Либерали на мене пројектују своје страхове, своју мржњу, своје кошмаре и фантазме. Пустимо их нека то раде, каже саговорник „Печата“ кога је Паул Ратнер прогласио за „најопаснијег филозофа на свету“, а западни медији за „Путиновог Распућина“, његов „мозак“ и „сиву еминенцију“. Разговор водио Борис Над 

Александар Дугин (Извор: Печат)

Александар Дугин је најзначајнији геополитичар нове руске геополитичке школе, о чему, међу осталим, сведочи и његова књига Основи геополитике, објављена 1997. у Москви. Дугин је и много више од тога – традиционалистички мислилац и езотерик, мистик, политиколог, културолог и издавач многих капиталних дела руске и европске културе.

Књига Четврта политичка теорија преведена је на готово све европске језике. У њој Дугин жестоко оптужује либерализам, главни мисаони ток на Западу и његову једину идеологију као расистичку и тоталитарну, и предлаже сопствену алтернативу. То је четврта политичка теорија, као отворени интелектуални пројекат а не догма. За разлику од либералне догме, четврта политичка теорија узима у обзир наслеђе и традицију народа, његов Логос и „Dasein“ (Мартин Хајдегер), којих има толико колико и народа. Она не произилази из диктата, већ из потребе и дијалога различитости – народа, цивилизација и религија.

Ви сте, укратко, „човек који је вратио геополитику у Русију“. Такође, судећи према западним медијима, и „Путинов Распућин“, његов „мозак“ и „сива еминенција“ или „сенка која влада Кремљом“. Паул Ратнер вас је прогласио за „најопаснијег филозофа на свету“. За друге, ви сте „екстремни руски националиста“, фашиста, итд. Како се односите према правој харанги која се против вас води у западним медијима? И ко је, заправо, Александар Дугин?

Моја личност ме уопште не занима. Ја настојим да заступам одређене идеје. Зато, хајде да се бавимо њима, а не са мном лично. Либерали на мене пројектују своје сопствене страхове, своју мржњу, своје кошмаре и фантазме. Пустимо их нека то раде. Све то није уистину важно.

Нови амерички председник Трамп је непредвидљив и од њега, по свему судећи, можемо очекивати још многа изненађења. Ипак, изгледа да је са његовом победом завршена једна историјска епоха. Појава Трампа променила је темељне политичке парадигме на Западу. У Америци, као и међу дојучерашњим америчким савезницима, долази до нових и све дубљих подела.

Трамп је само симптом. Трампизам је много занимљивији. Трампизам је скуп антиглобалистичких и реалистичких идеја и концепата за које су гласали амерички бирачи. А то је, само по себи, велика ствар. Амерички народ је показао да није мртав, Американци су одбацили глобализам, своју корумпирану елиту, и почели су да се боре против „мочваре“. То је изузетно важно. Борба је управо почела, а Трамп и трампизам сведоче о постојању дубоког раскола у америчком друштву – један део је на страни глобалистичке елите (мочваре), а други на страни народа.

Наравно, ми желимо победу народа, али, у сваком случају, Сједињене Државе су подељене и увучене у немилосрдну унутрашњу борбу. И то је добро. То нам даје прилику.

Године 2012. објављена је на енглеском ваша књига Четврта политичка теорија, у којој тврдите да три главне политичке идеологије модерне (либерализам, фашизам и комунизам) више нису у стању да одговоре на актуелне изазове. Либерализам је, према вашем мишљењу, нихилистичка и тоталитарна идеологија. Ова теорија је изазвала низ контроверзи и полемика, посебно на Западу. Идеје живе независно од својих аутора. Да ли сте задовољни одзивом с којим се сусреће Четврта политичка теорија? И шта доноси други том Четврте политичке теорије, који је недавно објављен под насловом Успон Четврте политичке теорије (The Rise of the Fourth Political Theory: The Fourth Political Theory vol. II)?

