Душан Ковачев

Александар Вучић је својој нацији пре неколико година јавно исповедио своје расположење према протестантизму, а пред ступање на дужност председника Р. Србије прогласио је Немце „домаћинима“ у Србији. Поштујемо ми лутеране, али много више поштујемо истину. Мартин Лутер је Србе сматрао „најгорим од свих могућих народа“ и „лоповима“. Не знајући то, Срби у Немачкој су прихватили лутерову реформацију. Пола миленијума су њихово име, језик, писмо и култура прогањани, тако да су одавно постали мањина у сопственом завичају и нестају. Зар да и ми у Србији поновимо исто?

Престаните да говорите о Србији као малој земљи!
Петер Хандке на скупу „Београдски контрапункт“, 11. јун 2017. г

Повратак немачких крсташа након освајачког похода у словенске земље западно од реке Сале. Илуминација из “Саског огледала”, XIII век..

Пошто је Вучић прогласио Немце „домаћинима“ у Србији[1], „домаћини“ су у Скупштину Р. Србије послали Норберта Ламерта да одржи говор[2]. Између осталог, говорио је о „ужасном осећају немачке кривице“. Тај став је био потпуно супротан од представе и фасцинације лутеранским начелима о којима је одушевљен говорио садашњи председник Србије крајем 2014. године: „Мене занима какав резултат можемо да оставимо на крају и тај лутерански приступ, то где не тражите и не плаћате да добијете опрост или опроштај за грехове, већ се трудите и својим радом надокнадите све, да покажете шта можете све, да покажете шта можете да промените.[3]“ Међутим, представник државе која је признала независност сепаратистичкој творевини на територији Србије, приликом обраћања српској Скупштини, заложио се и за промену Устава Србије[4].

Вучићев став је очигледно инспирисан делом Макса Вебера кога он високо уважава, нарочито његово дело „Протестантска етика и дух капитализма“. Тако је у интервјуу за Информер, почетком јануара 2013. године, изјавио: „Било би добро када бисмо, чувајући нашу православну веру, прихватили барем део оне европске протестантске етике, на којој, на пример, почива успон Немачке, када би се са више снаге, знања и енергије кретали ка постављеним циљевима. Он је рекао да за успон Србије постоје и квалитетни људи, мада их никад нема довољно.“

После изношења чињеница о Вучићевој германофилији и његовог проглашења Немаца „домаћинима“ у Србији[5] непосредно пред ступање на дужност председника републике, ваља нам да се подсетимо судбине Срба коју су у Немачкој доживели као староседеоци.

Мржња према Србима је настала ради њиховог насилног покрштавања и поробљавања

Склавинија (сасвим лево) са осталим покореним земљама приноси данак франачком владару. Јевнђелистар Отона III, 889. г.

Полабски Словени су под називом „Сорби“ или „Сораби“ били познати Францима као староседеоци на истоку данашње Немачке још у VII веку, о чему сведочи „Фредегарова хроника“. Покрштавање Словена на данашњој немачкој територији вршено је огњем и мачем, а почело је након доба Карла Великог у другој половини VIII века. Век касније је о Словенима швајцарски бенедиктинац Ноткер Балбулус (Notcerus Balbulus) из манастира Сен Гален, у свом делу из IX века о Карлу Великом (Gesta Karoli), писао мешавином латинског и немачког језика: „Најгори од свих народа су Венди, који су од нашег бога отпадници“ (Pessimus omnium natio est die Wenden, die uns gott eingeworfen hat). Овај став треба добро запамтити, јер га је Мартин Лутер поновио седам векова касније у јеку реформације, иако је напустио римокатоличку цркву.

Саксонски владар Хенрик I Птичар водио је походе против племена из савеза Љутића и Бодрића 928-929. г вршећи стравичне покоље жена и деце. Отон I, који је имао амбицију да обнови државу Карла Великог, послао је Гера I Мересбуршког да покори полабске Словене у два рата током прве половини X века. Потом су у покореној словенској земљи установљене маркгрофовије. Албрехт од Бера је 1123. г. војском прешао планину Харц[6], освојио западну област Срба, па на отетој територији установио Северну маркгрофовију.

