Драгана Трифковић: Стаљин и ја

Профилна фотографија на мом Фејсбук профилу је усликана у Музеју великог отаџбинског рата на Поклоној гори у Москви, и на њој сам ја поред постера Стаљина на коме пише: „Кадрови све решавају“, и поред фотографије председника РФ Владимира Путина. Било ми је симпатично када сам то видела, јер се Стаљинова порука односила на Путина.

Испод фотографије је персона из Чикага упитала како сам могла насмејана да се сликам поред Стаљина?, а даље у преписци је навео низ лажи које Запад пропагира, а односе се на Стаљина. У једној емисији када сам гостовала код Милана Миленковића, објаснила сам како се Руси односе према лику и делу Стаљина, а такође сам направила поређење са другим комунистичким лидерима СССР-а. Наиме за Запад, Стаљин је симбол комунистичке диктатуре и оличење зла, док је Лењин велики демократа и слободоумни револуционар. Чак сам објашњавала зашто је за Запад Петар „велики“ а Иван „грозни“. Сви који су учинили добро за Русију су по правилу (запада) грозни, мрачни, диктатори, убице и сл. а они који су уништавали или позападњачавали Русију су велики, слободноумни, демократе итд.

На моју срећу, имала сам прилику да добро упознам Русију, руску културу, историју, људе… јер већ десет година живим на релацији Београд-Москва. Приликом једног путовања, посетила сам Казањ. Стали смо испред Универзитета где је Уљанов (пс. Лењин) започео своје рушилачко деловање држањем говора на Факултету. Водич нам је тада испричао како је деведесетих година док је Русија била у расулу долазио амерички амбасадор у Казањ да упита зашто је затворен Лењинов музеј. Тада је читава Русија била у расулу, подвргнута пљачки и уништењу, тако да ништа није функционисало. Међутим Американцима је било једино важно зашто не ради Лењинов музеј. Тада сам наглас прокоментарисала: Америкаци много воле Лењина, јер је уништио Русију. Када је водич завршио своје излагање, пришао ми је један врло утицајни руски професор, пружио ми је руку и рекао: „У праву сте за то што сте рекли“. Био је врло радосан због тога.

Да се вратим на тему данашње преписке, и суштине приче о Стаљину. О њему лоше говоре углавном само руски либерали и заљубљеници у запад. Они у Русији заговарају „дестаљинизацију“ што ја често у шали зовем „десолинизацију“, Већина руских патриота, чак и анти-комуниста, о Стаљину мисли добро.

Запад шири пропаганду против Стаљина, јер их је Стаљин поразио. И да није било њега, питање је да ли би Русија данас постојала. Лењин је велики демократа, зато што је убио Русију, а Стаљин је лош јер је Русе вратио у живот. И ту су ствари јасне. Највеће чистке у Русију су спроведене за време зликовца Уљанова (демократе Лењина), а не за време Стаљина. Али за Запад је Стаљин главни кривац. Јесте Стаљин рушио цркве, али их је после градио јер је схватио да рат без цркве и вере неће добити. Стаљин је завршио Богословију, али се касније разочарао у цркву због неких тадашњих тенденција у РПЦ (слично данашњeм стању у СПЦ). Међутим Стаљин је умро као верник.

Уз приче о чисткама и диктатури, Запад пропагира и многе друге неистине, намерно поредећи Стаљина са Хитлером. Говоре како Црвена армија није ослобађала, него је силовала. Запад покушава да изврши ревизију историје јер су се СССР, диктатура и комесари преселили у Брисел.

Истина је да су Црвена армија и Стаљин задали највећи ударац светском злу и да би без те армије и без Стаљина на њеном челу победило зло.

Не могу се сви стављати у исти кош и ништа није црно-бело. Не могу се исто посматрати Троцки – најрадикалнији екстремиста који би да је имао прилику сигурно уништио Русију, Лењин који је извршио највећи злочин над Русијом и Стаљин који је победио Вермахт.

Због тога, иако сам анти-комуниста немам никакав проблем да се сликам поред Стаљина. Због тога немам ни једну слику нити ћу је икад имати поред Лењина. Када ми је пар пута предложено да посетим Маузолеј на Црвеном тргу, рекла сам да не желим да видим препарираног зликовца.

