Станислав Хатунцев

Станислав Хатунцев је историчар и политички аналитичар из Вороњежа, професор универзитета, редовни аутор дневног листа „Известија“. Паралелно са Вадимом Цимбурским аутор је геополитичке идеје Великог Лимитрофа, под којим он подразумева простор који истовремено дели и спаја три метацивилизацијке целине Старог света (састављене од шест цивилизацијских субјеката, док се Нови свет састоји од једне метацивилизације састављене од два културно-историјска света): руско-европске, кинеско-индијске и афроазијско-афричке. Доносимо његов текст у преводу Владимира Коларића

„Николају Конову, из сеоцета Казанског, жена се порађала. Седео је он тако и чекао, кад одједном жене утрчаше, вичу: устај, сина да дочекаш. Он улази у кућу и види: жена му родила овцу. Лежи овца на постељи, сва у крви, и блеји, а жена је плачући милује. Излетео је из куће: Боже мој, Боже, па ми смо још живи, шта нам то радиш – и одјаха у степу.

Ни сам не знам, колико је дуго јурио, кад угледа: на брегу запуштено сеоце и црква на тргу. Ступа он на трг, а око цркве људи, са тамним лицима, ћутке ножевима земљу ријући. А пред њим на клупи седи дечак, десет година можда, и гледа га. Приђе му ближе, а дечак устаје и говори: кући иди, Конове. Бог се одвратио од Руса, а ја сам последњи анђео који вам је остао. Иди и живи, како јесте, боље неће бити.

Нагну се тада Конов са седла и ножем му ману по грлу. И не осврну се, ни анђео нам последњи не треба, другова ћемо Бога наћи.“

Алексеј Саморјадов: „СКАЗКА О ПОСЛЕДЊЕМ АНЂЕЛУ“ [1]

Алексеј Саморјадов и Пјотр Луцик: пријатељи и браћа по духу, каквих је, нарочито у данашње време, мало. Та два имена су нераскидиво повезана, и то вероватно не само у овом, него и у оном свету. Обојица су били пореклом из Крајине, Руске Крајине: један из Оренбурга, други из Ташкента, и тек су их пред крај живота, као већ признате сценаристе, примили у престоничке филмске кругове. Уз то, Саморјадов је, не само као плодан сценариста, већ и као писац уопште – аутор такозваних „сказки“ – упечатљива и самосвојна појава наше националне културе, али до данас, нажалост, непрепозната. Његово место у отаџбинској књижевној Валхали, рекао бих, одмах је уз такве писце какви су Шукшин, Платонов и Висоцки.

Што се тиче филма, од свих „мајстора екрана“ у Русији, мером свог талента и оригиналности, Луцик и Саморјадов се вероватно могу поредити једино са Андрејем Тарковским. Чак су остварили приближно исто толико пројеката, колико и овај познати светски редитељ. Најпре њихове „школске вежбе“: деби – краткометражни филм „Одбегли грађанин“ (Гражданин убегающий, 1988) и још један кратки – Предвечерје (Канун). Потом је на основу њиховог сценарија настао филм Савој (Савой), који није одговарао замисли сценариста, па су Луцик и Саморјадов захтевали да се њихова имена уклоне са шпице. Године 1992. редитељ Б. Килибајев снимио је филм Хонхофер (Гонгофер), један од најатунтичнијих снимљених по њиховом сценарију.

Следећи филм је био, са становишта Саморјадова и Луцика, неуспешни Дјуба-Дјуба (Дюба-Дюба), у режији А. Хвана. Године 1993. Томаш Тот је снимио филм Деца гвоздених богова (Дети чугунных богов), а следеће године је по њиховом сценарију тада редитељ „прве лиге“ В. Јевстигнејев урадио је ширим круговима познатији филм Лимит (Лимит). А у јануару исте године, не напунивши тридесет другу годину живота, непосредно пред уручење значајне филмске награде, погинуо је Алексеј Саморјадов. Сматра се да је, покушавајући да на тај начин уђе у своју собу, пао са балкона хотела „Јалта“; међутим, околности његове смрти ни дан данас нису разјашњене.[2] Пјотр Луцик је надживео свог пријатеља за неколико година, „догуравши“ чак до четрдесете. За то време он је учествовао у К. Ернстовом Руском пројекту ОРТ-а, а 1998. године је снимио филм Крајина (Окраина). Поред тога, Луцик је намеравао да уради и филм Дивље поље (Дикое поле), али у томе није успео: 28. октобра 2000. године умро је од срчаног удара.

Крајина је постала његов својеврсни епитаф Саморјадову. Снимљен према сценарију обојице, са Луциком као редитељем, тај филм је постао заправо једини дугометражни „луциковско-саморјадовски“ филм – по духу, стилу и иконичности, од почетка па до краја.

