Народу који није заборавио 78 дана бомбардовања 1999. године а онда и све што се затим догађало, дружина малог Алека, разумљиво, не приказује ствари на прави начин, нити отворено говори како би и Србија требало да се прикључи том злочиначком војном савезу (она је, кажу, неутрална), па испада да се наши војници из чиста мира увежбавају заједно са Натовцима
Међународна вежба “Платинасти вук 2017” (Извор: Министарство одбране)
Недавно је у околини Бујановца под називом “Платинасти вук” одржана здружена вежба 450 војника из јединица армија САД, Велике Британије, Бугарске, Мађарске, Словеније, Црне Горе, БиХ , Македоније и Србије. Првих шест земаља чланице су НАТО-а, БиХ и Македонија засад само сањају о томе како да му се прикључе, док је Србија, како нас наши властодршци непрестано уверавају, неутрална и званично не спада у то друштво. Ипак, и она се неким необичним стицајем околности све чешће налази у њему, што побуђује сумњу српске јавности (која добро памти како јој је НАТО “обогатио” земљу осиромашеним уранијумом) у искреност водећих политичара. .
Сврха “Платинастог вука”, бар како је објашњено, било је увежбавање ових војних јединица ради ефикасног деловања у такозваним међународим мировним мисијама.
А где ће оне бити организоване и са којим циљем; треба ли се уопште питати да ли ће то командантима ових армија најбоље објаснити стручњаци из Америке?
Као кад неки пироман запали шуму, па онда тобоже почне да је гаси како би се још више разбуктала, тако и САД најпре неку државу прогласе за опасност по светски мир (јер им је Бог дао нафту, неко друго рудно а ретко благо, стратешки положај или оне на неки сличан начин “угрожавају легитимне интересе и циљеве Сједињених Америчких Држава”), тако се и у овим приликама увек развије досадна и добро позната прича. Настану “спонтани” нереди, дотле напредна и богата земља претвори се у рушевине, а онда мировне мисије похитају да “помогну” угроженом становништву
Наши властодршци, а пре свих мали Алек, уживају велики углед у врховима организације која по читавом свету “штити америчке националне интересе”, јер су веома кооперативни, тачније, крајње понизни и предусретљиви за све захтеве Пентагона и његових савезника..
Народу који није заборавио 78 дана бомбардовања 1999. године а онда и све што се затим догађало, дружина малог Алека, разумљиво, не приказује ствари на прави начин, нити отворено говори како би и Србија требало да се прикључи том злочиначком војном савезу (она је, кажу, неутрална), па испада да се наши војници из чиста мира увежбавају заједно са Натовцима. А како нашу јавност непрестано уверава, важно је како се нешто зове, док суштина спада у ситничарење…
У исто време, неколицина српских политичара, чије су каријере на заласку , а у нади да им је то највећа прилика да замене Вучића, отворено се залажу за улазак наше земље у НАТО. Као да не виде или не желе да виде како некадашњи директор спортске хале Пинки у Земуну (а данашњи председник Републике) и без формалног учлањења Србије суштински испуњава налоге Беле куће, те да она нема никакве потребе да тражи замену за њега.
Године 1956. у Мађарској је избила побуна против поданичког понашања власти према Совјетском Савезу. “Спонтане” демонстрације почеле су протестима студената испред зграде Парламента у Будимпешти. Студентима се затим придружило неколико десетина хиљада грађана, а “нашло се” и оружје. Сукоби са совјетским јединицама трајали су од 23. октобра, до 11. новембра, када је устанак коначно сломљен. Совјетске трупе имале су преко 700 погинулих и 1.500 рањених војника, док је међу устаницима било 2.500 погинулих и 13.000 рањеника, а толико их је завршило и у логорима. Двеста хиљада Мађара избегло је у Аустрију и оданде отишло у разне западне земље.
Непосредно после угушене револуције, Мађарском је кружио веома популаран виц у облику питања и одговора: “Ко је најрасејанији човек на свету? – Мађар који пребегне у Совјетски Савез.”
У данашњој Србији би на питање из мађарског вица “Ко је најрасејанији човек на свету?” одговор сасвим извесно могао да гласи ”Србин који се залаже да његова отаџбина уђе у НАТО”.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар