Мислим да Русија не посвећује довољну пажњу балканским просторима и то повлачење, које је, нажалост, почело још 1991. године, није у потпуности завршено. По многим питањима, може се рећи и да је руска балканска политика пропала, каже у интервјуу за „Геополитику“ др Јелена Пономарјева, професор Московског универзитета, МГИМО, и аутор књиге „Разбојничка држава − Косово у светској политици“

Јелена Пономарјева

У Београду је промовисана књига др Јелене Георгијевне Пономарјове, професорке Московског универзитета, МГИМО, и водећег руског стручњака за Балкан, под називом „Разбојничка држава – Косово у светској политици“. Био је то повод за наш разговор са Јеленом Пономарјевом за „Геополитику“.

Госпођо Пономарјева, из Ваше књиге стиче се утисак да је Косово једнако важно Србији и свету. У чему је значај свега што се догађа са непризнатом државом Косово? Да ли је она напросто преседан и феномен?

– Балкан и Косово су важан чинилац светске политике, а књига је први пут објављена на руском језику пре три године под насловом – „Бандитска држава: Косово у светској политици“. Моји српски пријатељи одлучили су да књигу преведу под насловом „Разбојничка држава – Косово у светској политици“. У чему је ствар, зашто је потребно бавити се питањима Косова? Зато да би се схватило у каквом ми то свету живимо, који су важни играчи у светској политици и који су субјекти те политике. Зашто је Балкан изнебуха постао зона сукоба? Зашто најсуровији и најагресивнији елементи постају активни учесници светске политике. Зашто се баш у одређеним тренуцима људске историје буде најружнији елементи, који су највише човекомрзачки? Тражење одговора на та питања приморава нас да се проучава балканска политика и феномен Косова. У чему је ствар? Око Косова су се сукобили интереси држава као центара сила, то су САД, Немачка, Велика Британија, Француска у нешто мањој мери, Турска, Русија. То је први круг. Даље, то су интереси наднационалних структура – Европске уније, НАТО-а − а трећи круг су интереси транснационалних корпорација. Ево, на пример, данас је већ подробно познато да трговина наркотицима није могућа без учешћа финансијских институција – највећих светских банака које су укључене у тај систем, зато што новац од наркотика мора да буде опран у банкарским структурама. Сем тога, ту су и индустријски и логистички гиганти, сви који спадају под транснационално. Четврти круг је криминални круг у који су укључене мафијашке структуре. Посебно је свима добро познато да је албанска и косовска мафија веома озбиљан играч на светској сцени. Уосталом, албанска мафија је већ неко време озбиљан конкурент италијанској мафији. Многе зоне које је раније контролисала италијанска Камора или Андрогеза сада већ контролишу Албанци. У условима кризе, нажалост, у друштву се буде најокрутнији облици експлоатације људи. То није само сексуално ропство, бело робље, него право, суштинско ропство и трговина људским органима. И последње, Балкан, и Косово конкретно, представљају посебно геополитичко огледало. Ако будемо помно гледали у то огледало, онда ћемо видети јако велики број последица и грешака. Ево, на пример, оно што се 1999. десило на Косову, у суштини се 2014. поновило у Украјини, сасвим исто. Процват трговине наркотицима, процват сексуалног ропства и трговине људским органима. И то што светска заједница није извукла одговарајуће закључке, због тога се све то поновило у Украјини. Таквих примера има много, и зато је Косово увек актуелно. Све док буде постојала та бандитска држава, ту државу треба проучавати, о њој треба говорити, викати, на свим међународним форумима.

Ви сте сада говорили о финансијским интересима везаним за Косово као најважнијем моменту. А колики је удео геополитичких интереса великих сила у јужној српској покрајини?