Они који не познају добро историју, а подложни су западној пропаганди, не морају баш да верују у свакакве лажи. „Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“.

Нова фото са Стаљином, место: партизанска земуница у Брјанску

Живео друг Џугашвили 🙂

Ставови изнети у рубрици Разномислије не одражавају нужно и становиште Стања ствари

Advertisements

10 thoughts on “Драгана Трифковић: Стаљин и ја”

  1. „…Стаљин је завршио Богословију, али се касније разочарао у цркву због неких тадашњих тенденција у РПЦ (слично данашњeм стању у СПЦ). Међутим Стаљин је умро као верник…“. Другарица Трифковић, која то написа, не зна чак ни основне податке из биографије њеног идола! Стаљин никада није завршио богословију, јер је због марксистичке пропаганде био избачен са пете године. Да ли је умро као верник – то она сигурно не може знати, јер постоје неколико верзија његове смрти/убиства (?). Толико о њеној фактографији, али за маштовитост јој се мора одати признање.
    Оно што пише о Лењину је сасвим тачно, али њени садашњи послодавци се очигледно не слажу у потпуности с њеним радикалним гледиштем – јер зашто би се иначе у садашњој постсовјетији у пуном сјају одржали Лењинов маузолеј, небројени његови споменици и топоними? Дакле, саветујем јој: мора да пази да се сувише не замери својим оштрим судом о Лењину, иначе…
    Што се светлог лика друга Стаљина тиче – ја ћу се, као наивчина и лош познавалац историје, после тако ауторитативног њеног излагања можда – ко ће му га знати, и морати сложити (??), али онда се ипак… ипак питам да ли је онај тамо неки Солжењицин који је велики део свог опуса посветио разобличавању стравичног и крвавог Стаљиновог терора само нека слабо информисана будала… а уз то још и незахвални покварењак, јер је добар низ година провео живећи у изобиљу у Стаљиновим “установама за опоравак“, или – што је још ружније – неки амерички плаћеник? Јер, ништа што је Солжењицин о томе писао (а он је само најпознатији међу небројенима који су о том СССР- животињарењу сведочили) се не слаже са ружичастим сновиђењима о Стаљину другарице Трифковић. А, о Петру Великом – шта да кажем… ма, и тај је био, мора бити, неки avant la lettre амерички плаћеник?

    Свиђа ми се

  2. @ Иоанн Дубињин

    Мислим да је Драгана хтела да каже да је Стаљин добар – у односу на Лењина.

    У односу на православне Русе, праве родољубе, Стаљин је дефинитивно лош. Као и сваки комуниста.

    За Петра Великог грешите, чак су га и Руси звали антихристом.

    Због онога што је он започео, а комунисти довршили, “суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“, како је истицао Жарко Видовић, “не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства или тзв. “Византије“.

    “Представа о Римском праву је веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ‘историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ‘светости’ и права саме државе.

    А у ‘византијски’ круг (у православне народе) та теорија продире тек у Русији, са реформом Петра Великог (кога су православни сматрали ‘Антихристом’)…

    Петар Велики је државну политику (и стратегију историјску) окренуо не само од Медитерана ка Атлантику (и Пацифику), него и од Православља (медитеранске вере) ка вери која ће своје образложење тражити само у етатистичкој (метафизичкој) теорији попут Хегелове…

    Извор права у метафизичкој теорији државе је монарх, тј. врховни државник: он је тако обоготворен… Хегел сматра да метафизичкој обичајности смета Римско право као сувише уско, јер оно би раскинуло метафизичку обичајност (‘друштвеност’, тобожњу заједницу) на ‘особне приватне самосвести’ друштва које Хегел презире као ‘грађанско друштво’. Маркс се поводи за Хегелом кад правну државу – ‘довршену политичку државу’, западну, на основама Римског права – сматра озакоњењем ‘грађанске приватности’, ‘приватне својине’, па када уз то и саму хришћанску религију види као ‘Богом дано’ озакоњење исте приватности. Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ‘друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ‘друштво“’ – писао је Жарко Видовић.

    Свиђа ми се

  3. „Запад шири пропаганду против Стаљина, јер их је Стаљин поразио.“

    Проблем је што многи из наивности или незнања гутају сваку антируску тезу као дунавски сом удицу.

    За оне који разумеју руски, овде су два краћа али поучна иступања Јакова Кедмија на тему односа према Стаљину.


    (Ј.Кедми је руски Јеврејин, напустио СССР почетком осамдесетих, ради(о) за безбедносне службе Израела)

    Свиђа ми се

  4. @Varagić Nikola – Кажете: “…За Петра Великог грешите, чак су га и Руси звали антихристом…“ . Наравно – не сви, али и половина мојих руских предака (старообредници) је не само њега, него и све руске цареве од Алексеја Михајловича на даље сматрала таквим (као и целу државну цркву). Ја нисам црквени човек, не прихватам никакве црквене догме, али сматрам да су они са своје тачке гледишта били у праву, мада су то вековима крваво плаћали – све до 1905 г., када је Николај II прогласио верску толеранцију. Дубоко их поштујем, али не бих био морално у стању да будем и останем такав. Друга половина мојих руских предака је од почетка послушно гутала све и покоравала се сили двора, државе и цркве. Према њима сам равнодушан. А – сада на Петра Великог: Без обзира на дубоке философско-религиозне аргументе (за које нисам компетентан, нити имам афинитета), кажите ми шта би било да он није био такав, да ли би Русија икада успела да се економски, културно, научно и државотворно развија и постане онакав гигант у свим погледима каква је била све до 1920 г. и своје пропасти? Без њега и његових наследника на престолу (нарочито без Катарине Велике), она би остала на полусредњевековном нивоу – евроазијатска деспотија, мрак и мистика у диму тамјана… Ма – као Србин би требало да схватите: она, таква, не би никада могла да Србији пружа помоћ и спасава је од пропасти у XIX веку. Према томе: метафизика на страну!

    Свиђа ми се

  5. Имајући у виду да Руси нису нација водич већ народ за експерименте међународних корпорација и „великих изабраника“ у Вашингтону, Лондону, Риму и Њујорку, што је између осталих, истакао и руски нихилиста- анархиста Михаило Бакуњин у брошури, коју је објавио под насловом „Мојим руским и пољским пријатељима“, где дословно стоји:

    „Словени, Пољаци су нам потребни. Они сами ће нам помоћи, када будемо тражили све словенске земље у источној Пруској, у Буковини, у Галицији, у Боемији, у целој Аустрији и у Турској… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…“ – “Les Slaves, les Polonais nous sont necessaries. Eux-memes nous aideront quand l’heure du combat panslaviste sera venue, quand on revendiquera toute la terre slave dans la Prusse orientale, les Bukovine, la Galicie, la Boheme, dans toute l’Austriche et la Turquie… C’est nous les Slaves qui devons ouvrir la voie aux Grands Elus…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129-130; Inquire Within – Miss Stoddard,The trail of the Serpent, Hawthorne, California, U.S.A., 1969, стр. 139-140; Nesta H. Webster, A chart accompanying “The socialist network”, London, England, 1924; Editorial Staff, Helvetio, Voltaire, D’Alembert, Rousseau, Diderot, Frederick of Prussia, Hawthorne, California, U.S.A., 1973).

    Није дакле изненађујуће што је Бакуњин знао да Руси нису нација водич већ народ експерименат, јер нихилизам онога времена само је руски огранак Републиканског Универзалног Савеза, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, талијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајка у стварању Високе Паладистичке Масонерије и то у исто време, када Јакоб Шиф , стари Ротшилдов агент у Немачкој, долази у Сједињене Америчке Државе, да би из њих финансирао бундистико-фабијанске и бољшевичке револуције 1905 и 1917. године.

    Њујорк је 1843 постао центар и јеврејске ложе Бнаи Брит, од 1867. године постао је седиште Мацинијевог Универзалног Савеза . Од 1872. године постао је и седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса. Све је и данас на једном месту , „револуција, висока паладистичка масонерија, велики међународни финансијери, све је ту, у Њујорку, као на састанку утврђеном унапред у исто време и у истом граду…“ ( Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 131).

    При овоме мислимо на изјаву америчког председника Гранта (Ulysses S. Grant) из 1872. године да ће Сједињене Америчке Државе бити водич целокупног човечанства:

    „Цивилизовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свима осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће гпворити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати…“ (Види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, стр. 25).

