Доктрина цивилизацијског реализма подразумева да се, поред прихватања реалности постојања различитих цивилизација, прихвати и постојање земаља које у целини не припадају ни једном цивилизацијском подручју, што подразумева споразумно одрицање цивилизацијских центара од претензије да те земље у потпуности укључе у сопствену сферу. У те земље, поред Украјине и Молдавије, Межујев укључује и Србију

Владимир Коларић

Утицајни руски аутор Борис Межујев, иновативни настављач идеја Вадима Цимбурског о „Русији као острву“, почетком ове године је објавио чланак у ком предлаже концепт „цивилизацијског реализма“, као могући излаз из актуелног зачараног круга међународних односа.

Владајуће доктрине међународних односа и даље не могу да изађу из дихотомије између либералног фундаментализма и геополитичког реализма. Либерални фундаментализам са својим инсистирањем на принципу самоопредељења, суштински представља покриће за апсолутну глобални доминацију евро-атлантског типа цивилизације, у лику евро-америчке војне и економске, али и културне, моћи. С друге стране, садашње форме геополитичког реализма не успевају да нађу адекватне одговоре на изазове либералног фундаментализма, као моћне и веома заокружене идеологије, и лако падају пред оптужбама за оживљавање превазиђене доктрине „сфера утицаја“, док своје позиције граде на (макар и развијеним) формама етно-национализма или на пуком „великодржавном цинизму“.

Межујев полази од претпоставке о плуралности цивилизација, где се цивилизације једноставно одређују као (велике) државе које имају привлачну снагу на околне народе, не обавезно етнички мотивисану. Евро-атлантска цивилизација свакако поседује највећу привлачну снагу и тешко да ће се то у догледно време променити, али је свакако, и одређеној мери поседује и Русија. Овде није реч о империјалном утицају или медијским манипулацијама, већ о дубоко фундираним културно-цивилизацијским обрасцима, који се не могу тек тако измислити од стране различитих „центара утицаја“, премда се њима, наравно, може манипулисати. Чињеница, на пример, да тежње осетинског или народа Абхазије према Русији свакако нису само резултат империјалне праксе и текуће пропаганде (или озлоглашене „гасне уцене“), као ни „привлачна снага“ која Русија, поред Кавказа, остварује у неким земљама Централне Азије или Источне Европе. Инсистирање на империјалном пореклу оваквог утицаја такође није продуктивно, с обзиром да се тако нешто може применити на све појединачне случајеве, а највише од свих управо на евро-атлантску цивилизацију, која своју превласт, као признаје Семјуел Хантингтон не дугује некаквој културној, моралној или интелектуалној супериорности него изузетно ефикасном историјски генерисаном систему организованог насиља.

Како искључиво инсистирање на територијалној целовитости, или, с друге стране, праву на самоопредељење, подједнако воде у геополитички ћорсокак, доктрина цивилизацијског реализма радије полази од позиције да је у овом тренутку одржавање каквог-таквог поретка међународних односа боље него хаос глобалних размера и рат свих против свих. Због тога је, поред прихватања плуралности цивилизација, потребно прихватање и да постоје земље такозваног „лимитрофа“ (пограничног подручја), која се налазе „између“ две различите цивилизација и трпе „привлачну силу“ обе. Сваки покушај да се те земље беспоговорно сврстају и укључе у један „цивилизацијски блок“ неминовно води ка кризи, унутрашњем расцепу па чак и грађанском рату уз могуће, директно или индиректно, учешће треће стране.

У те земље, поред Украјине и Молдавије, Межујев укључује и Србију. Доктрина цивилизацијског реализма би, у том смислу, подразумевала да се поред прихватања реалности постојања различитих цивилизација, прихвати и постојање земаља које у целини не припадају ни једном цивилизацијском подручју, што подразумева споразумно одрицање цивилизацијских центара од претензије да те земље у потпуности укључе у сопствену сферу.

Борис Межујев

Јасно је да би таква идеја ишла у прилог у Србији званично доминантним, а у основи изнуђеним идејама о „неутралности“, али које би добиле истинску снагу ако се не би радило само о војној, институционално-политичкој и економској неутралности, него свеобухватној стратегији која би у културно-цивилизацијском смислу радила на осмишљавању „лимитрофног“, међуцивилизацијског положаја Србије. За тако нешто свакако постоје културно-историјске основе, али и једна увек присутна, мада и даље аморфна и неразрађена, идеја о Србији „између Истока и Запада“.