– У ствари, геополитички интереси обједињавају свеукупне интересе – и финансијске, и економске, и политичке, и, чак бих рекла, и културно-цивилизацијске, јер на Косову су се сукобили културно-цивилизацијски интереси. На пример, православље против радикалног ислама, или православље против радикалног католичанства, ако говоримо у оквиру Балкана. И православна култура је претрпела огромну штету, зато што они губици које смо претрпели услед рушења православних храмова, књига, фресака, чак и поткултуре косовског региона као језгра православне цивилизације − то су ненадокнадиви губици. И то се може поредити са оним што се дешава са уништавањем споменика на Блиском истоку када радикални исламисти уништавају достигнућа цивилизације. И зато геополитика у конкретном случају обједињава све те ставке које сам навела. Интереси Русије, на пример, претрпели су знатне поразе на Балкану зато што се, почев од рушења Југославије, Русија повлачила са ових простора, препуштала своје позиције, и сада је Србија главни „партизан“ који је окружен са свих страна натовским земљама. Али, пошто се ваша земља не предаје до краја противнику, због тога се против ваше земље примењују такве човекомрзачке методе. Очигледно је: да није било варварске агресије против Југославије 1999. године, ми данас не бисмо говорили о делимично признатој држави Косово. То јест, уз подршку на бајонетима натовске и америчке војске била је створена та „држава“. И наравно, у том смислу, геополитички интереси су одрадили своје. Руски истраживачи говоре да Косово има посебан географски положај: то је прилично велика висина и стварање изузетно велике НАТО базе тамо значи да је НАТО преузео стратешку коту. И та база, колико ја знам, треба да у неком наредном периоду замени највећу авио-базу у Авијану, у Италији.

Изглед текста у штампаној верзији

Да ли би „Бондстил“, у евентуалном сукобу САД и Русије, био легитимна руска мета?

– Знате како, руска војна лица и председник увек кажу да је ширење НАТО-а кршење националних интереса оних земаља на чијој територији се налазе. Јер свака војна база је циљ у ратним условима.

Све што се дешава са Косовом сваки Србин, осим оних који би га и не трепнувши издали, доживљава као највеће понижење у националној историји. Како Ви видите политику актуелне владе према Косову?

– Свакако ћу се сложити да је то национално понижење, чак бих рекла и да је то пролонгирано, успорено понижење, а не једнократан чин, него је то свесно понижавање националног достојанства које траје деценијама. Шта више, они уступци на које западне земље приморавају српску владу у погледу Косова такође су пролонгирано национално понижење. На том косовском питању веома се добро види колико власт није уједињена са друштвом и доноси одлуке које друштво не схвата, шта више, те одлуке власти деле друштво, стварају основу за грађански сукоб унутар саме Србије. То јест, дешава се слабљење српског друштва изнутра, а притом Влада не може да не зна какво је расположење у друштву, али је принуђена да пристаје на уступке који стижу из Брисела и Вашингтона.

Чиме све такозвана међународна заједница може да уцењује политичаре у свету, где год за то има интерес?

– Ако ме питате зашто је то тако, можда зато што неко има компромитујуће податке о политичарима, можда им се нуде неке повластице и погодности. Многи бивши лидери европских држава постали су високи чиновници ЕУ и добијају разне неприкосновености, новчане бонусе, итд. Испада да су те привилегије истозначне са 30 сребрњака за које је Јуда продао Христа. Можда, осим тога, политичко руководство има и неке друге циљеве. Али, с обзиром на историјску перспективу и историјску позадину, такве радње не могу да се оправдају, и зато бих могуће уступке косовском режиму и могуће признање Косова сматрала издајом националних интереса. Али, понављам, притисак је веома озбиљан, и још сам заборавила на такозвани вредносни меки утицај. Џозеф Нај, амерички аналитичар из времена Обамине администрације, предложио је концепцију меке силе, чији је главни задатак да примора човека да уради оно што никада у другим условима не би урадио, и то тако што ћете га уверити да је то што му се предлаже исправно и да он то треба да прихвати. Управо то се зове технологија меког утицаја, и то је начин на који се делује на политичаре балканских земаља, укључујући и Србију. Веома добро схватамо тврдње да ће Србија, можда, постати чланица НАТО-а, које се све чешће појављују у политичком лексикону. Да ли је то јапански синдром? На Јапан су бацили атомске бомбе и Јапан је одмах после тога постао главни савезник САД на Тихом океану. Није ваљда да ће Србија постати Јапан на Балкану? Све иде ка томе, све више младих људи говори – није НАТО ништа страшно, то је питање безбедности. Ето видите како је Црна Гора ушла у НАТО. И када саберемо све компоненте које сам побројала – компромитујући подаци о политичарима, погодности које нуди Запад, мека сила − може се схватити зашто руководство земље спроводи управо такву политику. Али ја сам ипак присталица да постојећи историјски центри силе имају веома озбиљан утицај на Балкану. Моје становиште потврдио је и министар Сергеј Лавров, кад је рекао – без Русије и без њеног става не решава се ни једно питање у светској политици. И зато, кад би Русија заузела оштрији став према балканском питању, многе ствари би могле да се реше.