    Имајући на уму да је Владимир Илич Лењин, анархиста, криминалац, сифилистичар, бундиста, фабијанац и бољшевик остварио пут „великим изабраницима“ и да је осакатио и разбио Русију, што је посебно истакао између осталих и маџарски историчар, Проф. Еуген Гонде у књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“, где каже:

    „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” ( Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).

    У овом контексту поменули бисмо Јосифа Висарионовића Џугашвилија Стаљина, 1879-1953, сина ђурђијанског обућара из Тифилса, који је избачен из богословије због ширења антируских марксистичких, фабијанских и бундистичких баљезгарија и због конспиративне активности у руским подземним покретима и организацијама, преко којих су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти поткопавали и потпаљивали Царску Русији кроз цело деветнаесто столеће, све док је нису уништили за време тзв. буржоаско-демократске револуције, која је била само нагли прелаз у фабијанску, бундистичку и бољшевичку револуцију 1917. године (Види: Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, Freedom and reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, New York – Evanston, and London, 1967; Antony C, Sutton, Wall Street and Bolshevik revolution, New York, 1981).

    Стаљин је у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у Октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Једно време провео је у емиграцији, у Лондону. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји:

    “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки. По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…”

    Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тз. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тз. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих револуционара и бољшевика, као и обичних грађана. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом. У току 1925. године истако је генералну линију, дословно је рекао:

    “…Морамо нашу земљу преобратити из аграрне земље у индустриску земљу, која је у стању да сама производи потребне продукте наоружања: у томе се састоји суштина и основа наше генералне линије…”

    Врхунац Стаљиновог индустриског и конспиративног успеха била је производња атомске бомбе. Управо, у септембру 1949. године извршена је прва експолозија атомске бомбе у Совјетском Савезу, што је одмах регистровано у америчкој, британској и канадској штампи. Вест је регистровао и информбировски лист “Под Заставом интернационализма”, где дословно стоји:
    “Москва, 25 септембра, (Тасс), – 23 септембра, претседник Сједињених Америчких Држава Хари Труман, објавио је да се према подацима којима располаже Влада САД, у Совјетском Савезу, пре неколико недеља догодила атомска експолозија. Истовремено дале су сличне изјаве владе Велике Британије и Канаде.

    После објављивања ових изјава, у америчкој, британској, канадској, као и у штампи других земаља, појавиле су се многобројне вести, које сеју узнемиреност у широкој јавности…” (Види: Совјетски Савез поседује атомско оружје још од 1947 године – Комунике агенције ТАСС поводом изјава влада САД, Велике Британије и Канаде, Под Заставом Интернационализма, Број 10 од 1. октобра 1949, Орган југословенских комуниста-полит емиграната у НР Румунији).

    У вези са совјетском атомском бомбом, не треба заборавити ни допринос извесних америчких бундиста, као и једног Србина, који је рођен у Београду, који се презивао Месарош. У америчкој јавности је познат као Стив Нелсон, студирао је нa Лењиновом Институту у Москви, где се налазио од септембра 1931, до јула 1943. године.

    Такође, имајући у виду да су западно-европски и амерички тријалисти-империјалисти осудили православно словенство да представља „народ друге или треће класе“, како то рече Јован Бањанин, зато су подржали, финансирали и одржавали краткорочни и експериментални, фабијански, бундистички и бољшевички пројекат у Русији (Види: Јован Бањанин, Политика југословенског јединства против пунктација, раздора и мржње, Београд, 1933, стр. 5).

    Занимљиво је да је професор Љуба Д. Јурковић, дошао до истог закључка, да су подјармљени „руски“ и „српски“ марксисти били марионете западно-европских и америчких капиталиста-тријалиста:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’:
    ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.

    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље:

    ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

    Ако погледамо извесне судбоносне и историске догађаје кроз које је прошао обесправљени, обезглављеини, потлачени и несрећни руски и српски народ у двадесетом столећу, неможемо се отети утиску да су данашњи узроци кризе у Украјини и раније у Југославији везани за бољшевике – комунисте, који су као западно-европски и амерички империјалистички лакеји стварали нове нације и цртали републичке границе, које су им послужиле за дезинтеграцију Русије и Југославије.

