Што се Вашингтона тиче, неки од наредних потеза званичног Београда показаће смер којим Србије (жели да) иде. Први потез је свакако избор премијера. Други је статус Српско-руског хуманитарног центра у Нишу
У америчком Сенату 14. јуна организовано је јавно слушање које није изазвало много интересовања у Вашингтону. Разлог је тема – „Југоисточна Европа: јачање демократије и борба против малигног иностраног утицаја“ (Southeast Europe: Strengthening Democracy and Countering Malign Foreign Influence). За нас са брдовитог Балкана, ова шапутања у политички бучном Вашингтону су веома значајна и често дају одговоре, које не можемо да чујемо јасно, али можемо да их прочитамо између редова. Иницијално, горе поменуто јавно слушање је било планирано за 18. мај (са мало другачијим насловом: Southeast Europe је сада заменило тадашњи The Balkan Peninsula), у истој недељи када је конгресмен Дејна Рорабакер организовао јавно слушање на тему Балкана у Представничком дому (текст о том догађају).
Из мени непознатих разлога, дошло је до измене термина јавног слушања у Сенату, па је оно одржано тек јуче. Било како било, јавно слушање је отворио републикански сенатор Рон Џонсон (Ron Johnson) из државе Висконсин иначе председавајући Спољнополитичког пододбора Сената за Европу и регионалну безбедносну сарадњу (Senate Foreign Relations Subcommittee on Europe and Regional Security Cooperation). Након Џонсона, кратко излагање је имао његов заменик из реда демократа, сенатор Крис Марфи (Chris Murphy) из државе Конектикат. Као и претходно јавно слушање, и ово је било подељено у два панела. Поред двојице споменутих сенатора, другом панелу присуствовала је и сенаторка Џин Шахин (Jeanne Shaheen) из државе Њу Хемпшир.
Сенатори су и овај пут за сведоке позвали људе које сматрају добрим познаваоцима прилика на Балкану. Тако су у првом панелу говорили Дејмон Вилсон (Damon Wilson), Мајда Руге (Majda Ruge) и Ивана Цветковић Бајровић, а у другом нама већ добро познати представник Стејт департмента Хојт Брајан Ји (Hoyt Brian Yee). С обзиром да је за Србију значајнији био други панел, почећу са кратким прегледом излагања које је имао Ји.
Ји је своје излагање започео тврдњом да се регион (Балкан) данас суочава са најозбиљнијим изазовима од 1990-их, напомињући да уколико се на те изазове не одговори адекватно, они могу негативно утицати како на Балкан, тако и на Европу и САД. Као највеће изазове навео је системску корупцију унутар региона и малигне стране утицаје на регион, пре свих утицај Русије. Ји је такође напоменуо да је између 750 и 950 бораца из Босне и Херцеговине, Албаније, са Косова и из Македоније отишло на ратишта у Сирију и Ирак од 2012. године до данас, додајући да иако је број у последње две године знатно мањи, Балкан остаје један од фокуса Исламске држава када је регрутација бораца у питању.
Након уводног излагања Јиа, сенатори Џонсон, Марфи и Шахин су имали низ питања. Посебно интересантно је било питање Џонсона о потенцијалу за америчке инвестиције у региону на шта је Ји напоменуо да стандарди и услови за стране инвестиције у земљама Балкана још увек нису такви да Стејт департмент може да их промовише у Америци и да је циљ Стејт департмента да у наредном периоду настави да ради на успостављању услова за боље пословање страних фирми који подразумевају између осталог владавину права и независно судство. Ји је додао да су одређене инвестиције из Америке стигле у Србију и Босну и Херцеговину, али напоменуо да се ради о „храбрим фирмама“ које су склоне ризицима (које пословање на Балкану носи).
Сенатора Марфија је занимало да ли САД треба да буду забринуте када је у питању статус Српско-руског хуманитарног центра у Нишу и да ли се ради о хуманитарној или војној бази. На ово, већ стандардно питање америчких конгресмена, представник Стејт департмента Ји одговорио је, цитирам, да он јесте забринут када је у питању „такозвани хуманитарни центар, али не због онога што тај центар представља сада, већ шта он може постати уколико добије специјални дипломатски статус.“ Ји је такође поновио да сматра да Русија нема „чисте“ намере када је овај центар у питању, који се налази веома близу административне линије са Косовом где САД и даље има својих 600 војника у склопу КФОР-а.