Другим речима, Ви мислите да Русија, која стално поручује да се не меша у унутрашњу политику других земаља, није извршила довољно јак утицај поводом балканског питања, а да јесте, вероватно ни Црна Гора не би постала чланица НАТО-а?

– Мислим да Русија не посвећује довољну пажњу балканским просторима и то повлачење, које је, нажалост, почело још 1991. године, није у потпуности завршено. По многим питањима, може се рећи и да је руска балканска политика пропала. А што се тиче мешања у унутрашње ствари неке земље, мешање може да буде различито: активно, као што то ради Америка позивањем на Молитвени доручак, или тако што се нуде актуелни, ефикасни облици сарадње, што се показују предности свог модела (руског, оп. аут), да се преко меког утицаја обликује сасвим другачија слика света. Ако би се тако васпитавали будући нараштаји, преко система образовања и преко медија, то не би било мешање у унутрашње ствари једне земље. Ја сам за такву политику – ако живимо у демократији, да се држимо принципа плурализма. Зашто се огромна пажња посвећује искључиво Си-Ен-Ену, а руско становиште о истој ствари је недоступно јавности? Али, с друге стране, то много зависи и од нас. Знам да спремност Србије за отварање руских школа постоји. Само треба испољити иницијативу и издвојити неки новац, али то већ зависи од Русије.

Изглед текста у штампаној верзији

Догађаји у Македонији свакодневно потврђују намере Албанаца да остваре свој вековни историјски план, а Србија им притом обећава изградњу ауто-пута Тирана–Ниш и не интересује је судбина Старе Србије. Има ли Русија интерес да спречи стварање Велике Албаније?

– Као што сам већ рекла, Русија се недовољно бави балканским проблемима. И тешко да ће у најскорије време бити предузете неке мере против настанка Велике Албаније. Мислим да ћемо заузети неке позиције о томе, али мислим ништа више од тога. Што се самих догађаја у Македонији тиче, то је наставак глобалног сценарија реформатизовања Балкана. И то што се данас догађа у Македонији, корене има у далекој прошлости. Западне силе још од времена стварања Македоније нису ову државу сматрале јаком и самодовољном државом, знам то добро из разговора са политичарима и обавештајним структурама. Они Македонију сматрају међудржавом. Зато је било потребно да се она претходно сруши и „савије“. И било је јасно да унутар Југославије постоје административне границе које не одражавају суштину историјских процеса, природне границе у којима живе народи. У конкретном случају, имамо и освету географије, и освету историје, јер у оваквом виду републике су могле да постоје само у заједничкој држави, а саме по себи не могу, и тај проблем имамо и ми, на постсовјетском простору. Према томе, рушење Македоније одвија се у једном успореном процесу, најпре кроз федерализацију, а после кроз увођење мировњака и сукоб са Албанцима, а напослетку и кроз успостављање границе између ова два ентитета, које ће ићи на рачун сужавања територија на којем живе православни народи, Срби или Македонци. И узгред, овде активну улогу немају само западне земље, него и Турска и арапске државе, које у условима кризе на Блиском истоку активно подмећу „спавајуће ћелије“, терористичке формације. У ствари, албанизација је огромна претња не само за Балкан, него за читаву Европу, и никако ми није јасно да европски народи не виде да је то претња број један. Против ове претње требало би да се обједињавају хришћански народи, а не да се разједињују. Али наши политичари, како ми се чини, имају јако „кратке мисли“. Што се Русије тиче, да би њен одговор на изазове био адекватан, она мора да се понаша као империјална сила, а то значи да има интересе у другим регионима света и да те интересе заштити.

Како коментаришете цинично понашање Француске према Србији у „случају Харадинај“, и то у ситуацији када је и сама угрожена од исламског фундамемтализма и тероризма?

– Сасвим се слажем са вашом оценом да је понашање Француске према наводно пријатељској Србији цинично и да су све ове међународне институције право суданије са једним јединим циљем – да се осуде Срби. И то је био свестан геополитички корак међународних организација. Ради се о Међународном трибуналу за бившу Југославију и Међународном кривичном суду, такозваним судовима правде. Мене јако боли што је Русија својевремено потписала споразум о Међународном трибуналу и што га још увек није напустила, зато што се те организације не боре за правду, него су створене за извршавање геополитичких задатака. И то са Харадинајем само је наставак онога што су те структуре и досад радиле. По мом мишљењу, треба отуд да изађемо и да стварамо сопствене судске организације.