Крајина је истовремено изразито савремено и изразито традиционално дело, настало на најбољим традицијама руског филма. У њему се чује музика Г. Свиридова из филмова Васкрсење (Воскресение) и Ратник Скендербег (Воин Скандербег), затим Г. Попова из још познатијег Чапајева (Чапаев), а ангажовани су и такви „лавови“ руске кинематографије какви су Николај Ољалин (Кољка Полујанов), Јуриј Дубровин (Филип Иљич Сафронов), Алексеј Вањин (Перфиљев), Виктор Степанов (Шеф кабинета), Рима Маркова (мајка Пањке Морозова). Не треба заборавити ни даровитог младог глумца Алексеја Пушкина, који је мајсторски одиграо улогу Пањке Морозова. Мислим да није претерано рећи како су улоге у овом филму најбоље улоге које су ови глумци икада остварили.

У филму се јавља специфично руско, на равни архетипа, осећање Степе, као једно од главних и најдубљих елемената нашег националног бића. Баш тамо, у степи, и почиње и завршава се епска радња овог филма, смештена у данашњицу, али актуелна у сваком времену: како је писао писац „Алефа“, Борхес, „прича је свега четири“. Једна од њих, прича о потрази, повест аргонаута у потрази за златним руном, повест о тридесет птица које „иза седам мора и седам гора“ траже свог Бога – Симурга, управо је она која се одиграва пред нама. Сценаристи и редитељ су ту причу замислили као изразито националну, као повест потраге и проналажења „руске истине“. Једва да ју је ико изван Русије разумео и правилно вредновао, мада је Крајина још у години настанка добила награду међународног филмског фестивала у Чикагу.

Осим саме приче, епска су и  уметничка средства за којa су се определили аутори филма. Филм је црно-бели, без скупе сценографије и са минимумом специјалних ефеката. Све је једноставно: приуралски степски пејзажи, брвнаре, и на том фону – стари „москвич“, мотоцикл. Ликова је, укључујући и оне најспоредније, у филму свега тридесетак, при чему су сви мушкарци: Крајина је ратнички еп.

Сиже филма је следећи. У приуралско сеоце Романовско (!) дошли су бушиоци и почели да буше земљу. Сељацима су показали лист папира са државним печатима, из којих је произлазило да је земља бившег колхоза, симболичног назива „Домовина“, продата, а коме и од кога – не зна се. Бушиоци праве пустош. Сељацима, браћи Ликов и њиховом старом оцу, који си пошли на канал да секу одавно мртво дрвеће, бушиоци отимају коња, а на старца Фјодора, на његовој рођеној земљи, пуштају псе.

Сељацима је најзад прекипело. Сафронов (Ј. Дубровин) сакупља наоружани одред. Филип Иљич не намерава да диже буну: он није „тамо неки бандит“, он све хоће „тихо“ да доведе у ред. Оружје је ту за њега само „строгости ради“, такво је време наступило, без тога се не може. Са непатвореном, глумачком техником неумањеном, горчином овај јунак говори: „Како то може бити да се наша земља прода тек тако, без нашег знања? Какви ли су то само паметњаковићи смислили?“

Најзад су Сафронов, браћа Ликов, Кољка Полујанов (Н. Ољалин) и Пањка Морозов (А. Пушкин) одлучили да наврате код бившег председника колхоза, Перфиљева (А. Вањин). Намеравали су да мирно поразговарају, али он је отворио ватру, ранио једног од Ликових, а Пањку Морозова ударио кундаком. Ипак није успео да избегне одговорност. Потапали су га кроз просек у леду, призивали га људским осећањима. И успели су. Бивши председник је разумео шта је учинио, и обећао да ће своју кривицу опрати крвљу (и испунио је обећање!). Одмах се са одредом упутио у суседни рејон, да пронађе задругара, једног од оних који су му потурили хартију о продаји колхоске земље и коју је он у пијаном стању потписао.

На путу до задругара направили су кратак предах. Та филмска сцена је, без претеривања, генијална и изузетно потресна у својој једноставности и снази. У тами, на обали реке, састају се четири мушкарца у огртачима и седају у круг, како би се заштитили од хладноће и ноћног ветра. Сваки покушај да се опише та сцена – та метафора филмског језика као таквог, у којој се пројављује Онострано, преносити је на равну површину хартије – било би ниско и бесмислено; њу је потребно видети, и осетити свим својим бићем. У вези са том епизодом немогуће је не сетити се Тарковског. У најлепшим и најособенијим сценама његових филмова, управо се на тај начин, једноставно и снажно, рекли бисмо „бошовски“, пројављује Онострано, само што је то неко другачије Онострано него код Луцика и Саморјадова; тачније, то је сасвим друга грана истог тог Оностраног, екрански, ослабљен толико да буде приступачан обичним људима, одблесак енергија Оца нашег небеског.

