У овој епизоди:
– Сарајевски атентат (06:54)
– Гаврило Принцип херој (13:48)
– Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну (23:55)
– Брисање српских трагова (30:52)
– Душан Топић: Видовдан (39:00)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (у новом прозору)
Рудолф Цистлер, човек који је бранио Младу Босну
Након атентата на Франца Фердинанда, догађаја који је неповратно променио ондашњи свет, Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени.
Њихово суђење почиње у октобру 1914. године у Сарајеву, у време када је Европа увелико у вихору рата. Процес се води да би се ретроактивно доказало нешто што је већ зацртано – да су Принцип и остали Мадобосанци криви за велеиздају, да су на силу хтели да отцепе БиХ од Аустроугарске и припоје је Краљевини Србији и да су због тога убили престолонаследника Фердинанда.
И тада на светску историјску сцену ступа Рудолф Цистлер, адвокат из Сарајева који има само 24 године, чека да добије своју канцеларију и има велика очекивања и надања од професије.
Рудолф је био дете из мешовитог брака – мајка му је била Хрватица, а отац Аустријанац. Школовао се у Бечу и Загребу, а по убеђењу био социјалиста.
– Завело их је моје немачко презиме – објашњавао је касније Цистлер – разлог је због кога је суд баш мене позвао да уз још три браниоца учествујем на „суђењу века“.
Од првог дана суђења било је јасно да се млади адвокат неће уклопити у улогу која му је додељена. Уместо да ћути и чека да се процес одвија већ зацртаним током, Цистлер је почео да ради оно што нико није очекивао – да брани клијенте који су му поверени.
Његова излагања за оне који их познају данас се сматрају антологијским. Иако му је по службеној дужности био поверен само један број оптужених, легендарна Цистлерова одбрана обухватила је све припаднике Младе Босне.
Он је сматрао да се оптуженима не може судити за „убиство престолонаследника“, већ само за „убиство“, јер по тадашњем закону престолонаследник не познаје посебну заштиту. Цистлер је обесмислио и другу тврдњу оптужнице – да су оптужени хтели да Босну отцепе од Аустроугарске јер ова територија правно и није била део монархије већ је насилно и бесправно припојена. Дакле, ако је Босна под силом постала део Аустроугарске, по закону се њено ослобађање не може сматрати чином велеиздаје.
„Сав јавни живот, читава наша штампа, све институције, сваки појединац… испуњен је моралном индигнацијом над овим догађајем… Све кипи осветом и мржњом против атентатора и нације којој он припада. Сви вичу: ‘Убијте их, вешајте!’ Господо суци! Ви не смете чути вику улице и чаршије. Суд мора бити херметички затворен од политике и њеног опортунизма.“
Тврдити тако нешто у судници док се око вас води рат, била је огромна храброст и Цистлер је за њу платио велику цену. Атентатори су две недеље касније, 28. октобра, ипак осуђени, а млади адвокат је само 24 сата касније прогнан из Сарајева. Прича каже да су га након изрицања пресуде аустријски официри чекали испред суднице са исуканим сабљама. Изашао је на споредни излаз.
Цистлер се после Сарајевског процеса стационирао у Загребу где је изградио адвокатску каријеру. Ипак, 1918. године вратио се у своје вољено Сарајево.
Рудолф Цистлер је до краја живота остао борац за право и правду. Други светски рат затекао га је у Загребу, где су га усташе одмах после 6. априла ухапсиле и депортовале у злогласни Керестинец. Смрти га је спасла супруга Јулијана (девојачко Обершмит), због чињенице да је она била Немица.
Адвокат није био по вољи ни социјалистичким властима у Југославији. Живео је у Сарајеву повучено и далеко од очију јавности. Умро је 1960. године.
Categories: Преносимо
На опште изненађење тадашње аустроугарске власти, у јеку рата, Хрват Рудолф Цистлер је срчано и храбро бранио оптужене Србе, закон и правду. Жртвујући своју каријеру.
Та грађанска храброст је данас скоро потпуно отсутна у нашем правосуђу. Довољно је видети суђења “Савамала” или “Славко Ћурувија “.