Да ли верујете у пророчанства наших духовних стараца да ће Албанци бити протерани са Косова и Албаније?

– У свако пророчанство човек може да верује, али је главно питање шта ми радимо да то пророчанство буде остварено!

Разговор водила: Невенка Стојчевић
Превод: Сава Росић
Опрема: Стање ствари

Текст је пренет уз званичну дозволу „Геополитике“. Било које друго коришћење текста без специјалне дозволе „Геополитике“ није дозвољено

(Геополитика, бр. 104, мај-јун 2017)

ПОТРАЖИТЕ ГЕОПОЛИТИКУ БР. 104 НА КИОСЦИМА

Садржај бр.104.

Проф. др Мило Ломпар у интервјуу за „Геополитику“ говори о Србији и стању нације после председничких избора

ОБНОВА СРПСКЕ ИНФЕРИОРНОСТИ У ОКРУЖЕЊУ

+

Срђа Трифковић, Макронова победа: суноврат Француске

ПОСТМОДЕРНИ ПРЕДСЕДНИК

+

Проф. др Коста Чавошки

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА И ПОНИЖЕНА СРБИЈА

+

Проф. др Слободан Антонић

ЛЕВИЦА И СЛОМ ПРОТЕСТА

+

Аустријанац др Наес Хофбауер, економски историчар и новинар, за „Геополитику“ говори о континуитету мржње западних сила према „Средишњој земљи“, Русији

ПЕТ СТОТИНА ГОДИНА МРЖЊЕ

+

Академик Василије Крестић говори за „Геополитику“ о својој новој књизи „Запамћења“, Меморандуму, геноциду над Србима, стању у земљи

МЕМОРАНДУМ ЈЕ ЗВЕЗДАНИ ТРЕНУТАК АКАДЕМИЈЕ

+

Проф. др Андреј Иљич Фурсов, предавач Универзитета Ломоносов, директор Центра за системско – стратегијска истраживања ИСАН, у интервјуу за „Геополитику“

ИСЛЕДНИК ЗА ВАЖНЕ ИСТОРИЈСКЕ СЛУЧАЈЕВЕ

+

Вилијам Енгдал, јадан од најбољих светских геополитичких аналитичара и истраживача за „Геополитику“

РОКФЕЛЕР – ПАТРИЈАРХ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ

+

Проф. др Слободан Рељић, књига о русофобији као болести за коју Запад гоњен „ароганцијом моћи“ не уме да пронађе лек

ХИЉАДУ ГОДИНА РАТНИХ ПОХОДА НА РУСИЈУ

+

Проф. др Леон Којен, професор Филозофског факултета и некадашњи члан преговарачког тима за Косово, говори за „Геополитику“

ВРЕМЕ ПРЕД НАМА БИЋЕ БРЕМЕНИТО ОПАСНОСТИМА

+

Дејвид Ајк, легендарни истраживач, аутор двадесет књига преведених на бројне светске језике, у интервјуу за „Геополитику“
ГЛОБАЛНА ЗАВЕРА

+

Игор Ивановић, публициста и члан Удружења књижевника Србије, у интервјуу за „Геополитику“ о културној политици

СРБИЈА ЛИДЕР У КУЛТУРИ НА БАЛКАНУ

+

Новинар и књижевник Момир Лазић, оснивач и главни уредник часописа „Збиља“, добитник је Награде за животно дело „Светозар Милетић“ Друштва новинара Војводине

„ЗБИЉА“ ЈЕ РУКОПИС НАЈУМНИЈИХ СРБА

+

Жељко Чуровић, председник „Српске вертикале“, позива Србе да будућност своје државе наставе да граде на традиционалним вредностима

ЕУ ЈЕ ТРЕЋА ГРОБНИЦА СРПСКОГ НАРОДА

+

Многобројним студијама доказано је да пептоидни биорегулатори, кратки ланци аминокиселина, доприносе оздрављењу оболелих органа

РУСКА НАУКА ПРОДУЖАВА ЖИВОТ

+

Обраћање протојереја ставрофора Ивана Јанчића, старешине Храма Светог Василија Острошког у Касарским ливадама у Шапцу поводом храмовне славе

БОЖИЈА ВОЉА ОД НАШЕ ЈЕ БОЉА

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Пономарјева, КиМ, Невенка Стојчевић, Русија, Сава Росић, Србија и Русија