За време предаха, Филип Иљич са пријатељима дели своје најскривеније мисли: „Ослабио је човек од хиљадугодишњег живота… Видим ја то и код младих, као и код старих. Треба и јести и спавати, радити, одмарати се… Од свега се тога човек и уморио, ослабио и размазио се. Више му се не мили ни живети а ни ратовати…“. „А зашто?“,  – укључио  се у разговор Полујанов. – „Ја, на пример, волим рат. Кад би до мене било, цео живот бих ратовао! Само часно. Мало плен, мало слава… Златници за награду или имање са слугама… Само се будала не би сложила са тим!“

Задругар их је после саслушавања, који је над њим оштро али праведно спровео Полујанов, упутио на бившег службеника обласног комитета Семавина, који живи у граду, центру области. Овај са „сафроновцима“ није ни хтео да разговара, смејући се све време као блесав. Тада Полујанов заједно са њим силази у подрум из која провејава ледена, „мамлејевљевска“ метафизичка језа, како би „другу Семавину онострани свет показао. Живот после смрти“. Ништа „одговорно лице“ није могло да спасе од те језе, ни атеизам, ни Марксово учење. Семавин је признао кривицу Кољки, да би, због страха од тога што се открило, умро нељудском смрћу. „Не подносим комитетлије“, изговара над њим, у функцији епитафа, вампирски испрскан туђом крвљу Полујанов. Филип Иљич извлачи многозначан закључак: „Видим, земља је наша златом посута, само не за нас“. Даљи пут их води у Москву, ка самим врховима власти.

Управо пред полазак у престоницу, комитетлијин син који се појавио наизглед ниоткуда, смртно је ранио Перфиљева. Пањка Морозов, са пушком у рукама, али без иједног испаљеног хица, прати Семавиновог сина по пустим улицама, надвијајући се над њим фатално и неизбежно, као фигура Праведности и Судбине, камени Командор. Овај бежи у таму, захваћен паничним ужасом, пуца из свог пиштоља и виче „У-по-моћ!“[3] Али није му било помоћи: дуг се морао платити. Семавин-млађи панично утрачава у један улаз, где га Пањка сустиже, и пред потпуно неосетљивим и равнодушним становницима обласног центра, у ретко оригинално замишљеној сцени, кажњава прогоњеног.

За то време, ноћи, већ изван града, рањени Перфиљев се опрашта са пријатељима. Пањка се враћа и показује му свој плен: одрубљену главу Семавиновог сина. Ту епизоду треба посматрати као својеврсну иницијацију Пањке Морозова: код древних Индоевропљана, у том смислу и код Словена, младићи су постајали пуноправни мушкарци-ратници тек пошто убију непријатеља, одсеку му главу и донесу је у своје родно место.[4] И заиста, Морозов је извршивши овај ратнички чин, постао сасвим други човек, не онај који је трунуо у топлом мајчинском дому, не онај који је разговарао са још „непросветљеним“ Перфиљевом. Због тога су му „сафроновци“ поверили веома важан задатак: да преговара са самим Шефом кабинета; међутим, о томе ћемо касније. А у овом тренутку, Пањка држи Слово. „Ово је, Василије Иваничу, човек који те је убио. Развесели мало своју душу“, говори он и баца свој трофеј Перфиљеву под ноге. Овај умире, искупљујући своју кривицу пред становницима Романовског, вољну и невољну. „У доброг си човека израстао, Пањка“, говори Василиј Иванович пред смрт.

Трагаоци за правдом долазе у Москву, и на градском тргу, пред огромном зградом Министарства, по старом козачком обичају пале ватру. А затим се Сафронов, Полујанов и Пањка у новим-новцијатим оделима, праћени телохранитељима пењу код Шефа кабинета (В. Степанов). Поњка му носи поклон – дебели свежањ новчаница – и говори (у његовим речима се осећа стил карактеристичан за А. Саморјадова): „Ми смо мали људи, признајемо твоју власт и силу. Узми шта је твоје… Ако треба, још ћемо да скупимо и пошаљемо ти… Неће ти фалити ни хлеба, ни меса, ни чега год пожелиш… Али шта ће ти наша земља? Ми је оремо, то нам је хлеб… Хиљаду година живимо на њој и друго не знамо“. Шеф кабинета се засмејао: „Добри сте ви неки људи, прости… Него, ви сте вашу земљу продали. Сада се све може купити и продати по закону. Ја сам је купио по закону, тако да је земља моја. На сто година! И како сад да вам дам нешто што је моје? Ако дам вама, морам дати свима, је ли тако? Него видите, у вашем сеоцету ће да праве бушотине. (Шеф кабинета показује на полице, испуњене пластичним канистерима). Овде је нафта и гас са мог земљишта, где год га имам. А ово овде, то је ваша, уралска“. „Зар код нас има нафте?“, пита зачуђени Пањка. „Свуда је има! Увек је било и биће. Она је као крв, крв земље. А ово су вене… Ако будем бушио једно сто година, сва та крв биће моја! Да попијемо!“ – неочекивано предлаже Шеф, – „Ви сте моји земљаци, ја сам такође са Урала“, признаје он, испијајући чашу вотке.[5] Пањка тражи дозволу да види купопродајни уговор за романовско земљиште. И учињено је – погубни документ је пред њима.

