД и ЕУ, јачање Русије и промене власти у Црној Гори и Македонији, охрабриће оне који би у будућности били спремни да, удружени, обуздају ову претњу. При томе, решења морају да буду целовита, регионална, доследно спроведена, а не парцијална, од случаја до случаја. Логика захтева да отварање албанског питања води ка отварању српског питања.
Услов свих услова је спречавање даљих уцена којима се земље ЕУ служе да би довршиле посао који су започели њихови бомбардери и копнене трупе 1999. године. „Унутрашњи дијалог“ би, зато, осим Косова, требало да обухвати и „европске интеграције“. Другим речима, потребно је да Србија објави да припајање ЕУ више није њен стратешки циљ и да ће она, као суверена земља, негујући најбоље односе са ЕУ, сама одлучивати о својим територијама. При томе, сви њени ресурси морају бити посвећени безбедности Срба на Косову и Метохији, која данас, не заборавимо, зависи од добре воље НАТО пакта.
Плашите се да ће то да угрози сигурност наше земље? Зар нас већ не угрожава залагање ЕУ (25 од укупно 29 чланица) и НАТО за промене балканских граница, за одвајање Косова од Србије и њихова подршка стварању Велике Албаније? То би могло да нам поремети економску стабилност? Зар управо ЕУ и НАТО не покушавају да нам преотму огромна рудна богатства на Косову и зар га нису управо они претворили у царство криминала? Питајте, уосталом, Грке и Бугаре о животном стандарду и благостању које су постигли под егидом ЕУ.
Погледајмо шта би била алтернатива. Решавање косовског питања данас и последично повлачење са Косова и Метохије, или са његових делова, повећаће ризике од распарчавања Србије. Историјско искуство потврђује да одустајање државе од дела територије најчешће води ка њеној подели, па и нестанку (Чехословачка 1938-1939. или Пољска 1772-1795). Да ли ико верује да ће чак и цело Косово задовољити албанске шовинисте и исламисте? Погледајте шта све обухвата мапа Велике Албаније. Хоћемо ли се бранити на Косову или у Нишу и Пријепољу? Шта ће потом бити са Војводином? Какве би последице све то могло да има по будућност наше деце? Када је реч о потомцима косовских и метохијских Срба, ту нема дилеме: унутар граница Велике Албаније они би коначно нестали. Проучите историју Срба у Албанији. Коначно, слабљење и распарчавање Србије угрозило би голу егзистенцију Републике Српске, и коначно препустило Србе у Црној Гори асимилацији у етничке Црногорце. Такав, први корак у стварању Велике Албаније, угрозио би постојање Македоније и Црне Горе, као и безбедност Грчке.
Све друштвене заједнице, па чак и разбојничке дружине, почивају на одређеној моралности и солидарности. Када тога нема, оне се распадају. Тако је и са нацијама и државама. Напуштање Срба на Косову и Метохији коначно ће потврдити да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, сваки за себе, сналазе и преживљавају.
Митови су оно што омогућава кохерентност друштва и легитимизацију његових установа. Тако је у свим људским заједницама, од САД до бразилских прашума. Што су митови трајнији, то је заједница дуговечнија. Тако тврди савремена друштвена теорија, насупрот пропагандним флоскулама о „митовима“ као супротности „истини“, које су се, како видимо, запатиле у нашој политичкој елити. Косовски завет, како га назива Иво Андрић, већ шест векова чини главни извор моралних начела и идентитета српског народа. Његово проглашавање за штетни, ратоборни „мит“ не само да сведочи, да то кажемо бираним речима, о неразумевању историје сопствене земље, него представља слабљење њеног кључног животног и одбрамбеног ресурса.
(Политика, 14. 8. 2017)
Categories: Преносимо
Slažem se sa profesorom Kovićem.
”Слабљење САД и ЕУ, јачање Русије и промене власти у Црној Гори и Македонији, охрабриће оне који би у будућности били спремни да, удружени, обуздају ову претњу.”
