Поводом текста Жељка Цвијановића „Брнабић и родољупци“ (Нови стандард), пренето и на Стању ствари под насловом „Брнабић далеко од најгорег“ 

Да се Жељко Цвијановић брине за добробит својих читалаца поучио би техничко лице да поставе неко упозорење читаоцима пре него што се баце на прегледање његових колумни на „Новом стандарду“. Знате оно, као на рекламама за лекове и друге фармацеутске препарате. Од толиких геополитичких обрта постоји ризик да добијете вртоглавицу, а од толике дозе удвориштва и подилажења владајућој странци не гине вам мучнина.

На страну Цвијановићев однос са читаоцима – који је мање непоштен од истоврсног односа Бранка Радуна и Драже Анђелковића, који климоглавом аминују сваки политички потез Александра Вучића – ма колико год он каприциозан и тешко докучив био изван најужег Вучићевог окружења. (А и то „окружење“, по свој прилици, чини само један човек – главом Александар Вучић.)

Цвијановић се труди и улаже крајње напоре – скоро да видите наборе на челу и капање грашки зноја док читате текст – да читаоцима понуди сувисло објашњење зашто је Вучић морао да повуче одређен потез. Парадигма која је у основи сваког Цвијановићевог објашњења је прилично једноставна и једнолична: дубоко промишљени геополитички разлози нагоне Вучића да донесе ову или ону одлуку како би успешно балансирао између тешког америчког притиска и спасоносног геополитичког обрта који долази са Истока.

Постоји са овом линијом аргументације одређен број проблема. Пре свега, не постоје никакви критеријуми који би одредили који су потези прихватљиви како би се избегао амерички притисак и дочекала руска спасоносна рука. Ако постављање Ане Брнабић, „постер боја“ атлантизма у Србији, није довољно – онда шта јесте? Уосталом, ако за Цвијановићева није проблематично било систематско – и можда коначно – урушавање српске државности на Косову и Метохији, заиста зашто би проблематично било наименовање Ане Брнабић за мандатара будуће владе?

Но, мањкавости Цвијановићеве дијалектике и нису од претераног значаја када се укаже на други проблем његовог приступа: ми немамо ни најмањег разлога да верујемо да је притисак Сједињених Америчких Држава на Србију нарочито снажан и да се америчкој политици у Југоисточној Европи пружа било какав знатнији отпор.

Мисија Брајана Хојта Јиа, која у аналитичарским круговима наклоњеним Вучићу игра кључну улогу у разјашњавању са каквим мукама се сусреће српски председник док се носи са САД, показује нешто сасвим супротно. Ји, пре свега, није службеник нарочито високог ранга. Он је обичан дипломатски чиновник који долети у овај део света када треба да рашчисти ситуацију са локалним политичким факторима – са каквом лакоћом то постиже илустративно сведочи смена власти између Николе Грујевског и Зорана Заева у Македонији.

Жељко Цвијановић

Тешко је пронаћи било какав иступ највиших америчких званичника у вези са ситуацијом на европском југоистоку, укључујући и Србију, у последње време – ако се  изузму протоколарне жеље и честитке у време празника и изборних победа. Можда би нашој сујети годило да смо у центру геополитичких превирања и да Трамп и екипа без конца и краја промишљају шта им је чинити са Србима.

