Ознаке

, ,

Да је Србија у овом хрватском кратком царинском рату била сама, зна се како би се он завршио. Она би се жалила Европској унији, а Унија би јој давала мудре савете да се све мора решити договором, па би они трајали и трајали, а производи иструлели. Срећом, у истом лонцу кувале су се и Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија, и, неким чудом, овом приликом нису биле против Србије, већ су све заједно запретиле Хрватској како ће и оне увести сличне мере за производе које увозе из Хрватске

Фото: Танјуг

Вреле дане друге половине јула и прве декаде августа обележио је и мали царински рат, или боље рећи, његова најава из Загреба.

Можда сплет неповољних економских околности у Хрватској или нешто друго – тек хрватска Влада донела је 15. јула одлуку да драстично повећа таксу за фитосанитарну контролу воћа и поврћа увезеног из Србије, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Четири земље погођене овом одлуком реаговале су најпре протестима и захтевима Хрватској да поништи ове ригорозне мере (такса је повећана 22 пута, од 90 на 2.200 куна!), али им је из Загреба стигао одговор како је све урађено по прописима.

Није само јасно зашто су се усред сезоне изненада сетили како нешто није у реду са садашњом царином и да је треба ускладити са неким прописима. Још мање како се међудржавни споразуми споразуми и уговори могу мењати на основу одлуке само једне стране.

После састанка министара трговине четири балканске државе нечланице ЕУ, одржаног у Сарајеву, и њиховог заједничког протеста (поред осталих, било је ту и неувијено упозорење да ће се и на производе које се увозе из Хрватске примењивати сличне мере) из Загреба су се чули нешто помирљивији тонови. Председник Владе је рекао да је и сам дошао до закључка како су нове таксе превисоке и наложио министру трговине да предузме потребне кораке да би се дошло до повољнијег решења за све.

У низак ударац Хрватске спада свакако и што је изабрала 15. јул да саопшти одлуку о драстичном повећању такси, када је практично немогуће пронаћи нове купце и тако државе погођене новим наметом довела у тешку ситуацију.

Да је Србија у овом хрватском кратком царинском рату била сама, зна се како би се он завршио. Она би се жалила Европској унији, а Унија би јој давала мудре савете да се све мора решити договором, па би они трајали и трајали, а производи иструлели. Срећом, у истом лонцу кувале су се и Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија, и, неким чудом, овом приликом нису биле против Србије, већ су све заједно запретиле Хрватској како ће и оне увести сличне мере за производе које увозе из Хрватске.

Ова песма се очигледно није свидела Загребу (уцењивач се увек тргне кад и њега неко уцени), па је дошло до великог обрта. Хрватски министар трговине, који је пре двадесетак дана рекао да је одлука о повећању таксе донета по прописима, сада је у те прописе посумњао и – укинуо је.

То што се најновије загребачко шибицарење није се завршило онако како је Хрватска желела – нипошто није разлог за ликовање. Уцењивач је, истина, заустављен, али остаје зебња да га тренутни неуспех неће обесхрабрити, већ да ће своју политику према Србији, а и осталим државама насталим од република бивше Југославије, и убудуће водити на исти, уцењивачки, начин.

Иако знамо да је – како рекоше стари Римљани – „историја учитељица живота”, али и да смо ми, како додаде афористичар „њени лоши ђаци”, ипак није наодмет у њој, макар понекад, потражити савет.

Аустроугарска је пре 111 година повела царински рат против Србије и престала да увози њене производе. Како је највећи део извоза из наше земље одлазио управо у Аустрогарску, црно-жута монархија је мислила да ће на овај начин економски уништити Србију. Међутим, на велико изненађење Беча, наша земља је из овог царинског рата изашла јача него што је била. Шта се догодило? Приморана аустроугарским бојкотом, окренула се другим, поузданијим и поштенијим тржиштима и престала да зависи од ћуди уцењивача.

Advertisements