За разлику од председнице владе, не „поштујем“ „пријатељство“ с Русијом, заправо с Путиновом диктатуром. Царистичка Русија нас је увукла у Први светски рат. Бољшевичка у комунизам. Стаљинистичка у политичко-емотивну патологију која се преноси генерацијама.
Никола Самарџић
Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети. „Пријатељство“ скупо плаћамо, предајом енергетских ресурса, и слуђивањем јавности која се, као и руска, исушује одливом мозгова: како „расте“ извоз у Русију, како ће неки Борат да „пусти“ ФИАТ, дугови Србијагаса, итд. Неподношљиво је лупетање о духовној „блискости“ два опустошена народа. Русија не зна како да се избори са својом величином, док Србија скапава у фрустрацији изгубљених граница и пропалих шанси, који никад нису постојале. У односу на подложност Путину, који једва да нас хоће, и не зна куд би с нама, осим да тргује нашом глупошћу и несрећом, „деведесете“ су биле величанствене: ратовали смо за „велику Србију“, нисмо бирали средства, избрукали смо се и (привремено) пропали, издали смо Југославију (коју није хтео ни Тито, осим као скупину личних функција и привилегија), али смо очували интегритет, у свим наказним облицима у којима се тумачио и реализовао.
Калининград је руска енклава на Балтику, до 2016. економска област с развијеном високотехнолошком индустријом, али су санкције ЕУ наједном зауставиле иначе интензиван економски раст. Њени потенцијали остали су остали изузетни, и њима Србија, потенцијална балканска руска енклава, никад неће располагати. Подвлачење под европске санкције Путиновом режиму бесмислено је и у светлости искуства са европским санкцијама из 1991. које су опустошиле српску економију. Партнерство с Мађарском и њеним кокетирањем с Путином опомиње да је Орбан занемарио наслеђе револуције из 1956, које је невидљиво и у мађарско-српској билатерали. Не могу да предвидим све последице таквих одлука, ни за Србију, а нарочито не за Мађарску, чије би нам доследно европско опредељење помогло више од овог лутања у магли, гуске да не помињем.
„Ослонац“ на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала, враћа нас у некултуру Агитпропа, и оставља на периферијама развијених система. Супротно најавама, и срећом, председница српске владе почела је да води политику, али не верујем да је амбасадор Чепурин, чепркајући по нашој спољној политици, објаснио зашто његова влада малтретира припаднике дела популације коју она, на понос и бенефит Србије, отворено заступа, зашто прогони, хапси и убија проевропске опозиционаре и новине. Пред овим јадом од српске опозиције, изузетно поштујем отпор диктатури руских либералних снага и мислеће јавности. И јасна ми је, ако некоме у Влади није, дилема ЕУ или Русија: демократија или тиранија, слободна економија или енергетска аутархија, интеграција или изолација. Наш тренутни избор је, да ли ћемо бити једнаки европској или руској сиротињи. Ако ни то није јасно, питајте ове мигранте, на коју ће страну они.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Какве гадости овај изјављује. Чак да је у рубрици ”С*ање ствари” било би превише.
Не знам да ли је тачна ”урбана легенда” да су окупатори у другом рату морали да укину јавну доушничку тлф линију (преко које се Срби цинкарили Србе, а неки од потоњих онда завршавали на Сајмишту или околини) јер су позиви стизали нон-стоп. То би значило да су Срби од вишка страха и немања карактера у условима окупације тада постајали најкукавичкији издајници и ништарије. Али, био је рат, непрјатељска окупација, масовна убиства. Ови данашњи издајници неће имати луксуз таквих изговора. Шта ли их тера да овако лажу и пљују по своме народу, историјским савезницима и по себи самима? У опасности су да их газде промене због до идиотизма нарасле ревности. Поред оваквих ”наших” овде су окупатори сувишни.
Don Quixote dodao bih ovaj intelektualni klovan je klovan idiot.
BOŽE KAKAV KRETEN…
Са садашњом Русијом је бар једно сигурно, неће тражити да се одрекнемо православља, ако је нама уопште јасно шта се под тим подразумјева, и колико смо му ми уопште привржени.Неки неће ни примјетити чега смо се све одрекли са евроатланским интерграцијама. Можемо се одрећи само себе, ако нам је јасно шта то значи; чини се већини није. Ако је тако, онда није ни важно…
“Царистичка Русија нас је увукла у Први светски рат”
Како то? Која је била варијанта да га избегнемо?
И где је после отишла царистичка Русија, кад смо ми увучени? Запр се “светски” рат не зове тако, зато што су мање-више… сви “увучени”.
Бољшевичка Русија нас увукла у комунизам? У реду, а што онда после 1948-ме комунизам није отишао, заједно с Русима?
Политичко-емотивна патологија која се преноси генерацијама? Не контам, зар није “патологија” излечена на Голом отоку’? Откуд “патологија”, кад смо раскрстили са стаљинизмом, осим ако није нешто друго, а не стаљинизам, крив за ту патологију?
Ово у тексту не разумем…
Остатак текста ми напросто није јасан, посебно ово с Калињинградом. Јел Калињинград добар или лош пример? И за шта тачно?
Овај текст је, нажалост морам рећи, пример “политичко-емотивне патологије”, иако долази од стручњака.
Па он се не користи чињеницама? Па не може то тако! Зна се тачно ко нас је где увукао; и како сад да један, некада цењени недељник, прича другачије, а не позива се на нова сазнања? Сад ћу ја да се распричам да умем да летим – само ризикујем да по мене дођу момци у белом? ((
Ово је идеолошки текст, програмски и политички, Добро, аутор има право и да се одмори од своје матичне области Историје и да се бави пропагандом Културног марксизма. То се некако уклапа у европске вредности Србије које би Путин потро. Али сва срећа ту је председница владе “припадник дела популације коју она, на понос и бенефит Србије, отворено заступа,” Тако да ће господин Самарџић моћи да одахне бар мало – пун праведног грађанског гнева што је све кренуло како не треба. Мислим да је велика грешка што се овакви текстови преносе. Игнорисање и потпуно ћутање су једини простор за разговор са њима.