Сумирајући различите рекације које је изазвала појава Четврте политичке теорије на Западу (као и на Истоку, где је ова књига такође преведена и објављена), слажем се да идеје живе сопствени живот, независно од аутора. Идеја припада оном ко ју разуме. Ако се слажете с логиком четврте политичке теорије – да је либерализам тоталитарна и отворено нихилистичка идеологија, ако га због тога одбацујете и уколико желите поћи даље од комунизма и фашизма – четврта политичка теорија је ваша колико и моја позиција.

Четврта теорија је отворени интелектуални пројекат. Ако прихватите њене основне принципе, ви можете предложити или направити сопствену верзију четврте политичке теорије. Успон Четврте политичке теорије наставља да развија аргументе из претходне књиге. Сада припремам трећи том. Тако да сама идеја напредује. Указао бих на чињеницу да већ постоје најмање две филозофске књиге посвећене развоју четврте политичке теорије. То је књига шпанског аутора Хосе Алсина Калвеса (José Alsina Calvés) и књига Излаз из XX века. Нова идеја за трећи миленијум. За четврту политичку теорију (Uscire dal XX secolo. Un’idea nuova per il Terzo Millennio. Per una Quarta teoria politica), коју је написао Италијан Роберто Пекјоли (Roberto Pecchioli). Дакле, занимање за ову теорију расте и то је управо оно што треба да се догађа.

Кина је остала социјалистичка земља, њена идеологија се и данас заснива на марксизму (уз кинеске специфичности). „Марксизам није крај истине, већ отвара пут ка истини“, рекао је недавно кинески председник Си Ђинпинг. На какав пријем овде наилази четврта политичка теорија, да ли видите могућност њеног развоја у савременој Кини?

За сада не постоји превод Четврте политичке теорије на кинески језик. Али, с времена на време, интервјуишу ме кинески новинари. Пошто не знам кинески, заиста не знам шта Кинези мисле о томе. Ипак, надам се да ће Кинези открити четврту политичку теорију која одговара њиховом дубинском идентитету. У овом тренутку, они имају амалгам три политичке теорије. Њихова економија је либерална, њихова политичка структура – комунистичка, стратегија – националистичка. Четврта политичка теорија није све то заједно, него корак изнад свега тога.

Џорџ Вашингтон је говорио о Америци као о библијском и постапокалиптичком „Новом Јерусалиму“. Пуританци о „блиставом Граду на гори“. Реч је о комплексу „митске Америке“, чији је производ савремена америчка идеологија изузетности. Американци су, укратко, „нови изабрани народ“, за који не важе иста правила као за друге, „мање важне нације“. Те месијанске идеје су дубоко укорењене у америчком менталитету. Идеологија изузетности чини један од конститутивних митова Америке. Може ли Америка уопште променити свој однос према другим цивилизацијама и традицијама?

Америка је веома разноврсно друштво. Нема сумње да постоји димензија о којој ви говорите, али постоје и многе друге. Мислим да алтернативу овом месијанском империјализму можемо наћи у културној антропологији (на левици) и међу палеоконзервативцима („реалистима“ и изолационистима на десници).

Стив Бенон, који је нека врста идеолога и стратега председника Трампа, у свом документарном филму Нулта генерација (Generation Zero) говори о „великим скретањима“ – кризним периодима у америчкој историји који су праћени насиљем. Америка се сада наводно налази на почетку четвртог „Великог скретања“. Ви тврдите да се „Америка налази на прагу грађанског рата“.

Тако нешто је једноставно неизбежно. „Четврто скретање“ (у америчкој историји) тумачим као избор између глобалистичке идеологије и четврте политичке теорије. Четврти Номос земље Карла Шмита се овде једнако добро уклапа.