    Парадоксално је да су баш те вештачке бољшевичко-комунистичке границе у бившој Југославији и бившем Совјетском Савезу постале неповредиве када су у питању обезглављени, обесправљени и потлачени Срби и Руси.

    Од куда то да су вештачке бољшевичко-комунистичке границе у бившој Авнојевској Југославији и бившем Совјетском Савезу постале највећа светиња западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и њихових моћних чланова великих финансијера и тз. великих изабраника. То само значи да су републичке границе цртане по њиховим инструкцијама преко извесних бољшевичко-комунистичких лакеја.

    Такође, како објаснити и то да су између осталих: Лењин, Зиновјев, Троцки, Чичерин и Керенски били припадници западно-европског и америчког идолатријског, окултног и езотериског друштва чаробњака међународне масонерије? (Види: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, стр. 20).

    У Стаљиновом Совјетском Уставу који је донео 1936. године нигде се није помињала Русија. Стаљин је то објаснио да је Совјетски Савез не национална, него многонационална држава и то прва такве врсте у свету, што је у потпуности одговарало представницима корпоративног западно-европског и америчког естаблишмента.

    У Совјетском Уставу место Русије се увек спомињао Савез социјалистичких совјетских република и то не као национална држава, него као “социјалистичка држава радника и сељака…” (Види: Конституција – основној закон сојуза советских социалистичких республик, Москва, 5. XII. 1936) .

    У Уставу је речено, члан 2, да политичку основу совјетске државе сачињава не народ, него раднички делегати. У овом Уставу набројано је 11 република, без оних које су Совјети после доношења овог Устава анектирали. Стаљин је у току Другог св. рата изменио Устав једним новим уметком и проширио аутономије савезних република. Створио је пет нових република и омеђио њихове границе. Разбио је и осакатио Русе, које је лишио супстанце стварајући друге “народе” на њихов рачун, који су морали живети у 16 совјетских република.. Колико се овим уставом ишло за тим, да се потисне и онемогући пресудан утицај руског елемента на совјетску државу, види се најбоље по томе што је чланом 55. предвиђено да се у савез националности бирају преставници по кључу: по 25 посланика од сваке савезне републике, по 11 посланика од сваке аутономне републике, по 5 посланика од сваке аутономне области и по 1 посланик од сваког националног округа. Представници руског народа, који је неколико пута бројнији од свих 169 националних и религиозних група, били су у представничком телу у огромној мањини, као што су у огромној мањини и у вођству совјетске државе. Поред тога што је ово чисто недемоктарски принцип, 123-им чланом изрично је словенској руској већини ускраћена свака могућност отпора против рада појединих мањина, упереног против планског мајоризирања већине и разарања њених национаних основа.

    Торонтски лист “The Globe and Mail” у фебруарском броју 1944 године донео је податке о Совјетском Уставу, где стоји: “У спољној политици Совјетски Савез је изграђен по узору на Британску империју, са сваком од својих 16 република које имају своју војску и спољну политику, која је усвојена од стране Врховног Совјета…” – “Soviet Union modelled externally along the lines of the British Empire, with each of its 16 republics having its own army and foreign policy, was adopted by the Supreme Soviet…” (Види: The Globe and Mail, Toronto, Ontario, Canada, February 2, 1944).

    Стаљин је на XVI конгресу партије, који је одржан у јуну и јулу 1930 године, јасно изразио и открио своје антируске циљеве у овом погледу. Он је рекао:
    “Што се тиче каснијих изгледа националних култура и националних језика ја сам увек био, а и сада остајем код Лењиновог мишљења, да ће се у време када социјализам почне побеђивати у светским размерама, национални језици безусловно морати стопити у један општи језик. Неће тај језик бити ни великоруски, ни немачки, него нешто ново… ”

    Из овог правца требамо проматрати Стаљинову антируску политику и његов Совјетски Устав који је био антинационалан. Образлажући потребу његовог доношења Стаљин је 25. новембра 1936 године рекао:

    “За разлику од тих устава (буржоаских) пројект новог устава напротив, је дубоко интернационалан. Он полази од тога, да су све нације и расе равноправне. Он полази од тога да разлике у боји коже или у језику, културном нивоу и нивоу државног развитка, као год и све друштвене разлике међу нацијама и расама не могу послужити као разлог на основу националне равноправности. Он полази од тога да све нације и расе без обзира на њихов прошли и садашњи положај, без обзира на њихову личну слабост, треба да једнако уживају права у свима сферама привредног и културног и друштвеног жзивота…” (Види: Комсомољскаја правда, од 25. новембра 1936.)

