У овој епизоди:
– Лепоти твојој (03:47)
– Писмо Јована Јовановића Змаја будућој жени Ружи (05:55)
– Писмо Николе Тесле Јовану Јовановићу Змају (14:17)
– Поздрав Николи Тесли (20:26)
– Свети Владика Николај и Никола Тесла (27:53)
– Иван Бабић: Србин сам (Што ћутиш мали човече?) (33:32) и (39:38)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (у новом прозору)
Никола Тесла и Јован Јовановић Змај
Писмо које је Никола Тесла написао Јовану Јовановићу Змају, обавештавајући га да жели да његове песме преведе на енглески и објави у Америци, чува се у Народној библиотеци Србије.
Захваљујући се Змају из Њујорка, велики научник је писао да ће пробати да са америчким песником Робертом Џонсоном преведе неке од Змајевих стихова. Како кажу у Народној библиотеци Србије, реч је о оригиналу датираном на 15. јун 1894. године. Ово писмо је сведочанство Теслине љубави и поштовања према Змајевој поезији. Библиотека је купила писмо 1959. од приватног понуђача и данас је његов чувар. Тесла је написао писмо веома узбуђен због Змајеве песме „Поздрав Николи Тесли”.
Змај је написао поменуту песму поводом јединог Теслиног доласка у Београд 1892. године. Поета и лекар је лично прочитао песму добродошлице на пријему у Теслину част.
У писму је Тесла од песника тражио да му пошаље своју фотографију као и своја нова издања. Тесла је дословно превео песме „Три Хајдука”, „Два сина”, „Циганин хвали свога коња” и „Тајна љубав” да би се Џонсон побринуо за песнички стил превода.
Иначе, Џонсон је био велики Теслин пријатељ. Помагао му је да идеје представи јавности објављујући његове научне чланке или новинарске чланке о њему у њујоршком часопису „The Century Magazine”. Управо је у овом магазину 1894. Тесла и објавио поменуте преводе као и свој текст о Змају и српској народној поезији.
* * *
Објашњавајући сарадњу са Џонсоном, Тесла је у овом писму јављао Змају:
„У Америци нема бољег преводиоца. Преводи његови управо дивни су, а ако се погдекад мора променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика. Сад преводимо неколико другијих песама. Хтедох ’Ђулиће’, али је претешко…”
* * *
Никола Тесла, ганут песмом скочио је и са сузама пољубио песникову руку. Многи су заплакали. Тесла у заносу каже: “Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао сам Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити“.
Касније је о преводу Змајеве поезије у Америци и објављивању у часопису „Century“ (Столеће), написао у писму од 17. маја 1894. године ујаку Паји Мандићу: „По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета”.
Осим песме којом је поздравио Теслу приликом његове посете Београду, Змај је парафразирајући Библију, испевао и катрен Тесли у част:
Природа и њени закони
-Све беше мркли мрак;
Нек буде Тесла! – рече Бог
И блесну светлосни зрак…
Categories: Преносимо
Вид Маливук
Невесиње
ТЕСЛА МОРА И У ПЕСМИ БИТИ
Гусле моје, моје чаробнице,
Од како је и века и света,
Ви сте биле небески дарови,
Сваки Вас је Србин обожав’о,
А душманин бац’о и ломио,
А почесто Србе усмрћив’о,
Пошто гусле одбацили нису –
На што их је душман присиљав’о,
Кад су српску земљу освојили,
А најчешће Турци и Бечлије,
Те Бечлије земље аустријске.
Моје гусле, моје чаробнице,
Србима сте ви светиње биле,
Ваши звуци уз јуначке песме,
Баш од свега вреднији су били –
Од имања и богатства сваког,
Те вреднији од жеженог злата.
Сваки гуслар који вас је држ’о,
Из срца је васке обожав’о.
И највећи јунак од давнина,
Који беше у Тројанском рату,
Који уби принца тројанскога,
А чувеног јунака Хектора.
То је Ахил син Богиње Мора,
Син чувене Богиње Тетиде.
Гусле су му омиљене биле,
Те је уз њих певао и ово,
Што описа чувени Хомере,
А у својој песми „Илијади“:
„Ту нађоше дивнога Ахила,
Он је своје срце веселио,
Уз гусле је – и лепе и звонке.
(Коњић на њој урађен од сребра).
Њу је Ахил био запленио,
Кад разори тврду Етиону.
Уз гусле је срце веселио
И певао у славу јунака“.
Моје гусле, моје чаробнице,
Одавно сте вредније од злата,
Те Вас људи жељно и слушају.