Либерализам је, како тврди италијански историчар идеја Доменико Лосурдо (у студији Противисторија либерализма – Contrahistoria del liberalismo, 2007), „идеологија рођена с два лица“. Њено скривено и мрачно наличје је расизам. Ови, махом енглески, углађени џентлмени, који су се бескомпромисно борили за слободу и права индивдуе, у исто време су били убеђени расисти. Концепт људских права не важи за „варваре“ и „дивљаке“. Са три славне револуције, које су обликовале савремену повест – у Холандији, Енглеској и Америци – дошло је и до обнављања и развоја институције ропства у модерном добу. Средином XIX столећа број робова у Великој Британији износи готово 900.000 (у Америци је вишеструко већи).

Да, то је тачно. Либерализам је суштински расистичка идеологија. Он се представља као нешто што је универзално и као неминовна последица историјског искуства Запада, западног друштва у епохи модернизма. Идеологија људских права је једнако расистичка – она афирмише индивидуу (либерални концепт) као једини и искључиви начин разумевања људске природе.

Ропство је, такође, модерни феномен. У хришћанском Средњем веку оно није постојало. Ропство се појављује са прелазом од традиционалног друштва ка модерни, са капитализмом и либерализмом. Либерализам је тоталитарна и расистичка идеологија која се претвара да доноси слободу уводећи ропство.

Запад XIX и XX века више не постоји. Заменио га је ослабљени „Пост-Запад“, који више није заинтересован за модернизацију. Да ли ће се такав „Пост-Запад“ обавезно развијати у смеру који диктира „трансхуманизам“?

Запад није географски концепт, то је пре тип друштва, парадигма цивилизације. Он постаје све више независан од географије, селећи се ка виртуалности и кибер-простору. Дакле, трансхуманизам је сама есенција Запада, на овај начин се ствара нови, електронски Запад, мрежни Запад, кибер-Запад.

Тренутак Сингуларности (реч је о хипотетичком тренутку „технолошке сингуларности“, у коме ће вештачка суперинтелигенција преузети управљање над развојем цивилизације и самим човеком), уједно ће означити последњу победу Запада као метафизичког принципа, што је посвемашња декаденција и истински крај човечанства.

После Грузије и повратка Крима под руски суверенитет, уследило је руско ангажовање у Сирији. Враћа ли се Русија коначно својој империјалној мисији? Колико су западњаци и либерали утицајни у данашњој Русији? Ви сте говорили о „петој“ и „шестој колони“ у Русији, која стоји између председника Путина – између „соларног Путина“ – и руског народа.

У Сирији, Грузији и Украјина Русија је извршила удар на униполарност и либералистички империјализам. Али то је пре одбрана него напад. Либерализам је још веома снажан у Русији. Соларни Путин је огледало руског идентитета. Међутим, лунарни Путин је његов двојник кога либералне елите држе као свог таоца.

Од Срба и Србије, рекли сте једном приликом, више ништа не зависи. Да ли је то и даље тако? Током скорашњег боравка у Београду изнели сте неколико конкретних предлога или сугестија српским властима: уместо да истрајава на идеји евроинтеграција, чиме доводи у питање не само територијални интегритет, већ и сам идентитет, званична Србија може да затражи пријем у Евроазијску унију и ОДКБ, и на тај начин промени свој незавидан геополитички положај.

Да, од Срба и Србије више ништа не зависи. Ви сте се борили до самог краја – и војним и политичким средствима. Једина шанса за спас Србије је да затражите пријем у Евроазијску унију и да на тај начин пребаците на Русију одговорност за решавање проблема Косова и других питања. Не можете учинити ништа више. Када Вучић буде присиљен да се дефинитивно одрекне Косова, он ће се суочити с нередима и наступајућим колапсом земље. Према логици догађаја и у складу с његовим прагматизмом, он би могао покушати да одговорност пребаци на Москву. Ако Русија то одбије, Вучић ће моћи да легитимно потпише признање независности Косова које захтева Европска унија. Тако да сада имамо само ту, последњу шансу.

И то није сан ни жеља Москве, која је већ заокупљена тешком ситуацијом у Украјини и Сирији. Претпостављам да Путин неће одбацити овај предлог и да ће преузети обавезу да одговори на тај изазов.

