Изгледа да је Александар Вучић постигао прећутни споразум са различитим Западним званичницима. У замену за одржавање стабилности, Вучићу је де факто дат бланко чек да нарушава основна права и слободе. Као последица тога, проширио се јаз који дели Србију од Европске уније. Ипак обе стране делују задовољно док одржавају илузију како су преговори о приступању и даље на добром путу, иако им се крај ни не назире
Догађаји на Западном Балкану су у два наврата засенили збивања широм Европе у прошлом веку – прво 1914. а потом током 1990-их. У оба наврата, снаге које су ослобођене крвопролићем нису могле бити обуздане у оквирима постојећег међународног поретка. И у оба случаја, предложена решења нису успела да разреше напетости које су стајале у позадини збивања и које су заправо доводиле до сукоба.
Смештен на средишту између Берлина и Истанбула, Западни Балкан је најдиректнија копнена веза између Европе и Блиског истока. На његову стратегијску важност подсетила нам је недавна европска избегличка криза, када је регион послужио као главна копнена рута за милионе миграната који су бежали од насиља у Сирији и Ираку. Ако погледамо политичку карту Европе, видимо да је Западни Балкан – без обзира на своју стратешку позицију – остао изван Европске уније. Неки га означавају црном рупом Европе.
Обузета бројним изазовима, Европска унија је, по свој прилици, ставила интеграцију Западног Балкана на тиху ватру. У питању је једна од најкратковидијих стратешких одлука које је донела ова генерација лидера Европске уније.
Све удаљенија европска перспектива региона је олакшала посезање за моћи локалних аутократа кроз популистичку реторику, чиме су разорили достигнућа младих либералних демократија. Размотримо случај новоизабраног српског председника Александра Вучића, који је био министар информисања за време Слободана Милошевића 90–их година.
Изгледа да је он постигао прећутни споразум са различитим Западним званичницима. У замену за одржавање стабилности, Вучићу је де факто дат бланко чек да нарушава основна права и слободе. Као последица тога, проширио се јаз који дели Србију од Европске уније. Ипак обе стране делују задовољно док одржавају илузију како су преговори о приступању и даље на добром путу, иако им се крај ни не назире.
Овакве нагодбе нису само морално проблематичне; оне су такође у супротности са стратешким интересима региона и читаве Европе. Под Вучићем који све више влада челичном песницом и деспотски у Србији су се одиграли намештени избори, опозициони прваци су оклеветани без икаквих последица а медији су одустали од објективног и независног рада притиснути аутократским захтевима за верност и потчињеност. Ово не треба да изненађује, с обзиром да су се ове методе широко користиле претходног пута када је Вучић био на власти, током 90–их година. У међувремену, опада ниво страних инвестиција. Корумпирани и некомпетентни пајтоси заузели су све значајне положаје. А рекордан број младих и образованих напушта земљу.
Ситуација није ништа боља у другим државама, попут Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине, где су се одиграле масовне уличне демонстрације, често насилне, током претходних неколико година. Чак се поново чују гласови који заговарају стваране Велике Албаније, која подразумева насилну измену граница – нешто што је тешко замислити да не изазове озбиљан метеж.
Ствари посебно лоше стоје на Косову, неславном европском рекордеру по броју бораца по глави становника који су се придружили сукобима на Блиском истоку. Ту ће, по свој прилици, нови премијер бити Рамуш Харадинај. Пре неколико година, Харадинаја је Међународни кривични суд за бившу Југославију са седиштем у Хагу ослободио од језивих оптужби, које укључују убиства и мучења српских цивила, након што су се сведоци у последњи час предомислили или су умрли под неразјашњеним околностима. Његов главни ривал је Аљбин Курти, један од најрадикалнијих популиста међу балканским политичарима.
Вучић и друге балканске аутократе делују под претпоставком да државне институције не морају да служе као ограничења за спровођење њихове воље за моћ и да је потпуно легитимно да манипулишу јавним мњењем како би служили сопственим себичним интересима. Овакве праксе не представљају добро утемељење за постизање дугорочне политичке и економске стабилности; нити доприносе успостављању одрживе економске сарадње – и још мање помирења. Указивање поверења оваквим тенденцијама има смисла само ако је циљ да се Западни Балкан ушанчи као зона ничије земље између Европске уније и Блиског истока, у контексту избегличког питања и много чега другог осим тога.
Ипак, верујем да је стабилан и просперитетан Западни Балкан – који у све већој мери изгледа као остатак Европе – достижан циљ ове генерације. Регион је благословен добрим географским положајем, обилним природним ресурсима, и што је можда најважније, паметним и креативним људима који имају чиме да се такмиче на светском нивоу на свом пољу рада. Постоји потенцијал да регион ухвати прикључак са Средњом Европом у смислу економског развоја и животног стандарда.
