Ко је пажљиво слушао читање званичне биографије Александра Вучића на дан његовог устоличења, сигурно је приметио да јој нешто озбиљно недостаје. За почетак, из ње је потпуно избрисан читав један и то врло крупан човек, политички отац новог председника Србије – Војислав Шешељ.

Званична Вучићева биографија, како пише недељник Време у најновијем броју, која се сада налази и на сајту председник.рс, почиње овако: „Рођен је 5. марта 1970. године у Београду. Завршио је Земунску гимназију 1988. године, а дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1994. године. Приступа Српској радикалној странци 1993. године. Исте године изабран је за посланика у Народној скупштини Републике Србије, а за генералног секретара те странке 1994. године. На тој дужности остаје до 2008. године.“

То је то. Кад одузмемо генералије као што је година рођења и подаци о школовању, Српска радикална странка се у Вучићевој биографији помиње само једном, а читавих петнаест година политичке каријере стало је у три реченице. Као да се ништа важно у тих 15 година није догодило. Истина, ставио је председник Вучић у званичну биографију и то да је 1996. године именован за директора хале „Пинки“ у Земуну, као и да је 1998. био министар информисања у Влади националног јединства.

Прећутао је, међутим, да му је место директора спортске хале у Земуну прво запослење у животу, до ког је дошао захваљујући радикалској победи у овој београдској општини на локалним изборима 1996. године. Нигде се не помиње ни то да га је за директорску функцију квалификовала једино бескрајна оданост Војиславу Шешељу, те да су њих двојица, заједно са Томиславом Николићем, чинили свето тројство Централне отаџбинске управе Српске радикалне странке.

Кад човек проба да стрпа 15 година живота и каријере у неколико кратких реченица, очекивано је да му промакну не само битне, већ и неке напросто легендарне и општепознате ствари. На пример: „Па ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину Муслимана, па да видимо сме ли међународна заједница или било ко други да удари на српске положаје, може ли се тако понашати са српским народом?!“ Овако је грмео млади Александар са скупштинске говорнице 20. јула 1995. године. Само девет дана пре тога, 11. јула, у Сребреници је почео вишедневни масакр муслиманског становништва, који је Хашки трибунал касније окарактерисао као геноцид и који је још трајао док је Вучић седео у Београду и бранио „српске положаје“ у Босни и Хрватској, преноси Време.

Додуше, није баш све време седео у Београду. Нешто раније те године, у марту 1995, запутио се на Банију, па у Глини одржао ватрени говор о томе како Србе одатле нико никада неће моћи да отера. „Никада овде више усташка власт неће моћи да дође. Никада више оружаним путем, никада више онако како су намерили.“ Оптужио је Слободана Милошевића и „његову несрећну жену“ Мирјану Марковић, те председника РСК-а Борислава Микелића, да у сарадњи са страним силама покушавају да се отарасе „вековних српских територија у Републици Српској Крајини“. Похвалио је Србе из Републике Српске због одбијања Венс-Овеновог плана. „Банија никад више неће бити хрватска“, викао је Вучић, док је за дугачким столом, на истој бини, седео Војислав Шешељ и видно се досађивао. Пет месеци касније, пала је Крајина, а они којима је Вучић обећао да их нико неће отерати, протерани су у „Олуји“. Банија је хрватска, преноси Време у најновијем броју.

Прославио се касније Вучић бројним другим изјавама, од којих данас само неке круже друштвеним мрежама. Међу њима је и једна за коју интернет упорно погрешно тврди да је дата „Времену“. То је она антологијска: „Жену много волим и ни за шта на свету не бих је мењао. Напросто је обожавам. Као личност веома је суздржана и одмерена. Никада ме не пита где идем и када се враћам. А она не иде нигде без своје деце и без мужа. С другарицама у кафић излази када оценим да је у питању неки прикладан датум.“ Кад ову изјаву „провучете“ кроз Гугл, избацује „Време“ бр. 909, од 5. јуна 2008. године. Истина, у том броју се заиста налази ова изјава, у рубрици „Лик и дело“, али је цитирана из једног „шареног“ часописа, који више не излази, а никад га није ни било на интернету.

За ових пет година откако у рукама држи све полуге власти, Вучић је у великој мери успео да „стерилише“ и биографију и колективно памћење, но, још има оних који се сећају да је својевремено набројао кад се све у животу напио: кад је Звезда постала првак Европе, кад је убијен Славко Ћурувија и кад је убијен Зоран Ђинђић.