    Свиђа ми се

  6. @Don Quixote: Зар заиста мислите да је тај Јаков Кедми у својим излагањима изнео ишта што “пере“ Стаљина?? Онда заиста – у складу са вашим псеудонимом треба и даље да се борите са ветрењачама, само – надам се да ипак не замишљате да су сви који чују те Кедмијеве приче Санчо Панси? У првом филмском прилогу он се бави искључиво јеврејско – бољшевичким темама, а у другом мање-више тврди да СССР није имао другу алтернативу до сиротог Стаљина, који је – поред (и упркос?) својој “силној љубави“ према Русији био принуђен да се бави свим гадостима које је чинио – јер, ето, “није било друге алтернативе“? У оном кругу бољшевичких бандита и зликоваца који су држали власт у СССР-у нека је и било тако – али, праву алтернативу су они уништили вршећи свој монструозни војни пуч 1917 г., и изазивајући крвави грађански рат. Чак је и Ваш вољени Путин једном – вероватно невољно признао да је то што су бољшевици тиме учинили у сред Великог (Првог Светског) Рата био акт велеиздаје Русије. То што покушавате да правдате је, заиста, логика једног дипломираног ђака “Кумровачке Академије“.

    Свиђа ми се

  7. @Иоанн Дубињин
    Јаков Кедми је частан човек који необично храбро сведочи историјску истину, не трудећи се да задовољи очекивања саговорника или публике. Узео сам га за пример, јер је као Јевреинј стао у одбрану Стаљина, или боље речено, аргументовао став против стереотипа о Стаљину као прогонитељу Јевреја. То је тешка позиција, ако знамо да се на Западу, у оквиру антируске пропагандне хистерије, Стаљиново име изједначава са Хитлеровим или га превазилази…

    Циљ Запада је освајање и доминација над словенским народима, и спремни су на сваку лаж, обману, пропаганду и подршку било којој идеологији само ако је (примарно) против Русије или у складу са њиховим плановима. Ово последње је нарочито јасно на примеру Украјине (а пре тога Балтика и Хрватске) где је Запад дао подршку неонацистичким снагама са најзлочиначкијом прошлошћу. Западу нису сметали ни Троцки ни Лењин који су огрезли у крви православних, али им је Стаљин згодна мета, јер ето био је диктатор, злочинац и антисемита. Прави разлог је наравно да је СССР у његово време уздигнут до нивоа суперсиле. Запад је славио Јељцина (и смејао му се) а демонизује ВВ.Путина. Јасно је и зашто, за време првога Русија је била на ивици катастрофалног колапса, али онда је наступио преокрет, а то је анатема за креаторе униполарног света. Овакве очигледности би требале бити јасне и политички најкратковидијима, али је сила систематски ширене лажне пропаганде са Запада за многе прејака, при чему је кумровачка ”академија” у односу на ову само дечја играчка, а која је (како се већ каже) већ давно иструлила на ђубришту историје.

    Свиђа ми се

  8. @Иоанн Дубињин

    Написали сте за Петра Великог: “да ли би Русија икада успела да се економски, културно, научно и државотворно развија и постане онакав гигант у свим погледима каква је била све до 1920 г. и своје пропасти?“

    Онда би и за Стаљина слично могли да кажемо – убрзао је индустријализацију, развио атомску бомбу, победио у рату, комунисти су пре капиталиста послали човека у “свемир“, итд. Међутим, цео тај процес европеизације Русије од Петра Великог до почетка 20. века водио је ка Лењину и Стаљину. Као што је код нас то ишло од Доситеја Обрадовића до комуниста – што су више читали књиге а мање слушали црквена звона, Срби су били све гори и гори и на крају постали комунисти…

    Не заборавите: они који одбацују метафизику (духовност), стварају “атомску технику“, али имају “прашумску етику“…

    Свиђа ми се

  9. Свакако да је Стаљин бољи од Лењина и Троцког али, не треба га идеализовати. Ми се Срби много залећемо.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s