Наравно да би оваква „неутралност“, заснована на идеји Србије као земље „лимитрофа“, морала да буде прихваћена и призната од свих релевантних страна, за шта је управо потребна промена језика међународне политике и прихватање доктрине цивилизацијског реализма. За сада тако нешто није изгледно, с обзиром на и даље доминантну интервенционистичко-хегемонистичку природу евро-атлантистичке стратегије глобалних односа, али и непостојање адекватне и, што је подједнако важно, институционализоване, алтернативне доктрине код њених стварних или могућих конкурената, укључујући и Русију.

Ипак, свакако треба радити на промоцији новог и одрживог језика међународних односа, као и активно трагати за одговарајућим саговорницима у земљама политичког Запада. То није лако, с обзиром да од протагониста текуће интервенционистичко-хегемонистичке пропаганде заступници спољнополитичког реализма лако бивају провучени кроз „топлог зеца“ оптужби за анти-демократизам па чак и шпијунажу у корист Русије. Таквих саговорника свакако има, па и међу онима који би у евро-америчком контексту било тешко, попут на пример Патрика Бјукенена, оптужити за „екстремизам: наведимо као пример сенаторе Ренда Пола и Мајка Лија, или утицајног аналитичара Џорџа Фридмана.

Промоција оваквих становишта, како примећује Межујев, свакако није једноставна: „велики“ медији је неће промовисати док не постане званична или макар озваничена доктрина државних или транс-државних центара утицаја, док је њихово препуштање интернет публицистима опасно, пошто на „мрежи“ знатно боље пролазе радикалне идеје засноване на емоцијама, звучним паролама и лаким решењима, него реализам.

Академски кретенизам, како га назива овај аутор, заснован на ставу „ви нисте прочитали последњи помодни чланак професора тог-и-тог, који доказује да државе одумиру и да уместо њих наступају удружења љубитеља цвећа и заштитници животиња, и зато не можете да судите о међународној политици, у којој у први план долазе питања екологије и људских права“ – такође није добар савезник.

Межујев у овом тексту не предлаже начине превазилажења ове „комуникацијске блокаде“, али претпостављамо да би они ишли у смеру јавног заступања идеја новог политичког језика, „хода кроз институције“ и стварања организација које би радиле на осмишљавању, промоцији и активацији оваквих идеја.

Текст Б. Межујева (“Взгляд”)

Што се тиче Србије, као што рекох, за њу би свакако било драгоцено да је „велике силе“ односно језиком цивилизацијског реализма – „цивилизацијски полови“, макар привремено „пусте на миру“ од увлачења у сопствене геополитичке рачунице. Наравно, под условом да Србија то време искористи за изградњу институција, истински разгранату сарадњу са свим субјектима битним за њен опстанак и развој, и најзад, рад на утврђивању сопственог пољуљаног културног идентитета. Ово би подразумевало и појачану сарадњу са другим земљама региона, на реалистичким и културно-историјски потврђеним основама, изван схема наметнутих од тренутно доминантних центара моћи. За Србију би, верујем, било од користи да сопствени „лимитрофни“ положај не гради искључиво на националним основама, већ да рачуна и на регионални контекст, такође обележен позицијом „пограничја“.

У супротном, уколико се евро-атлантске силе не одрекну свог геополитичког и у основи цивилизацијскох максимализма и апсолутизма, а Русија и други потенцијални „велики играчи“ не понуде адекватну и ефикасну алтернативу, Србија ће свакако морати да се определи, и такав избор ће, принудан или не, почивати на принципима конфликта, а не сарадње. Такав избор, какав год био – не заносимо се – свакако би био изузетно трауматичан за Србију и озбиљно би довео у питање њено постојање. Садашње српске елите имају огромну историјску одговорност на осмишљавању позиције Србије не само у актуелним међудржавним и међу-идеолошким, него и међу-цивилизацијским конфронтацијама. Макар и у некој мери, и овај пут наша судбина неће зависити не само од „великих играча“ него и од нас, од способности наших елита да свеобухватно артикулишу српску позицију у текућим, трансформативним, процесима глобалних размера.

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Борис Межујев, Вадим Цимбурски, Владимир Коларић, Русија, Србија