Велико је задовољство слушати и читати професора Ковића, међутим понекад у патриотском надахнућу оде толико далеко, да делује наивно. Бити Србин и делити његов оптимизам,то је потежак задатак. Његови ставови у овом тексту подсећају на чувену реченицу кнеза Мишкина ”Лепота ће спасити свет”. Промена власти у Црној Гори (а и Македонији) може само ићи нагоре, кад је о интересима српског народа (а и интересима самих тих квазидржава) реч. То је показао и нови амерички фаворит у Ц. Г, млађани Бечић. У Македонији је ситуација још трагичнија. Тамо је српска свест тотално уништена и данас тамо постоје Шиптари и Грци, то јест они који себе сматрају потомцима на Александар Македонски и његов татко Филип Втори!
Руси, да су сила, као што бисмо желели ми русофили, који на њу гледамо очима Павла Исаковича, не би у Црној Гори играли на тотално ислужене политичке штихове,којима нико не верује, а понајмање Срби, него би натерали Мила да их слуша. Нити би у Македонији играли на Филипа и Александра из Мрдуше Доње, то јест, пардон, из села Прдејци.
Уосталом, Вучић би највише волео и њему би и те како ишло у прилог кад би могла да се оствари утопија коју износи у овом тексту професор Ковић, али страхујем да је после октобра 2000. то могуће.
Нама само остаје да верујемо у оно Пашићеву – ”Спаса нам нема, пропасти не можемо.”
Kad gospodin Kovic, ocisti trnje na svom placu na Ceru, mozda i poverujem da zaista veruje u to sto pise : o mitovima, za mitove, kroz mitove u mitovima…I to sve u debeloj hladovini…
Van velikih prica, jos nisam upoznao ni jednog pametnjakovica i glavonju, od nedodirljivog Matije do Kovica od Beograda, koji je spreman i samar da popije za Srbiju, a kamo li da zivi na zabranjenom pa zaboravljenom Ceru. O Kosovu i Metohiji i da ne prica.
У чланку РАЗУМНО о Косову, МИЛОШ КОВИЋ каже :
“Косовски завет … већ шест векова чини главни извор моралних начела и идентитета српског народа. Његово проглашавање за штетни, ратоборни „мит“ не само да сведочи, да то кажемо бираним речима, о неразумевању историје сопствене земље, него представља слабљење њеног кључног животног и одбрамбеног ресурса.”
Не бих се сложио са г. Ковићем. КОСОВСКИ ЗАВЕТ и ИЗБОР ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ су нас већ више пута прескупо коштали.
Ићи у сукоб без икаквог изгледа на победу, није РАЗУМНО.
Ако је кнезу јасно речено :
“Да се сви ми у со претворимо
Не би Турком осолили ручка”
Онда је одлука Лазара да прихвати борбу без икаквог изгледа на успех, крајње НЕРАЗУМНА.
Навешћу и један други свежији пример :
Ако је марта 1941 год, скоро цела Европа била под Немачком, онда је апел српског патријарха Гаврила Дожића да не потпишемо мир са Немачком, био крајње НЕРАЗУМАН. Патријарх и епископи СПЦ су чинили све што су могли против потписивања мира са силама Осовине. Истог дана кад је извршен пуч, Архијерејски сабор је био на окупу. Патријарх је благословио државни удар и више пута, са прозора патријаршије, у говорима пуним КОСОВСКЕ СИМБОЛИКЕ, поручивао окупљеном народу да је СПЦ једногласно подржала војни пуч као определење за “ЦАРСТВО НЕБЕСКО”.
1941, Србија је могла да поштује потписани пакт са Немачком. Али није. 27ог марта, маса Срба је НЕРАЗУМНО клицала “Боље рат него пакт” и, изабравши рат, отворила врата нацистима, усташама и комунистима.
Милош Ковић живи у илузијама тврдећи да : ” Русија и Кина ПОДРЖАВАЈУ територијални интегритет Србије ”
Данас, 17 августа 2017, у Тајпеху, Косово је примљено за члана спортске организације ФИСУ. Посебно непријатно изненађење су били представници Кине и Русије који су гласали за пријем.
Наша делегација је била не мало изненађена, јер је председник ФИСУ, Олег Матицин, иначе Рус, изнео аргументе за пријем и на тај начин директно утицао на исход одлуке.