Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо

Никола Варагић

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту? Ко од економиста и привредника, посебно из опозиције, има план или ради на том плану у овом тренутку? Нико. Да ли се бар осећају одговорним? Ко може да изради и спроведе у дело економски програм ако не економисти? Колико економиста имамо у држави? То не могу да ураде ни политичари који нису економисти по струци и немају искуство у раду у привреди. То је посао за економисте. 

Нико неће озбиљно да се бави економијом на нивоу државе – стратешку, плански. Сви би да живе боље и имају веће плате, али нико неће да уради нешто поводом тога. Треба прочитати 300 000 страна разних закона и прописа, ускладити све мере, написати нових 30 000 страна закона, прописа…. Сви само констатују проблеме. Да би се решили проблеми, мора да се удари на службе, на тајкуне… Слушао сам две деценије угледне економисте, привреднике, правнике, научнике који су говорили шта не ваља у нашој економији, а када би говорили шта треба да се ради то није прелазило једну страну папира. Нико међу њима није рекао „дајте људи да седнемо и да напишемо прави програм за економски развој Србије“, да имамо све од А до Ш, и план А и план Б и план В.

***

У Србији (и у расејању) постоје способни и поштени предузетници, али, немамо озбиљну привредну комору која окупља и штити домаће предузетнике и пољопривреднике, домаћа мала и средња предузећа, домаћа велика предузећа, домаће мале и велике извознике, и инвеститоре из расејања. Мале предузетнике или приватнике нико у Србији не штити, они немају начин да се изборе за своја права. У питању је велики број домаћих предузетничких радњи, домаћих малих и средњих предузећа, домаћих великих предузећа и извозника, у којима ради десетине хиљада радника и од којих живи неколико стотина хиљада људи.

Најбогатији људи су најбоље повезани међу собом, поштени власници средњих и малих предузећа немају ниједну организацију (тј. привредну комору) која их окупља и која штити њихове интересе. Такође, не постоји неки клуб привредника из расејања који би штитио своја улагања, залагао се за стварање услова у матици за улагање наших људи из расејања. Увознички лоби је јачи од извозничког. Извозници немају лоби.

Да ли су за то, макар мало, криви и извозници и предузетници у Србији, и привредници из расејања, који се нису организовали за 27 година? Ко ће то да уради уместо њих? Они морају сами да се организују. Какви су то приватници ако чекају државу да уради посао уместо њих?

***

Тренутно стање је следеће:

• Јавни дуг Србије је 25 милијарди евра (преко 3 000 милијарди динара) или 71,9% БДП-а.
• Бруто домаћи производ (БДП) Србије је, дакле, нешто преко 30 милијарди евра (око 4 000 милијарди динара) годишње. Овде не рачунамо сиву економију (додати око 30%).
• Из Србије се извезе роба вредна око 10 милијарди евра (1 200 милијарди динара), а увози се роба вредна преко 12 милијарди евра годишње (1 500 милијарди динара; опет, не рачунамо сиву економију и високи криминал на царини).
• Буџет Владе Србије је око 8 милијарди евра (1 000 милијарди динара) годишње. Расходи су већи од прихода. Највећи део одлази на плате државним службеницима, пензије и враћање дугова.
• Просечна плата је око 350 евра (45 000 динара) месечно (због тога што се не рачунају они који раде на црно, а у евиденцији запослених највише је оних који раде за државу и стране банке и који подижу просек плата – реално, просечна плата је нешто изнад званичне минималне зараде).
• Минимална плата је 170 евра (нешто преко 20 000 динара) месечно.
• Минимални трошкови живота за четворочлану породицу (за достојан и квалитетан живот) су 1 200 евра (преко 150 000 динара) месечно.

То значи да:

• Минимална плата (нето) мора да буде најмање 500 евра (60 000 динара) месечно.
• Просечна плата (нето) мора да буде најмање 1 000 евра (120 000 динара) месечно.

***

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Практично сви економисти у држави и сви привредници су уз ову власт. Од савеза економиста и економског института до клуба у Шекспировој, удружења менаџера… Само Карића да пустите да прича о зеленој салати победио би целу опозицију.

Нама требају успешни и богати домаћи привредници, али богати привредници који не желе да за њих ради ”јефтина радна снага”, богати привредници који раднике поштују као личности, који се поносе када плате порезе и царину држави, који су поштено и напорно радили и стекли богатство. Такви привредници желе и знају да послују само у правној држави – у којој се и они поштују као личности. Данас нема много таквих привредника, они морају да се стварају.

Због комунизма, немамо ни много добрих економиста и менаџера. Већина економских стручњака и успешних привредника живи и ради у расејању. Како да их вратимо, тј. како оне који су тамо рођени, да доведемо у Србију? Шта сви заједно можемо да урадимо да би се они вратили или овде дошли да живе и раде, а да они који живе у Србији више не одлазе одавде због посла и лоших услова живота?

***

Повод за реаговање је овај текст: 

Rastislav Dinić: Ništa i nešto

…Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada.

…Šta znače građanske slobode nekome bez posla i hleba? Slobodu da umru od gladi ili da žive u bedi. Šta im znači vladavina prava? „Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje i bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, prose na ulici i kradu hleb“, pisao je svojevremeno Anatol Frans. S druge strane, učlanjenje u vladajuću stranku može im obezbediti koliko-toliko pristojan život. Jasno je šta bi svaka iole racionalna osoba u takvoj situaciji uradila. I eto, misterija je rešena, odnosno nikakve misterije nije ni bilo. Građani glasaju za vladajuću stranku jer im ona može obezbediti nešto, dok im opozicija ne može obezbediti ništa. A nešto je veće od ničega.

…Ako želi da pobedi na izborima, opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju. U prevodu, to znači da ona mora građanima ponuditi nešto, ne samo građanske slobode i vladavinu prava, već i neke stvari, stuff. Ona nema sredstava da deli džakove s brašnom i lekarske preglede, niti je u poziciji da deli poslove, niti bi sve to trebalo da radi, ali može obećati da će kada dođe na vlast, država obezbediti svim građanima neka ključna dobra, da će za kratko vreme, u nekom ključnom aspektu, popraviti život ljudi. Ponudite nešto – besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo.

…Opozicija će ili naći načina da građanima ponudi neko konkretno i neposredno poboljšanje života ili može odmah da se ispiše iz politike.

Peščanik.net, 03.07.2017.

ЦЕО ТЕКСТ: http://pescanik.net/nista-i-nesto/

***

Поред грађанских слобода и владавине права, можемо да додамо ћирилицу и православље, тј. оно што је важно оном делу бирачког тела које не чита Пешчаник, и опет долазимо на исто: шта значи ономе који умире од глади то што ће сви да пишу ћирилицом, итд. И онај патриотски део гласачког тела тражи нешто конкретно у економском смислу, није довољно само обећати да ће се неговати православна традиција… Таква су времена, такви су људи – желе да преживе до сутра и треба им нешто конкретно од чега могу да живе…

Задатак економиста и привредника је да понуде конкретно решење за побољшање живота. Нису сви себични, не мисле сви само на свој интерес и не мисле сви да је политика само за оне прљаве.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо?

Categories: Не само о економији

Tags: Никола Варагић, Србија, економија