Уз ту славу и сопствени значај,
Ипак ћете бити обавезне,
Да цените једног великана,
Те ћете се саме поносити,
Што сте таквом у славу гудиле.
То је умник којем равна нема,
Нема равна на земљиној кугли,
Јер је знањем већи од осталих,
Не беше му, како народ каже,
Не беше му нико до колена.
То је главом највећи научник,
А именом Никола је Тесла,
Дивни Тесла од Госпића града,
Рођен беше у селу Смиљану,
А у српској и јуначкој Лици,
Која беше и гранични појас,
А гранични појас Аустрије,
Што се зваше и Граница Војна,
А звала се и Крајина Војна,
У њој беше све војници српски,
Граничари силне Аустрије.
Рођен беше јула десетога,
А године педесет и шесте,
У столећу броја деветн’естог.
Отац му је Тесла Милутине,
Часни попе вере православне,
А мајка му мудра Георгина,
Чије гене Тесла наследио,
Те је пост’о највећи научник,
Даровао свим људима света,
Седам стотин’ великих изума,
Који јесу препород створили,
Створили га у целоме свету,
Те је човек природом овлад’о,
Освојио море и планине,
Винуо се високо у небо,
Те крочио на далеки Месец,
Летилицам’ стиг’о и до Марса.
Важан изум његов електрични,
Изум тај је светлост неугасла,
Која сија у кућама људи,
Осветљава улице насеља,
Те у погон ставља и моторе
И бродове и возове брзе.
Тесла свету подари радио,
А остави мотор електрични,
Струју откри наизменичнцу,
Те и моћни створи генератор,
С фрекфренцијом петн’ест килохерца.
Напис’о је да ће људи имат’,
А имати даљинску команду,
Па управљат’ возилима могу,
Са даљине и више стотина,
А стотина дугих километар’.
Умни Тесла имао је тако,
Стошеснаест својих патената
Али само у тој Америци,
А пре тога им’о у два града,
У Лондону и дичном Паризу,
А укупно двадесет и девет.
У Белгији створио је много,
Уписао патенте је вредне,
А укупно двадесет четири.
Осамнаест остави Немачкој,
И у Риму баш вредних дванаест.
Још по који изум убележи,
Убележи и у земљам’ другим.
Но, његово највеће откриће,
Везано је за електрицитет,
Открио је да је та појава,
Баш присутна у Свемиру целом,
Те да може лако се користит’ –
Као што се користи и струја,
А та струја са речне централе.
Тесла рече да струја из етра,
Неће коштат ниједног долара,
Свакој кући довољно ће бити,
Да имаде металну антену,
Преко које струја ће стизати,
Баш бесплатна из небеског етра.
Кад то чули пословни Амери,
Који тада много зарадише,
Зарадише на продаји дрва,
Те продаји и мркога угља,
Па на нафти и гасу из земље,
А такође из речне централе,
Која даје струју Америци.
Схватили су да ће Теслин изум,
А тај изум струје из свемира,
Уставити њихову зараду,
Јер никоме више требат’ неће,
Неће требат ни дрво, ни угаљ,
Нити нафта, нити плин из земље,
А ни она централа на реци…
Зато они вешто урадише,
Те спалише Тесли просторије,
У којим’ је чуда откривао,
Која јесу људе усрећила,
Али даље није ни радио.
Многи су му изуме и крали,
Пријавили да су аутори,
А то Теслу ни љутило није,
Јер је само доброћудно слуш’о,
Говорећи да је једно важно,
Да ће изум људима помоћи,
А да творац у том важан није.
Још је Тесла покушао помоћ’,
Да се војска Немачка устави,
Да ће изум који он предлаже,
Лако рушит’ брзе авионе,
Те потапат’ и лађе на мору,
А устављат’ ђулад из топова…
То прихвати британски премијер,
А премијер Невил Чемберлене.
Ни од тога ништа није било,
Јер га брзо Черчил заменио,
Тај чувени Винстон Черчил славни,
Који одмах јесте поручио,
Да му помоћ Теслина не треба.
Тако Тесла беше и спречаван,
А спречаван да открије више,
Што је могло помоћи напретку,
А напретку човековог друштва.
Тесла мудри унапред је знао,
Да ће човек имат’ телефоне,
Који неће бити повезани,
Повезани жицом проводљивом.
Студентима само је рекао,
Да ће бити величине сата,
Оног сата што се ручни зове,
А моћи ће успоставит’ везу,
С телефоном билогде на Земљи.