Саски Војвода и вазал Фридриха Барбаросе Хајнрих Лав је 1147. г, заједно са Данцима и Пољацима, повео крсташки рат против полапских Словена (Wendenkreuzzug). Истребљење паганских Словена је трајало дуже од две деценије, а потом су на њихову земљу досељавани немачки колонисти. У својој отаџбини су опстали само Срби у Лужици, а неко време и у шумској дивљини горњег тока реке Шпреве. Српски језик је формално забрањен и његова употреба кажњавана. Српски обичаји и језик су сматрани нехришћанским, забрањивани и прогоњени.

Мартин Лутер о Србима, „најгорем од свих народа“ који „краду“

Мартин Лутер, портет Лукаса Кранаха старијег, 1529. г.

Данас знамо да је покретач протестантизма Мартин Лутер имао веома лоше мишљење о Србима, пошто је изрекао да су „најгори од свих могућих народа[7]. Лутерова изјава о Србима је уствари његово прихватање става швајцарског писца Ноткера Баблуса из IX века о Словенима.

Наводно је Лутер одбио и превођење литературе на српски језик, јер „кроз сто година од њега неће бити ни помена“, али у изворима нисам успео да откријем овај његов став. Лутеру се приписује изрека: „Срби краду, Пољаци лочу, Чеси ждеру“[8]. Документована Лутерова изјава дословно гласи: „Чех ждере, Срби краду, Немци пију лагано“ (Die Behm fressen, die Wende stelen, die Deudschen sauffen getrost[9]). Дакле, за Лутера Срби нису били само „најгори народ“, већ и крадљивци.

Лутерови увредљиви ставови према Србима звуче жестоко. Списак лутерових етничких предрасуда су 2015. г. објавили аутори Института Фриц Бауер, Катарина Раушенбергер и Вербер Коницер у књизи „Антисемитизам и друга непријатељства: Интеракција из озлојеђености (Годишњак за историју и деловање холокауста)[10]“.

Данас се Лутерово лоше мишљење о Србима правда његовим раним искуствима са српским студентима у Витенбергу, који је био омиљено место школовања Срба (тамо су радије одлазили на школовање него у Лајпциг и Франкфурт) и тешкоћама Срба да савладају немачки језик. У прилог овоме се може истаћи једно Лутерово писмо Бикнеру из 1536. године у коме му се жали на незаинтересованост оних којима проповеда: „Иако нисам причао баш учено, па са говорнице погледао публику, већину међу незналицама су чиниле сељачине и Срби, иако им ја проповедам као што би их мајка напојила млеком[11]“.

Немачка фама о Србима „људождерима“

Словени (сасвим лево) пред судом саског краља. “Саско огледало”, XIII век.

Мартин Лутер је био веома образован човек и упознат са историјским делом свог савременика Алберта Кранца „Вандалија“, издатим у Келну 1519. године, које је могло имати додатног утицаја на формирање Лутеровог лошег мишљења о Србима.

Допринос расветљавању развоја немачких предрасуда о полапским Словенима је дао Јерг Дрикер, приређивач „Тужних приповедака из вендских земаља“, у коментару завичајног часописа области Личов-Даненберг „Вилинско светло“ из 1999. године[12]. Дрикер је објаснио у каквом су се амбијенту јавиле негативне предрасуде Немаца о Словенима. Наиме, Алберт Кранц је све западне Словене сматрао Вандалима. Један запис о путу грофице од Мансфелда крајем XIII века је тада сматаран веродостојним сведочанством о дивљаштву Словена. Наиме, грофичина свита је пролазећи кроз подучје у којем живе Словени наишла на људе који су имали намеру да изврше лапот над оцем[13].

Протестантски пастор Олденбурга Јохан Петарсен у својој „Хроници“ Холштајна из 1599. године изнео је став о људождерству Словена, нараво без навођења чињеница. Међу Немцима је потом све до XIX века било веома популарно приповедање, а потом публиковање и читање хорор фантастике о словенским суседима као људождерима. О Словенима је свој нарочито негативан став износио и Фридрих Енгелс[14]. Јерг Дрикер закључује: „Колико су давно укорењене предрасуде против словенских суседа у немачкој свести? Колико су биле учинковите, снажне и одвратне? Сетимо се на пример `Генералног плана за Исток` Хитлеровог режима. То је кључ под којим су се крили расистичко-политички циљеви немачког нацизма, не само уништења Јевреја, већ и план убијања `Истребљење` (Ausmerzung[15]) тридесет милиона људи предвиђен да се изврши до краја рата у источној Европи. До краја рата је нацистичка Немачка скоро остварила тај циљ јер је до 1945. године СССР изгубио десет посто своје популације. Не само војног особља, већ цивилних жртава. Пољска је изгубила 17%, а Белорусија и Украјина 25% становништва. Што Немци више уопштавају, мрачнија је сенка њиховог историјског терета“.