И тада се слика неочекивано и муњевито мења. По поду се ваљају телохранитељи у агонији. Из њихових пререзаних грла куља густа црна течност, која подсећа на нафту. Иста судбина је задесила и Шефа кабинета. Његови земљаци одлазе. Канистери са нафтом горе, гори и несрећни документ, експлозије одјекују Министарством. Јунаци филма јуре на Перфиљевљевом мотоциклу, док у позадини горе крамаљске куле, из којих до самих небеса избија пламен што прочишћава престоничку трулеж и јад.

Софроновци су се вратили кући. Пролеће је, треба сејати жито. Сељаци (сви они који су ишли да траже правду, са изузетком Полујанова, но – он је ионако рођени ратник) на тракторима ору враћену земљу. Тако изгледа ова измаштана, кинематографска, апотеоза „руске Истине“. И такво је управо завештање које су иза себе оставили Луцик и Саморјадов, велики борци за руску будућност – Крајишници.

ПРИЛОГ. О Крајини.

„Посебност овог филма је у томе што се он не уклапа у укалупљену и површну свест савременог човека, већ је гледалац тај који мора да се подреди њему, његовом јединственом ритму.“ (Пјотр Глотов)

„…1988. године у филму „Предвечерје“ прочитана је пресуда, 1998. године у филму „Крајина“ је извршена.

… Појединац са тим не може да изађе на крај, масу је тешко подићи, тако да остаје само изградња неког „малог колектива“. Без обзира на различите карактере, сви хероји представљају једно јединствено тело. Речима самог Луцика: „Ако си се ти досетио, значи да је већ зазвучало. А ако си ти чуо, значи чуо је још неко… Херој воли заправо нешто чега још нема. Просто ходаш под звездама, осећаш да ће нешто да се догоди, а шта – још не знаш“. Колико је то само руски – трагати за нечим чега нема, волети то чега нема, и чекати…“

Превод и коментар:  Владимир Коларић

Станислав Хатунцев је историчар и политички аналитичар из Вороњежа, професор универзитета, редовни аутор дневног листа „Известија“. Паралелно са Вадимом Цимбурским аутор је геополитичке идеје Великог Лимитрофа, под којим он подразумева простор који истовремено дели и спаја три метацивилизацијке целине Старог света (састављене од шест цивилизацијских субјеката, док се Нови свет састоји од једне метацивилизације састављене од два културно-историјска света): руско-европске, кинеско-индијске и афроазијско-афричке.

Хатунцев пише: „За разлику од Цимбурског, ја у своје виђење Великог Лимитрофа не укључујем земље северно од обала Црног мора, које пролазе између Русије и Европе (појас од Финске до Румуније), већ га водим од Балкана, Крима и Турске до Источног и Јужног Средоземља, то јест до области такозване Предње (Западне) Азије (Сирија, Либан, историјска Света земља) и Северне Африке (приобаље Туниса, Алжира, источни део Марока), шпанске Андалузије, Сардиније, Сицилије, Малте, док у Средњој Азији у Велики Лимитроф укључујем Северно-западни, Северни и Северно-источни Иран, Афганистан, Пакистан, његов део Кашмира и индијске државе Пенџаб, Џаму и Кашмир.

Текст погодан за упознавање са теоријама Станислава Хатунцева, на руском језику може се прочитати овде.

Превод текста „Крајишници“ први пут је објављен у „Русском алманаху“ (17, 2012)

[1] Преузето из: Петр Глотов. Кто-то там, внутри. http://kitezh.onego.ru/vnutri.html

[2] Видети: Ю. Мещанинов. Другой мир Алексея Саморядова // Гостиный двор. 2003. № 12 +1. С. 237.

[3] Та сцена призива у сећање епизоду из живота самог Луцика, када је једне вечетри, пијан, са прозора студентског дома пуцао из пиштоља по пустим московским улицама.

[4] Тај обичај се до недавно чувао код Нуристанаца, племена из Источног Хиндукуша, директних потомака древних аријеваца који су насељавали  руске степе.

[5] Подсећамо да је филм снимљен 1998. године, док је још на власти био Јељцин.

Categories: Посрбљено

Tags: Владимир Коларић, Русија, Станислав Хатунцев