И сад замислите само да неки међу српским политичарима (тајно или јавно, полако или брзо, са одушевљењем или горким укусом у устима) одустају од борбе за Косово, а Ватикан га и даље и дефинитивно не признаје

Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана

Пре пар дана је актуелни председник отворио косовску Пандорину кутију, која почиње да откуцава и нагло приближава, свима нама, апокалиптичке слутње будућих догађања.

Ретко ко уме да примети колико је ризична и по све опасна поменута најава приче о „дијалогу“ на тему онога о чему једноставно не може и не сме бити разговора (посебно не у нескривеном правцу неформалног, а сасвим конкретног – иако антиуставног, антисрпског, апсурдног и просто несхватљивог – признања шиптарске независности од стране званичног Београда).

Не бих пуно да ламентирам о нечему што се, као опасност и коб надвија над нама још од првих послератних година (комунистичком забраном повратка Срба на родну груду Косова и Метохије), да би, онда, читав процес био крунисан 1974-те (доношењем титоистичког Устава који албанском Косову даје пуну аутономију, припремајући његово одвајање), убрзано настављен током осамдесетих (паљење конака Пећке патријаршије, убиство Данила Милинчића и мучеништво Ђорђа Мартиновића), све до деветог јуна 1999-те (српске капитулације у виду „Кумановског војно-техничког споразума“) и 19. априла 2013-те (такозваног „Бриселског споразума о принципима нормализације односа Београда и Приштине“), када је самопроглашена „Република Косово“ de facto дошла до ивице признања.

И остало је још само да се та још увек постојећа ивица – коначно пређе и ствар доврши (и оним de iure) признањем, оним што многи међу нама не без разлога називају „потписивањем Уговора са ђаволом“.

Почиње да откуцава неко „густо“, скоро „радиоактивно“, историјско време, попут оног дводнева који је 25. март 1941. очас посла претворио у бурне догађаје од 27. марта и све оно што је затим, закономерно, уследило.

Остало нам је да се надамо да се оно чега се ми, Срби, бојимо (а што Шиптари и сви њихови међународни покровитељи жељно прижељкују) ипак, неким чудом, неће догодити. Другачије мисле, ваљда, само нескривени издајници међу нама (који са нестрпљењем чекају одвајање Косова од Србије) и они фанатични лудаци, опседнути рушењем тренутног режима „по сваку цену“, по одвратној логици: „што (по Србију) горе, то (по нашу опозициону борбу) боље“, отприлике исто онако како су се понашали и деловали Титови партизани током Другог светског рата („све за власт, власт ни за шта!“).

И ту морамо бити подједнако оштро против свих опција политике званичног препуштања Косова и Метохије Шиптарима, без обзира ко стајао из тога (режим, другосрбијанци или псеудо-националисти), јер овде није ствар у том ко нам је више или мање симпатичан, већ ко се радује оваквој по нас трагичној и недопустивој опцији (или „само“ пристаје на њу, из ма каквих разлога), а ко се томе супротставља – и то, пре свега, на делу (а не само на речима, које су, у српској политици, одавно већ изгубиле сваку тежину и реални значај).

А када би морали да у једној реченици сажмемо најбољи савет који историјско сећање и „реал-политика“ (која није само ствар компромиса и непристојног попуштања на међународне притиске) дају онима што одлучују о државним потезима на тему Косова, било би то:

ОДУГОВЛАЧИТИ ШТО ВИШЕ (БЕЗ ИКАКВЕ ОПЦИЈЕ ПРИСТАНКА НА НЕЗАВИСНОСТ НАМА ТРЕНУТНО ОТЕТЕ ТЕРИТОРИЈЕ „СТАРЕ СРБИЈЕ“, МА КАДА И ПОД БИЛО КАКВИМ УСЛОВИМА) ПОСТОЈЕЋЕ ПРОЦЕСЕ ДИЈАЛОГА, ЗАПОЧЕТИХ ДОГОВОРА, СТАЛНИХ САСТАЈАЊА, ТРАГАЊА ЗА КОМПРОМИСОМ… И ТО ТАКО ВЕШТО ДА НЕ МОЖЕ ДА СЕ ДОКАЖЕ НИКАКВА „НЕПОПУСТЉИВОСТ НАШЕ СТРАНЕ“ У ОВОМ ДЕЛИКАТНОМ ДИПЛОМАТСКО-ПОЛИТИЧКО-МЕТАФИЗИЧКОМ ПРОЦЕСУ.

То, наравно, није лако, али је у томе и прилика за сваког државника-у-покушају да на озбиљној медијско-историјској сцени покаже да није обичан партијски политичар и само још један предатор гладан непријатељског тапшања по рамену (и пуних џакова евра и долара).

Ова вештина еквилибрисања, ходање по ивици провалије, али НИКАДА ПРЕКО ЊЕ, представља и једину данас могућу стратегију српске стране, у очекивању бољег и по нас повољнијег регионалног и глобалног гео-политичког контекста.

На речима се све може „дати“ („под одређеним условима“, што се не могу испунити), али на делу се мора бити тврд и постојан, попут наших непријатеља и њихове вештине стратешког преговарања где се увек корача бар за милиметар ближе победи, из прилике у прилику…

Ко у томе (и ако у томе) успе, тај ће заслужити вечну српску захвалност, пре свега будућих генерација које, тако, неће на себи понети страшну хипотеку нашег највећег пораза (и у њихово име).

Толико о јединој нам преосталој државној стратегији „очувања датог стања“ (а status quo иде нама у корист), уз активну бригу о нашем народу у северном делу КиМ и ретким преосталим српским енклавама и дискретно (а конкретно и неодутајно ) дипломатско деловање према земљама које – и поред свих притисака – нису признале независност „шиптарског Косова“.

Тако дођосмо и до оног најнеобичнијег дела приче о одбрани Косова. До Ватикана, или „Свете Столице“ („Sancta Sedes“, како се ова малешна, али моћна земља потписује у Уједињеним нацијама).

Наиме, Ватикан није признао шиптарско „независно Косово“ и тако повео, уз себе, на ову страну и читав низ изразито католичких земаља (попут Шпаније и великог дела Јужне Америке, предвођене Аргентином и Бразилом).

И то је егзактна и веома важна чињеница за нашу тренутну позицију на шаховској табли светске дипломатије.

И сад замислите само ДА НЕКИ МЕЂУ СРПСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА (ТАЈНО ИЛИ ЈАВНО, ПОЛАКО ИЛИ БРЗО, СА ОДУШЕВЉЕЊЕМ ИЛИ ГОРКИМ УКУСОМ У УСТИМА) ОДУСТАЈУ ОД БОРБЕ ЗА КОСОВО, А ВАТИКАН ГА И ДАЉЕ И ДЕФИНИТИВНО НЕ ПРИЗНАЈЕ!

Какав би то био парадокс! Апсурд миленијума!

P. S. 

Члан „Папског савета“, кардинал Валтер Каспер званично изјављује:

„Ми, наравно, знамо да је Косово за Српску Православну Цркву тешка рана и бол. Знамо, такође, да је Косово колевка и центар српског православља…“ и затим додаје:

„На Косову се разарају важни културни, историјски и верски споменици.
Тога не сме бити!
Не може се на тај начин избрисати историја!“

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Categories: Преносимо

Tags: Ватикан, Драгослав Бокан, КиМ, свејерес екуменизма