Још је Тесла открио оружје,
Убитачно више од громова,
Ал’ о томе не остави трага,
Јер је човек јоште недораст’о,
Недораст’о да се тиме служи,
Јер би само себе уништав’о.
Наш је Тесла често спомињао,
Спомињао Србе на Балкану
И уз то је често говорио,
Језик Срба да је савршенство,
Какви нису језици германски,
И германски и уз њих романски.
Сав је срећан стиг’о у Београд,
Тамо дође деведесет друге,
Те године века деветн’естог,
Стиг’о маја двадесет и првог.
Народ га је радо дочекао,
Ђорђе Вајферт, велики привредник,
За Теслу је пријем припремио,
Припремио у пивари својој.
Житељи су Београда стигли,
Стигли они у толиком броју,
Да за сваког места било није,
Те су многи шетали улицам’.
Тад је Тесла нешто прозборио.
Рекао је да је у Свемиру,
Сваки кутак с електицитетом,
Да се може лако користити,
Ал’ је призн’о да схватио није,
А схватио његову суштину –
Шта га ствара и у коју сврху.
Тад се Тесла само насмешио
И овако о том’ говорио:
„Сигуран сам да ће један Србин,
А у време дуго после мене,
Ту свемирску тајну да открије
И да сазна шта је електицитет“.
Ово јесте врло занимљиво,
А и мене, певача уз гусле,
Дотакло је ово предвиђање,
Предвиђање великога Тесле.
Кад сам стиг’о једном у Београд,
Било је то прије две године,
Ја сам срео једнога Србина,
Који ми је мотор показао –
Говорећи да ће бит’ покретан,
А покретан Теслином антеном,
Преко које стизаће баш струја,
А та струја из небеског етра!
Још је рек’о да му је и јасно,
Откуд струја у небеском етру
И на који начин се створила!
Кад сам ово с пажњом саслушао,
Тад се сетих Теслине поруке,
Да ће ово један Србин открит’.
И Тесла је баш у праву био,
Овај момак јесте рода српског,
Мада су му родитељи рекли,
Да припада народу другоме.
Он је мени ово објасни –
Аустрија и Ватикан јесу,
Постварале несрпске народе,
Међу њима – Бошњаке, Хрвате,
Македонце, па и Црногорце,
Те Бугаре, па онда Румуне,
Још Мађаре, а и многе Немце.
Јест – и Немци многи су од Срба,
Само су се Срби сачували,
Они што се Лужичани зову.
Овај момак што сад прави мотор,
Који хоће антена покретат,
А антена великога Тесле,
Поручи ми да не зборим ником,
Да не зборим где су њему преци,
Где су силом из Српства прогнани,
Те су од тад морали говорит’,
Да су они из народа другог.
Моје гусле, моје чаробнице,
Сад видите да сте почашћене,
Јер гудисте о великом Тесли,
Који беше највећи научник,
– Такав беше по Божијој вољи!
Невесиње, 24, јул 7525 (2017)
ПАНОНИЈА СРПСКА ОД ДАВНИНА
Моје гусле, моје чаробнице,
Загудите храбро громогласно,
Данас тако, јер нам знање треба,
А са струна чаробних гусала,
Само може истина се чути,
А Србима она је потребна,
Јер их књиге учених збуниле.
У њима се све погрешно пише,
Те се земље српске најчистије,
Приписују народима другим,
Тако исто српска Панонија,
У којој је држава Мађарска
Уз Мађарску многи завичаји,
Завичаји српскога народа.
Први од њих дивна Славонија,
Уз њу јесу и Срем и Барања,
Затим дође и Банат и Бачка,
А такође и Банат румунски,
У којем су и два града славна,
А два града српска од давнина,
Мањи Арад и Темишвар већи.
Ето тако, моје гусле славне,
Баш те земље српске од давнина,
Описане да су оне туђе,
А та страшна неистина јесте,
Унесена у научне књиге,
Баш у књиге европских држава.
Уписано да су српски преци,
А ти преци из времена древних,
Па и они из Средњега века,
Да су били рода несрпскога.
Зато гусле ви се огласите,
Те истину свакоме пружите,
Како сте то чиниле одувек,
Још одонда кад је дични Ахил,
С вама пев’о о јунаштву српском,
Јер је гусле ценио безмерно!
Е, тако ћу и ја поступати,
Баш певаћу о истини чистој,
Коју многи учени бацише,
Не дају јој да у књиге уђе,
А у књиге у школама српским.