Једна од ваших идеја је и формирање геополитичке школе у Србији. Српске политичке елите данас слабо познају геополитику и у великој мери су одрођене од сопственог народа.

Идеја о оснивању геополитичке школе усмерена је на интелектуалне елите – научну, војну, итд. Заинтересована лица ће унапредити своја знања о геополитици, а остатак ће мирно наставити да живи и без тога.

Међутим, данас, у доба краја идеологија, геополитика је једини начин да правилно тумачимо међународне односе и неке домаће процесе, тако да је непознавање геополитике исто што и самопоробљавање, добровољно прихватање ропства. Ако нисте субјекат геополитике, постаћете њен објекат.

Европска унија је слепа улица европске историје и традиције, то је, према вашим речима, „Анти-Европа“. Шта се, према вашем мишљењу, догодило Европљанима?

Европљани су стигли до последње тачке свог суноврата у пакао. Тама је толико густа да се више нико и не сећа шта је то светлост. То је последица реванша Логоса Кибеле, који је био потчињен и поражен од стране индоевропских аполонијских култура на почетку европске цивилизације, али се тај Логос ослободио својих ланаца – попут Сатане у предању о Откровењу.

Метафизика технике је суштина титанизма. Садашње стање ствари у Европи није случајно, то је логична – и завршна – фаза процеса који је започео с модернизмом и одбацивањем традиције. Европа без своје традиције више није Европа, него Анти-Европа.

Ви сте усвојили филозофију Мартина Хајдегера и његов термин „Dasein“ (ту-битак, ту-бивствовање). „Dasein“ руског народа мора да буде пронађен из потребе, а не по наредби, диктату. То важи за сваки евроазијски народ. Недавно сте веома надахнуто писали о српском писцу Милораду Павићу. У тексту Србија – цивилизација боли (Сербия — цивилизация боли) реч је о „надвременском нацрту мапе српске душе, српског Dasein-a“ и о српском Логосу.

Постоји толико „Dasein-a“ колико има народа и култура. И сви они су сасвим оригинални. Не можемо их упоређивати зато што не постоји нека заједничка мера. Сваки „Dasein“ има своју властиту концепцију времена, простора, човека, Бога, природе и тако даље.

Српски „Dasein“ можемо да разумемо кроз српску културу и њене ствараоце као што су Милорад Павић, Милић од Мачве, кроз српске игре и музику, и кроз српску историју (или најпре кроз историју – кроз историјско биће – Seynsgeschichtliche). Сваки народ има свој начин умирања. Српски начин је херојски и дубоко хришћански, као што нам показује Видовдан.

Борис Над

(Печат, 28. 7. 2017)

Одломак из текста: Србија, цивилизација боли аутора Александра Гељевича Дугина

Од царства ка ропству

Срби – православни народ поствизантијског културног круга. Њихова историја почиње у 6. веку, када су древни Словени, преци Срба населили западни део Балканског полуострва. У 8. и 9. веку настала је прва српска држава. А, крајем 12. века, Срби су успели да учврсте српску државу и ослободе се непосредне власти Византије. Средином 14. века, Србија је постала велика држава која је обухватала читав југозапад Балкана.

Врхунац средњовековне Србије је био у време владавине Стефана Душана Силног (1331-1355). Током овог периода Србија је, попут Бугарске, у условима слабљења Византије која је била у грађанском рату између Палеолога и Кантакузина, развила идеју да Срби сада морају да преузму мисију царства и да постану највећа сила у Православном свету и створе српско царство. У време владавине Душана Силног, то је постала готово званична идеологија. Тако, након победе над Грцима 1345. године, Душан Силни је прозван „богоданим” царем Срба и Грка. На Сабору 1346. године, када је Душан Сили устоличен за цара, уместо дотадашње аутокефалне архиепископије, у Србији је установљена патријаршија. Церемонији је присуствовао и бугарски патријарх Симеон. На кованицама које су тада исковане, са ликом Цара Душана Силног, писало је: „rex Rasie, imperator Romanie” – „цар Рашке (тако се звао северни део земље, где су живели етнички Срби) и владар Рима”. Након смрти цара Душана, држава је растурена. Године 1389. настала је катастрофа…

Милорад Павић: Срби нису знали да пливају

Најсјајнији представник српског идентитета, у његовој сложености и вишедимензионалности тог сложеног израза, јесте српски писац Милорад Павић (1929 – 2000), чији радови помажу да се боље разумеју, како српски Dasein, тако и неке од особина Логоса Србије, посебно из историјске перспективе.