Али, нисмо у том центру – врх америчке политике по свој прилици не промишља много о Балкану. Иран, Катар, Сирија, Русија, Кореја, Пацифик – то су поља активне америчке спољне политике у овом тренутку и то ће бити, по свој прилици, и у наредним месецима и годинама. Србија се ту не котира нарочито високо. Пре свега јер САД и Србија немају акутна отворена питања у међусобним односима а регионална ситуација је – супротно ономе што нас уверавају Д. Ј. Вучићевић и Жељко Цвијановић – мирна и стабилна. Када велика држава разреши кључне спољнополитичке спорове са државом попут Србије, она своје дипломатске иницијативе спрам ње своди на неколико проблематичних тачака – када су посреди САД и Србија то су вероватно „случај браће Битићи“ и „случај паљења америчке амбасаде у Београду“ 2008. године. Фасцикле са таквим предметима америчке дипломате потурају под нос својим колегама у земљама у којима службују јер неких великих питања за расправу ни нема. А када је реч о регионалним међуодносима они су добрим делом (и то одавно) препуштени америчким европским партнерима. Баронеса Ештон јуче и ко-зна-ко сутра водиће и даље преговоре Београд–Приштина односно Вучић–Тачи. Понешто ће можда бити препуштено Турској на старање. Видећемо.

У сваком случају, Цвијановић никада до сада није понудио читаоцима нити један добар разлог да бисмо поверовали како САД воде интензивну балканску политику испод чије се шапе Вучић са грдним потешкоћама мигољи. Напротив. Све указује да је он прилично вољан и поуздан партнер америчких интереса на Балкану. Због чега је, на пример, и Борко Стефановић у отвореном писму представницима моћних међународних финансијских институција завапио зашто играју на карту Вучића?

Одговор је прилично кратак и јасан и за Цвијановића потпуно поразан – зато што они на ту карту добијају.

Други важан елеменат Цвијановићеве аргументације, додуше подједнако танак, јесте увереност да свака жртва београдских власти има своје оправдање у ономе што готово неумитно следи – а то је велики повратак Русије на сцену и нагли геополитички обрт који из тога происходи. Нажалост, ни овде ствари, по свој прилици, не стоје тако. Јелена Пономарјева, за коју се не може рећи да се противи активнијој руској политици на Балкану, у недавном интервјуу за Геополитику наводи како је Русија у стању повлачења са Балкана још од раних деведесетих и да се та ситуација још увек није знатније променила. Независно од њеног експертског мишљења, много тога што видимо „на терену“ указује у том правцу – позиција НАТО на Балкану нажалост делује прилично стабилно. А Србија се у потпуности уклапа у тај тренд.

Илустрација Цвијановићевог текста “који сте морали да прочитате пре избора” (Информер)

Чак и када би Александар Вучић настојао да заигра на руску карту упитно је колико би то било изводљиво. Супротно очекивањима, нова америчка администрација предвођена Доналдом Трампом води изразито оштру политику према руским интересима и на истоку Европе и на Блиском истоку. Рвање је у току на главним тачкама геополитичког сучељавања и на споредне терене мало ко може да обрати пажњу. Осим Брајана Хојт Јиа, и то онда када на свом писаћем столу затекне авионску карту ка овом делу света. Такав је посао, вероватно га ни Хојт Ји не воли – што би рекао Били Питон.

Цвијановићево уверење да иза сваког Вучићевог потеза стоји промишљени дугорочни циљ – који некако мора да оправда сваки појединачни понижавајући потез – спада у домен његове личне опчињености државничким умећем А. Вучића и тешко га је сувисло коментарисати. Осврнимо се ипак на још један пасаж из Цвијановићевог текста: „Ниједан српски владар после Милошевића није учинио толико симболичких аката којима је сугерисао потребу Србије за историчношћу и суверенитетом – од редовног обележавања Јасеновца, преко погрома Срба из Крајине 1995, до агресије из 1999. године и захтева за наоружавањем војске“. Наравно, са фактографске тачке гледишта ово је потпуно бесмислено, али то заправо и није нарочито важно. Важно је да је Цвијановић делимично на правом трагу. У Вучићевој Србији национални принцип ће остати у домену фолклора и политички коректног обележавања тужних и свечаних датума. А делатне политичке принципе, далеко од српских националних интереса, саопштаваће гос‘н Хојт Ји.

Categories: Разномислије

Tags: Александар Вучић, Ана Брнабић, Бранко Радун, Драгомир Анђелковић, Жељко Цвијановић, Милош Милојевић