Међутим, ово може бити постигнуто само ако слободна размена идеја, промишљена дебата и напредовање само по заслузи[1] могу да се развију у оквирима истинског демократског оквира.
Вук Јеремић био је српски министар спољних послова од 2007. до 2012. године и председник Генералне скупштине Уједињених нација од 2012. до 2013. Био је и кандидат на председничким изборима у Србији 2017. године
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
[1] Прим. ур.: У оригиналу meritocratic advancement.
Categories: Посрбљено
То Вуче, свака ти је к’а Његошева
Продавач магле, и то отровне.
На Балкану се ништа политички релевантно не дешава а да није креирано или одобрено од стране окупатора. ”Демократија” и лажне приче о њој само служе окупатору да на јефтин и (за њих) безбедан начин владају државицама и народима, пљачкају добра која су још преостала или припремају терен да локалци постану топовско месо у будућим војним пројектима. Западу не сметају аутократе и диктатори док год одрађују свој дуг у интересу оних који су их поставили на власти или им позицију омогућили. Најдражи профил Западу су ”демократе” јер ове могу да мењају к’о прљаве чарапе кад год затреба, тј кад год степен поробљености и понизности локалног плебса и псеудо-елите престане да задовољава окупаторске апетите. Многи тешко уче из сопствених примера и грешака у блиском окружењу. Ипак није толико тешко макар мало отворити крмељаве очи заслепљене западном пропагандом и увидети да је принцип односа окупатора према локалним гаулајтерима добро сажет у познатој изјави која се приписује Ф.Рузвелту “Somoza may be a son of a bitch, but he’s our son of a bitch.” Дакле, Сомоза (Председнк Никарагве, а још гори према Ам. пропагандној машинерији) је ”кучкин син, али наш кучкин син” — јер је послушан нашим интересима. Велик је број таквих ”кучкиних синова”, сетимо се само Мануела Нориеге који је без проблема годинама ”диктаторисао” (у име САД) над Панамом. али је после више година владавине дао знаке да ће Канал национализовати насупрот амерички диктираним условима. Уследила је инвазија на Панаму, промена режима и хапшење Нориеге који је умро у америчкој тамници оптужен као нарко-дилер. Тако то иде кад се дрчни а наивни и слаби успротиве газдама (можда иницијали ЗЂ нешто значе у овом контексту).
В.Јеремић је или сасвим наиван (у шта је тешко поверовати) или припрема терен за смену садашње гарнитуре на власти и успостављање још послушничкије. Мада, тешко је замислити гору поданичку сервилност од ове коју практикује Бгд, али је евидентно да уз помоћ сценариста извана ”водање опанака” свака нова власт у Србији подиже на виши ниво. Дакле, мангупи се спремају да продају још једну циглу, упаковану у нове лажи, наивном и незаштићеном србском народу. И народ ће да плати, опет и опет…
Боље Вук него Саша, читајте шта је Антонић писао о њему. Политика је уметност могућег.
@Јован Т
Сматрам да то није никакав аргумент, јер Саша Јанковић је најгори. У поређењу са њим за сваког би се могло рећи да је добар. Вук би требало да буде по себи добар, међутим председничка кампања показала оно што није упадало у очи док је био само чиновник – да се ради о незрелој особи, и лично и политички.
Зрео је и искусан, и уме да сагледа светску ситуацију. Сећам се да је др Драган Петровић причао како га је Јеремић питао за његове књиге, понављам погледајте Антонићеве текстове. Он је одмах иза Јанковића и има највеће шансе да га победи. Из инсајдерских извора знам да ће и Двери највероватније ићи са Јеремијом у коалицију. Као што рече Бизмарк:”Политика је уметност могућег”.
Једноставно за сада је Јеремић најбоље што имамо ако се појави неко бољи њему дајем глас.
”Сећам се да је др Драган Петровић причао како га је Јеремић питао за његове књиге, понављам погледајте Антонићеве текстове… ” Опет Ви и Ваши ”аргументи”. Ово неодољиво подсећа на Бећковића:
”Причо ми је Ђуреза / да му је причо Ђукан, / коме се клела Докна Павића Пењаића / (а Павић Пењаић био чувени Пењаић)”
Па шта ако је причао др Петровић да га је Јеремић питао за његове књиге. Шта то сведочи? Осим можда да је др Петровић самољубив..
Ко је уопште др Петровић?
Чувени Петровић?
Да, чувени Петровић који се скоро удружио са Драгашем, Комазецом и Радовићем. Верујте ми на реч поштовани, Петровић је то рекао скоро у једном интервјуу. А знамо која је његова најчувенија књига, “Ка мултиполарном свету”, то нам говори извесне ствари тј. да Јеремија сагледава геополитичку ситуацију и делује у складу са њом. Имате ли кога бољег да понудите? Ова екипа око Драгаша није лоша.
Вук длаку мења али ћуд никад, он је врцави патриота.