Лужички Срби су ипак прихватали лутеранске принципе

Каспар Пеукер, Србин и велики немачки просветитељ којег су Немци оптужили за “калвинистичку јерес” па га због тога у затечеништву држали 12 година како не би постао лидер покрета реформације.

Ипак, Срби су с одушевљењем прихватили Лутерову реформацију. Лутеранство се од почетка развијало на штету српског језика. Амерички аутор лужичког српског порекла Милан Тилер-Похонч је у чланку „Како су Венди постали Лутерани[16]“ дао преглед из којег се види да је од самог почетка лутеранске реформе у XVI веку, најпре у мешовитим срединама а потом и чисто словенским, употреба немачког језика потискивала употребу српског.

Лужички Србин Каспар Пеукер (1525-1602. г) је био зет најблискијег Лутеровог сарадника Филипа Меланхтона. Каспар Пеукер је био водећи немачки просветитељ, лекар и хуманиста свог доба. Немачки лутерани су великом српском просветитељу немачког народа злим вратили добро које им је чинио. Да би Каспара Пеукера елиминисали током борбе за превласт у врху лутеранског покрета оптужили су га за „крипто-калвинизам“ 1574. г. чим је постао ректор Универзитета у Витенбергу. Интернирали су га у затвор крај Лајпцига и држали га заточеног чак 12 година.

Српска лутеранска књижевност се расцветала баш у доба када је Јохан Петерсен 1599. године поновио „историјски“ став Алберта Кранца да су Словени људождери. Убрзо се испоставило да је пруска држава врло расположена да српску стварност прилагоди постулатима старих немачких „историчара“, па је силом почела да враћа Србе у неписменост.

Прогон српске књижевности у Краљевини Пруској 1667-1735. г.

Пруски краљ Фридрих I Вилхелм I Хоенцолерн је 1667. године забранио богослужење на српском језику, а низом декрета од 1717. до 1735. забранио српску књижевност, писмо и употребу српског језика. Прва филолошка дела српских протестаната лужичке Србије уништена су. Тек је Јуро Кригар на Универзитету у Витенбергу (који се тада није налазио под влашћу Пруске) 1675. г. издао књигу „О Срболужичанима, словенском народу обично називаном `Венди`“.

У лутеранској пруској држави је превод Новог завета тек после смрти аутора публиковао његов син Михал Френцел (млађи) 1706. године. О дубоко укорењеном осећању српске љубави за свој језик, домовину и словенско јединство сведочи писмо српског писца Михала Френцела руском цару Петру Великом приликом његове посете Дрездену из 1697. г, које почиње речима: „О ти Саксонијо, особито ти Дреждању, ти се до сад никад таквом чашћу удостојио ниси да ти дође велики цар и велики господар који с милионима својих поданика говори на нашем лужичком или сарматском језику…“ Тада је домаћин Петра Великог у Саксонији био Готфрид Лајбниц, најчувенији од свих немачких Срба, о чијој судбини сам већ писао[17].

Мукотрпна обнова српске књижевности

Јакуб Ксавер Тицијан је био језуита, први аутор лужићкосрпске граматике. Погинуо је у борби за ослобођење балканске Србије.

Јакуб Ксавер Тициан је штампао Граматику горњолужичког језика 1679. године, далеко од српске домовине, у Прагу. Српски језик је звао „вендски“. Била је то прва граматика лужичких Срба која је опстала до данас и то није чудо. На срамоту немачких лутерана XVII века, Јакуб Ксавер Тициан је био римокатолик и то језуит. Шта више, учествовао је у рату против Османлија и погинуо под Београдом 1693. године борећи се за ослобођење балканске Србије.