Сенаторка Шахин је одала признање Јиу за његову улогу у решавању кризе у Бившој југословенској републици Македонији и питала га пар питања о Републици Српској. Сенаторку је занимало да ли Ји сматра да постоји неко ко охрабрује председника Милорада Додика да буде, цитирам, још „одлучнији у својој намери да осамостали Републику Српску“. Ји је рекао да је Русија та која по његовом мишљењу најснажније охрабрује председника Додика. Но и поред тога, Ји сматра да лидери у БиХ имају снагу да помере државу ближе Европској унији, али многи не желе јер тиме губе свој политички (и финансијски) утицај. Сенаторка Шахин је потом упитала Јиа какав утицај Србија има на Републику Српску и какву улогу је Србија одиграла када су у питању дешавања у Републици Српској у последње време. Ји је одговорио, опет цитирам, да је „премијер, то јест, скоро изабрани председник Вучић приватно и јавно интервенисао код председника Додика и рекао да није у интересу Србије да се референдум у Републици Српској одржи“. Ји је навео да сматра да је САД имала подршку у премијеру Вучићу у покушају да се политичка елита у Републици Српској одврати од референдума, што је по мишљењу Јиа учињено пре свега из интереса Србије.
Из првог панела пре свега бих издвојио излагање Дејмона Вилсона, који је тренутно извршни потпредседник Атлантског савета (Atlantic Council). Вилсон иза себе има богату каријеру у најважнијим институцијама везаним за спољну политику САД-а. У последњих годину дана, Вилсон је са својим тимом сарадника имао прилику да оде у посету Балкану где је имао низ сусрета са лидерима држава, али и представницима опозиционих партија и невладиних организација. Веома интересантна анализа уласка Црне Горе у НАТО која је објављена пре пар дана на сајту Политико (Politico) говори и о утицају који је Вилсон имао на одлуку сенатора да готово једногласно подрже Црну Гору[1]. У последње време, Вилсон се профилисао као стручњак за Балкан са вероватно најбољим контактима, како у Вашингтону, тако и на Балкану. С обзиром да је имао улогу у администрацији Буша млађег, не бих био изненађен уколико у наредном периоду Вилсон добије улогу у Трамповој администрацији. У сваком случају, он је особа коју треба имати у виду при анализи односа САД према Балкану, бар у овом тренутку.
Вилсон је у свом сведочењу пред Сенатом представио шест мера које сматра да су неопходне за смањење „негативног руског утицаја“ и подстицање Србије да у потпуности „пређе у Европски камп“. Једна од тих мера подразумева и напор да се дође до „историјског зближавања“ (historic rapprochement) између Србије и САД-а. Сведочење које обухвата поменутих шест мера можете пронаћи на крају текста.[2] Током расправе, Вилсон је споменуо председника Вучића у интересантном контексту користећи енглеску фразу „he knows where his bread is buttered” додајући да 5 посто српског извоза одлази у Русију, док 66 посто одлази у државе Европске уније што будућност (Србије) чини неизбежном.
Пред крај првог панела, сенатор Марфи је споменуо Трампов тренутни предлог буџета који значајно смањује финансијска средства којима би Стејт департмент располагао на Балкану. Од овог буџета, који по мом мишљењу за сада нема подршку у Конгресу, увелико значи будући однос Америке према Балкану јер са споменутим смањењем ће опасти и амерички утицај. Анализирајући ово јавно слушање и ставове званичника Конгреса и Стејт департмента, и упоређујћи их са актуелном политичком ситуацијом у Србији, можемо закључити да ће, што се Вашингтона тиче, неки од наредних потеза званичног Београда показати смер којим Србије (жели да) иде. Први потез је свакако данашњи избор премијера. Други, по мом мишљењу, статус Српско-руског хуманитарног центра у Нишу.
Снимак јавног слушања и сведочења можете пронаћи на овом линку
Наслов и опрема: Стање ствари
(Приче из Вашингтона, 15. 6. 2017)
[1] Текст доступан на: http://www.politico.com/magazine/story/2017/06/12/the-shove-heard-round-the-world-215246
[2] Директан линк за Вилсоново сведочење: https://www.foreign.senate.gov/imo/media/doc/061417_Wilson_Testimony_REVISED.pdf
Categories: Преносимо
Оставите коментар