На инаугурацији Александра Српског читана је његова Здравица а да за то Ршумовића нису ни питали. Да јесу, сигурно је да би и он дошао до оног кила меса намењеног сваком од 6.000 званица. Укупно шест тона. Овако су, без помоћи са стране, макар и супротне, званице морале да се купају у зноју лица свога како би савладале толико месиште јер је, због неефикасног рада уређаја за расхлађивање, претила оправдана опасност да се на инаугурацији све поквари. Чак и месо
“Чико, је л’ ово месо све твоје?”
У Чачак се стиже када се крене за Лазаревац па се још мало загази у дубљу србијанску провинцију. Да стигне у родни крај, Бора Чорба је својевремено користио „Воз за Чачак“, а Веља, напреднији и проеуропски оријентисан, више воли аутопут преко Обреновца. Нада се да у следећем освајању Београда више неће ломатати ноге по Ибарској магистрали и да ће рударе Колубаре заменити електричарима ТЕ Никола Тесла.
Тако ће будући преврат, уместо на ћумур, бити на струју што је са еколошког гледишта много европскије.
Чачак је, поред Вељиног пута, на коме је прва саобраћајна жртва требало да буде сам Кустурица, али се извукао јер је лични пријатељ са Владимиром Путином, славан и по песничким бардовима. Из Чачка је Бранко Радичевић, познат по томе што није написао „Ђачки растанак“ због чега је свом имену морао да дода једно В! Бранчило, Брана Петровић, био је таква песничка величина да би му завидео и сам Дис да се на време није удавио.
У Чачку се није само певало, него се и играло. Чачак и Моравац су игре без граница. Ужице се не рачуна будући да су Ужичани ипак ограничени.
Чачани су кивни на Ужичане због Ужичке Републике коју су Ере преузеле иако се она стварно десила у Чачку. Због тога је сасвим разумљиво што Ужичанин Ршумовић није могао да догура даље од дечијег песника. Додуше, на инаугурацији Александра Српског читана је његова Здравица а да за то Ршумовића нису ни питали. Да јесу, сигурно је да би и он дошао до оног кила меса намењеног сваком од 6.000 званица. Укупно шест тона. Овако су, без помоћи са стране, макар и супротне, званице морале да се купају у зноју лица свога како би савладале толико месиште јер је, због неефикасног рада уређаја за расхлађивање, претила оправдана опасност да се на инаугурацији све поквари. Чак и месо.
Да би се осветили за нелојалну револуционарну конкуренцију, Чачани су издејствовали да се са београдског трга Славија уклони споменик Ужичанину Димитрију Туцовићу и да се, уместо његовог попрсја, на истом месту, на опште незадовољство демократске опозиције, изгради звучна фонтана на воду. И то баш у време када читав Зрењанин, како би рекла фина госпа Чомић, нема довољно воде „ни за попити“, не заборављајући да, при том, наведе и мудру поенту сваког свог излагања која гласи: „Како год“!
Да би напакостили финој дами из Новог Сада, прости београдски писци графита су ову мисао оскрнавили преводећи је на препознатљиву пору(г)ку: „Кад ја тамо, а оно међутим“!
Поред превеликог арчења воде, најздравијег пића из укрштених речи, фонтана у рану зору, око девет сати, почиње са емитовањем музике која радни народ престоног града буди из првог сна не дозвољавајући некима од њих да досањају слатке снове о повратку на власт. Због таквог фонтанског музичког програма прети опасност да напредни део грађанства омрзне и самог Паваротија па сваки свој радни дан, солидаришући се са овим Римљанином, као некад Марко Порције Катон старији, започињу опоменом. „Уосталом, сматрамо да би Фонтану требало разорити“! Илити Ceterum censeo Fontanem esse delendam.
Неки се прибојавају да ће фонтана, када почне да дува београдска кошава, потпуно упрскати невине пролазнике, претежно оне из опозиције, а власт рачуна, ослањајући се на диктатуру над медијима, да се то, због медијског мрака, неће ни видети. Видећемо!
Док се воде у фонтани неконтролисано преливају, а Савом и Дунавом отичу у неповрат, у Скупштини и на политичкој сцени Србије текла је дискусија о новој председници Владе. Један од актера у политици, иначе корисник брачних услуга од три жене истовремено, не слаже се са предлогом да Председник владе буде жена сумњивог опредељења. Да су у питању три жене, не би имао ништа против.
Професор српског језика, наравно из Чачка, тврди да се обичан свет у свакодневној комуникацији користи фондом речи од око хиљаду и по до две хиљаде. Осредњи писци користе око три и по хиљаде, а они јачи иду чак и до осам хиљада. Само је Шекспир користио тридесет хиљада речи. Зато је Виктор Иго тврдио да је на земљи, после Бога, највише створио управо Шекспир. Шпанци додају и Сервантеса, али се они не питају изузев кад је у питању Солана.
Анализирајући експозе председнице Владе, професор је нашао да у њему нема речи: слобода, дијаспора, људско право, наталитет, макар шта то значило, или како год (опет Чомић), Косова у Србији и, наравно, Serbie uber alles.
Услед толиког недостатка речи, опозиција сматра да председница Владе неће моћи са речи да пређе на дела па је зато није подржала.
Насупрот томе, на свечаној инаугурацији се, и уз присуство страних сведока, врло лако могло прећи са речи на – јела.
Categories: Сатиристика
Оставите коментар