Прву српску типографију је основао тек 1721. године Јан Богумил Фабрициус у Хоћебужу. Тек 1728. г. је отворена „Лужичка семинарија“, прва српска школа. Што се тиче српски

х протестаната, на универзитету у Лајпцигу су основали Српско проповедничко друштво. Издали су на Универзитету у Лајпцигу „Липске новине и обавештења“ (Lipske nowizny a wšitkizny). Биле су то прве српске новине. Пошто је Немцима засметало српско име у наслову друштва, старање о култури и просвети Срба је преузимала Матица Српска у Будишину, основана 1847. године, па је процват српске књижевности трајао све до потпуне забране делатности 1937. и конфискације имовине Матице Српске 1941. године када су нацисти поново почели прогон српског имена, језика, писмености и културе. Историја просвете и књижевности лужичких Срба је на руском језику доступна јавности захваљујући Институту за славистику Руске академије наука[18].

Лутерански узори Александра Вучића

Макс Вебер

Александар Вучић очигледно није знао за антисрпске ставове Мартина Лутера које сам навео. Могао је о Мартину Лутеру да сазна по нешто из патографије коју је објавио др Владимир Станојевић 1959. године под називом „Трагедија генија“.

Што се тиче Макса Вебера, путем чије „Протестантске етике и духа капитализма“ је Вучић напредовао ка „лутеранском приступу“, он је у најмању руку врло проблематичан узор. Веберов научни рад је од огромног значаја, али далеко од тога да Вебер може бити узор. Научно можда којекако, а лично никако. Чим је Вучић почео да истиче вредности начела овог немачког социолога као свог узора, о Веберу је домаћу јавност подсетио Телеграф[19]. Домаћа наука пружила је много одређенија сазнања[20]. Пишући о Максу Веберу, Михајло Ђурић није био малициозан, пошто је занемарио чињенице да се Вебер 1917. године упркос противљењу експанзионизму и тоталним подморничким нападима ипак изјаснио за наставак учешћа Немачке у рату, па потом напредовао у академској каријери, као и да је Веберова супруга Мариана Шнитгер била прва политички активна немачка феминисткиња, а њихов брачни живот благо речено био чудан.

Што се Веберовог научног значаја тиче, Ђурић пише: „У Веберовој политичкој делатности има много више романтичарских него реалистичких призвука“. (…) „Растрзан између науке и политике, Вебер никад није био начисто с тим у чему је смисао његовог живота.“ (…) „Његово интересовање за искуствене податке било је више екстензивно него интензивно по карактеру, тако да се основне линије његовог теоријског схватања често губе у магли појединости и узгредних решења. Али је зато његово схватање тако дубоко укорењено у искуству. У томе је навећа снага и највеће богатство Веберове социологије“.

“Свети Волфганг и ђаво”, рад Михаела Пачера, XV век.

Ђурић је навео мноштво проблематичних чињеница које сведоче о Веберовом карактеру. „Због очеве смрти, која је наступила непосредно после једног њиховог оштрог објашњења у вези с мајком, он се стално осећао кривим“. До данас није позната природа њиховог сукоба и веза с очевом смрћу. Вебер је 1898. године оболео душевно и „та болест је паралисала његов интелектуални живот“. Природа болести због које је „провео неколико недеља у душевној болници“ остала је скривена, али се нагађа да је у питању био нервни слом, па је након дуготрајног опоравка пред сам крај живота наставио универзитетску каријеру. „Вебер је увек био и остао доследан немачки националист…“. О Веберовом карактеру Ђурић закључује: „Једна личност која је остављала утисак да је неопозиво опседнута демонским силама – то је углавном, било мишљење свих који су Вебера познавали – може да нас придобије тек на већем одстојању“.

Увидом у историјски преглед процесa немачког односа према Србима и германизацији, јасно је шта је Вучић након преумљења пропустио кад је своје немачке узоре сагледавао унатраг и фрагментарно. Игноришући искуство балканске Србије са Немцима у XX веку, уопште га није занимало искуство српског народа међу немачким лутеранима протеклих векова. Занимљиво је да се Вучић о „лутеранском приступу“ јавно изјаснио две године после прихватања „протестантске етике“ у интерпретацији Макса Вебера, што сведочи о противречној дијалектици повесно обратног опонашања, односно ретроградном наративу апстрактно-теоријског и потпуно неемпиријског приступа Вучића немачким узорима око којих се његова политичка воља упорно труди да солистицира политички неаутентично тубивствујући без успеха да претвори квалитет у било какав квантитет ван масовне епигонизације феномена сопственог духа.

