Владимир Коларић: Моћници су прашина, и биће развејани

Шта кад унутрашњу слободу треба показати и исказати? Кад овде и сада мораш да кажеш оно „да-да“ и „не-не“? Онда се трпе последице, а оно у шта верујеш и оно што верујеш да јеси – проверава. Али и ти долазиш и одлазиш – и зато остави траг

„Заплашени људи често се утркују у исказивању послушности и понизности према окупаторима и силницима. (…) Необична је, међутим, кратковидост тих људи, јер окупатори долазе и пролазе“, пише Милош Ковић.

Такви, интелектуално и морално пропали људи су, наравно, пре тога убедили себе, а хистерично и претећи убеђују и друге како окупатори и силници нису окупатори и силници, да предаја није предаја а издаја издаја, и да је све то у нашем интересу.

Има ту чисте неинтелигенције и незнања, можда и више него што изгледа, а има и голих интереса.

Наравно и страха, нарочито оних запослених у државним образовним и културним институцијама да могу изгубити посао и статус. То је врло реална опасност.

Постоји и тужна жеља изгубљеног детета да га помилују и признају за свог. Страх да будеш искључен из доминантне симболичке структуре моћи, из статуса цивилизованог, зна се по којим и чијим мерилима.

У сваком случају неки страх, који искључује разум и убија смелост. Свест о томе да свака моћ долази и пролази, а да је унутрашња слобода највећа вредност.

Али шта кад ту унутрашњу слободу треба показати и исказати? Кад овде и сада мораш да кажеш оно „да-да“ и „не-не“? Онда се трпе последице, а оно у шта верујеш и оно што верујеш да јеси – проверава.

Али и ти долазиш и одлазиш – и зато остави траг.

Моћници су прашина, и биће развејани. Шта ће ти они?