Павић у својим романима и причама реконструише контекст у којем се развијао српски идентитет. Овај контекст је био први византијски културни простор, који обухвата земље које су наследиле византијску мисији – пре свега словенске народе, Србе и Русе. Павић врло прецизно бележи геополитички идентитет византијског и пост-византијског света као израз цивилизације копна – Рим, а не Картагина, копно, а не море. У том смислу, његова геополитика строго се уклапа у Проклов модел, који је у супротности са божанственим Атињанима и титанским Атлантистима у коментарима Платонових дијалога Критија и Тимај. Византизам, а тако и Руси и Срби (овде се могу додати Бугари, Румуни и Грузини), су блиски цивилизацији копна – штавише, њено су језгро.

У роману „Друго тело” Павићеви хероји о овоме говоре потпуно јасно, и то, на посебно поетски начин:

– Византинци – то су Грци који су заборавили како се плива.

– У ком смислу?

– Византинци су заборавили да су некад били Аргонаути и да је Грчка на обалама мора. Поред тога су заборавили како се граде бродови и зашто су им потребни. Византија никада није имала флоту. Да би се хранила престоница, житарице су из Бугарске превожене у Константинопољ у изнајмљеним венецијанским галијама. А, најважније делове овог града, Галате, који иде ка заливу Златни рог и тако штити Константинопољ од прилаза са мора, изградили су Ђеновљани за потребе њихове трговачке флоте. Не изненађује да су јаки зидови Константинопоља били на удару оних који су имали бродове. На удару две моћне флоте – венецијанске и турске. Али, ни то није све. И друге државе, које су биле у саставу „византијског

Commonwealthа”, како сте га назвали, дакле, Србија, Бугарска и Русија, су се такође бојале слане воде као изворног греха.

– А Дубровник?

– Добро питање. Дубровник је друга прича. У Средњем веку су сви српски краљеви градили Дубровник, желећи да преузму ову малу, али дипломатски и комерцијално моћну римокатоличку републику на Јадрану, која је била поуздана за чување злата (као Швајцарска у наше доба), са одличним географским положајем и великом трговачком флотом. одлична географска локација и главна трговачка флота. Међутим, све српске опсаде Дубровника су доживеле крах из истог разлога.

– А то је?

– Срби нису умели да пливају.

– Шта то значи?

– То је, наравно, метафора. Ниједан од српских средњевековних владара није имао флоту. што је бесмислено ако неко прави опсаду града – грађани Дубровника су са мора добијали све што је било потребно да преживе и да одбију нападе са копна. Исти је случај са Русијом. Руску флоту је изградио Петар Велики, и то не на мору, већ далеко од мора, на континенту, на речном бродоградилишту у Вороњежу.

…

Овај одломак даје веома добар увид и добро описује византијски слој српске културе. „Срби не умеју да пливају.“ Ово је признање дубоког идентитета копна Византинаца и поствизантинаца, и како се у геополитичком смислу ради о „копненој цивилизацији”, тако се у смислу културалног типа ради о преовладавању традиционалних вредности, херојства, вертикалне хијерархије, конзервативизма, итд.. и ова изјава има и дубоки филозофски смисао. Српски идентитет је идентитет Рима, а не Картагине, и по тој аналогији – Традиција, а не Модерна. Наравно да у древној и модерној српској историји не одговара све овој Павићевој идентификацији, али је главну линију византизма он одредио потпуно тачно.

(Печат, 28. 7. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Дугин, Борис Над, Владимир Путин, Русија, Србија и Русија