Поводом Вучићевог начина владања, Слободан Антонић је подсетио да је управо Макс Вебер сковао појам „политички капитализам“: „Бојим се да је то систем који настаје: политички капитализам, плус плебисцитарни цезаризам еврореформаторског типа, плус колонијална економија. Ми идемо у Европу, али тако да је једна политичка породица све богатија и моћнија, да су стране банке и компаније све заштићеније и осионије, а да смо сви ми други све сиромашнији и беспомоћнији. Нисам сигуран да ћемо такав пут у Европу преживети.“[21].

Да Вучић није уопштено прихватио Веберове и Лутерове идеје, открио би да су то идеје: једног човека који је по сведочењу познаника „неопозиво опседнут демонским силама“ и другог, који српски народ сматра „најгорим од свих могућих народа“ и крадљивцима. Сетимо се стога поново речи Јерга Дрикера: „Што Немци више уопштавају, мрачнија је сенка њиховог историјског терета“.

А у прилог немачког разумевања, ево примера српске народне етике у духу православља:

Kurz un kleine ist das irdische Reich,
das himmlische dauert für immer und ewig!

Песма “Розенрот” немачке групе Рамштајн

Изворник текста: Фонд стратешке културе, 30. 6. 2017.
Опрема текста: Душан Ковачев

______________________

[1] Ковачев, Душан – Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немце домаћинима Србије, ФСК, 31. 5. 2017. г.

[2] Осма посебна седница Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву 15.06.2017, Парламент Србије.

[3] Александар Вучић, „Око“, РТС, 29. 12. 2014. г.

[4] Исто, ft. 2.

[5] Ковачев, Душан – Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немце домаћинима Србије, ФСК, 31. 5. 2017. г.

[6] Планина Харц је место које је Гете прославио описујући у „Фаусту“ Валпургијску ноћ, односно ноћ вештица која се дочекује уочи првог маја.

[7] Tyler-Pohontsch, Milan – Genealogical newsletter for Americans with Sorbian / Wendish ancestors and friends of genealogy, European Roots; Symmank, Kristian – History of the Sorbs (Wends), Symmank.de.

[8] Дословно: „Die Sorben stehlen, die Polen saufen, die Tschechen fressen“. Видети: Künzli, Miriam – Karbatland, Neuland Magazin, No 17.

[9] Rauschenberger, Katharina, Konitzer, Werner – Antisemitismus und andere Feindseligkeiten: Interaktionen von Ressentiments, Seite 48, Jahrbuch zur Geschichte und Wirkung des Holocaust, 12. 11. 2015.

[10] Исто, ft. 5.

[11] Доступно на: The letters of Martin Luther.djvu/23, Wikisource. Лутер је Србе назвао „Вендима“, како их уобичајено називају Немци до данас.

[12] Објашњење Јерга Дрикера се може прочитати на интернету преузето из његовог рада „Људождери“. Düker, Jörg – Das Jammerholz, Undine Stiwich , Lüchow 1999.

[13] Извод о догађају доступан из истог извора: Das Jammerholz zu Grabow.

[14] Фридрих Енгелс, разочаран неуспехом револуција 1848. године излио је чудну мржњу управо на Србе. По њему су они „бедем свирепости и варварства, непријатељи сваке цивилизације“ и препоручије да треба Србе „најодлучније терорисати“. Према: Дамјановић, Срђан – Срби у Хегеловој „Филозовији повести“, Летопис Матице српске, књ. 470, св. 5, новембар 2002. г. 178, НС. Доступно на „Пројекат Растко“.

[15] „Ausmerzung“ је назив целовитости рада нацистичких еугеничара XIX и XX века у циљу постизања расне чистоте немачког народа.

[16] How the Wends became Lutheran? European Roots Genealogy.

[17] Ковачев, Душан – Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немце домаћинима Србије, ФСК, 31. 5. 2017. г.

[18] А. А. Гунгин – Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней, РАН, Москва, 1997. г.

[19] М. С – Ко је Макс Вебер? Омиљени Вучићев социолог, правник, економиста, историчар и политичар, Телеграф, 13. 3. 2013. г.

[20] Ђурић, Михајло – Социологија Макса Вебера, Социолошка хрестоматија, ИТРО „Напријед“, Загреб, 1987 г.

[21] Марковић, Радмило – Интервју – Слободан Антонић, професор Филозофског факултета у Београду: Србија је приватно предузеће једне фамилије, Време бр. 1379, 8. 6. 2017. г.

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Душан Ковачев, Макс Вебер, Мартин Лутер, промена свести, протестантизам