Истина је, то ви гусле знате,
Да су Срби у то давно време,
А пре тачно пет хиљада лета,
Населили целу Панонију,
Што потврди и наш савременик,
Савременик и научник славни,
Академску он титулу има,
Професор је баш из Вашингтона,
А именом Анатолиј Кљосов.
Чврстим словом он је записао,
Да су Срби са Балкана свога,
Населили равну Панонију
И о томе све су записиали,
На камену и вазама својим,
Па учени и то пронађоше,
Пронађоше у Старчеву селу,
Где се о том отвори и музеј,
А баш музеј о присуству српском,
А присуству у времена давна,
Све уз Дунав, Саву, а и Тису.
Та је земља баш предака српских,
А никако предака мађарских,
Јер Мађари међу Србе стигли,
Тек у касном столећу десетом,
У десетом наше Нове ере,
А стигли су из земље монголске,
Кад су косим очима гледали!
Панонија у времена стара,
Други народ није познавала,
Јер су њоме насеља ницала,
А насеља српскога народа.
А Срби су и Дачани били,
Што наука европске повјести,
Кривотвори истину о њима,
Те у школске књиге записано,
Да Дачани народ су романски,
Те и преци романских Румуна.
Гусле моје, моје чаробнице,
Одгудите истину дачанску,
То је било само племе српско,
Живјело је по Карпатском горју,
Па све доле до реке Дунава.
Дачани су говорили српски,
На језику српском покрштени,
Цркве су им само српске биле,
Све до краја Првог светског рата.
Ватикан им, а уз помоћ Беча,
Измислио и вештачки језик,
То чинио од шесн’естог века,
И све време до деветнаестог,
Школске књиге на њем’ написао,
Те сву децу увео у школе,
Да науче тај вештачки језик
И да мисле да су баш потомци,
А потомци славнијех Римљана.
Гусле моје, моје радоснице,
Ви то знате па гудите о том,
Да су тако стварани Мађари,
А од Срба вере православне.
Истина је да је у Мађарској,
Ил’ Угарској великој држави,
А у славном том Средњему веку
Народ није зборио мађарски,
Зборио је само на српскоме,
А мађарски само у кућама
У кућама придошлих Мађара,
Који су се мешали са Србим’,
Те губили и монголске црте –
Нестале им очи искошене.
Кад Европа изгнала је Турке,
Изагнала их из те Паноније,
То је било столећа осамн’естог,
Тад је било укупно Мађара,
А на целој равној Панонији,
Бројали су процената десет,
А од тога половина једна,
Не збораше ни речи мађарске.
Тад Ватикан и цар аустријски,
Почели су Србе православне,
Приводити вери католичкој
И званично Мађарима звати,
А децу им уводит’ у школе,
У којима беше језик нови,
Нови језик именом мађарски,
Који поста и званични језик,
А тек касно пре година двесто,
То је било века деветн’естог.
Гусле моје, моје чаробнице,
Истина је на струнама вашим,
Зато јоште реците истину,
А истину зашто Немци нису,
А ти Немци из моћнога Беча,
Нису Србе прозвали Немцима
И немачком језику учили,
Него су их прозвали Мађарим’
И мађарском језику учили.
Е то јесте загонетка једна,
Јер Ватикан није тако хтео,
Пошто Немци воле своју веру,
А та вера протестантска јесте.
Да су Срби постали тад Немци,
Протестанска била би већина,
Па Ватикан не би мог’о лако,
Не би мог’о своју веру ширит’,
А ширити по земљи Русији
И још више по држави Пољској.
Није било протестанских гнезда,
Није било у земљи Панонској,
Па Пољаци јесу и подлегли,
Те већином сад су католици,
А раније беху православни.
А и многи у Мајци Русији,
Приведени вери католичкој,
А то беше у тој Украјини,
Где се Руси лако и прозваше,
Прозваше се нерусима они,
Те сад носе име украјинско.
Гусле моје, моје чаробнице,
Још реците да Србима треба,
Да им треба Бож’је освешћење,
Те да више никад не говоре,
Да су Срби Паноније равне,
Стигли њојзи с планинског Балкана,
У сеоби столећа сеамн’естог,
А са својим српским Патријархом,
Што се зваше Свети Чарнојевић.
Тај долазак био је незнатан,
Придошлице тад се изгубише,
Изгубише на пространој земљи,
А на земљи свог народа српског,
Све од Трста па до Темишвара.
Гусле моје, моје чаробнице,
Ви велику истину рекосте –
Нека Вам је и од Бога хвла.
Невесинје, 29. август 7525 (2017)