Гледајући данашњег, дрвеног и уштогљеног Вучића који само током изборне кампање покушава да се покаже као обичан мали човек, симпатични дечко из комшилука, тешко је поверовати да је некада имао више таквих „излета“. Својевремено је за магазин „Глориа“ дао интервју у ком надугачко прича о својој љубави према вину, а пристао је и да се слика у лежећем положају, док сензуално примиче уснама зрели грозд. Учествовао је и у емисији ТВ Пинк „Плесом до снова“. Концепт је био следећи: познате личности плешу у пару са неким ко има неки хуманитарни циљ који жели да оствари. Пару који победи, тај циљ бива испуњен. Вучић је плесао са Љубицом Арсеновић, новинарком, а да су победили, обезбедили би новац за операцију Београђанина Сафета Радојичића, који болује од тешке срчане мане. Упркос ангажману професионалног кореографа и вишедневном вежбању, није се показао. На страну таленат за плес, или одсуство истог, било је очигледно да је Вучић у овој ситуацији у потпуности изашао из сопственог лика и да му је страшно непријатно. Посебне проблеме задавао му је хип-хоп, испао је из такмичења у емисији у којој је плесао валцер, а није се показао ни код српских народних игара.

Ипак, није одустао од покушаја да изгради имиџ „опуштеног лика“, па је наставио да одлази на Пинк, нарочито у „Недељно поподне“ Лее Киш. Ту се невешто клатио лево-десно док је глумац Десимир Станојевић певао „А сад адио“ и црвенео док му је звезда „Гранда“ Рада Манојловић певала на увце „Скитнице, чекајте ме, ја немам где“. Мрдао је устима, али, видело се да не зна текст. Кад смо код Раде Манојловић, био је Вучић једном приликом и у жирију „Звезда Гранда“, баш у оној сезони која је ову певачицу лансирала у сам врх новог фолка. Певала је „Тражио си све“ Светлане – Цеце Ражнатовић. Били су у том жирију и Ивица Дачић и Велимир Илић, али они су некако били на свом терену. Вучић се, опет, није снашао: рекао је Ради да је лепо певала, а онда је наставио о Дачићу као великом експерту за народну музику. Онда је изразио жељу да чује од Раде још неку Цецину песму, али није знао коју, па је ствар спасао Дачић, предложивши „Пази с киме спаваш“. Вучић се збуњено смешкао.

Накнадном памећу, лако је утврдити да се већ тада спремао некакав политички земљотрес. Све ово, догађало се у периоду од 2007. до 2008, непосредно пре и непосредно после разлаза са Шешељем и оснивања Српске напредне странке. Тада нам је само било будаласто и смешно, али из данашње перспективе је јасно да су ови излети у естраду заправо били Вучићеви невешти покушаји да промени имиџ. Из тог периода, остао је и један исповедни интервју, заправо, портрет, у таблоиду „Прес“. Постојала је некаква рубрика чија је једина сврха била да политичаре прикаже као обичне људе. Александар Вучић је одлучио да са читаоцима „Преса“ подели неколико епизода из детињства, са идејом да је то, ваљда, симпатично. Међутим, омакло му се којешта што би могло да се подведе под узнемирујући садржај – како га је мајка испустила на главу док је био беба, или како га је отац терао да једе паштету којој је рок истекао две године раније. Тада је први пут поменуо да је у младости радио као продавац у Брајтону, у Великој Британији. Занимљиво је да у званичној биографији нема тог детаља, али има разних небитности као што су награде за „најевропљанина“, „регионалног лидера“ или неке која се лаконски зове – „човек године“. Иначе, по повратку из Британије покушао је да се бави новинарством, и то на Палама: „Сећам се да сам интервјуисао Караџића, а да сам са Младићем одиграо неку брзинску партију шаха на Палама. Занимљив је то посао, али сам исправно проценио да то није за мене, да има вас који сте много бољи.“

Док у званичној биографији пише само то да „игра шах и радо прати утакмице кошарке и фудбала“, Вучић је имао једну фазу у којој је досадио и Богу и народу причама о својој бурној навијачкој прошлости. Потписница овог текста имала је част да јој на 20. годишњицу нереда на стадиону Максимир, током утакмице Звезда–Динамо, Вучић лично, у диктафон, исприча како је био млад и луд. И тада и сада, зачуђујућа је прецизност са којом се свега сећао: „У то време постојала су три воза из Београда за Загреб. Један у 11.30 пре подне и два јутарња: у 6.40 за Минхен и у 6.55 за Париз. Ја сам био у том возу за Минхен који је био препун Звездиних навијача. Било је око 1800-1900 навијача само у том возу. Чак су и теретни вагони и они за писма били пуни људи. Први велики инцидент догодио се у Винковцима. Обично би нас Динамови и Хајдукови навијачи чекали на самој станици и каменовали воз. Међутим, тог дана су схватили да долази огроман број Звездиних навијача, па су сачекали да воз крене према Славонском броду. Како је воз кренуо, засули су га каменицама, али са супротне стране. Сећам се да је Крле повукао ручну кочницу. Он је био један од старијих и храбријих вођа навијача, није се физички истицао, али је био ауторитет. Воз се зауставио и сећам се да је велики број људи који су припадали ‘винерсима’, ‘зулуима’ и ‘девилсима’ излетео напоље. Видео сам неколико Хрвата на земљи, у баш тешком стању. Све у свему, изгледало је прилично језиво. У односу на нешто што је било уобичајен безопасни ритуал који се сводио на то да поломе два-три прозора, неког мало посеку, ово је изгледало много озбиљније. Али, то је већ био сукоб Срба и Хрвата, а не навијача Звезде и Динама.“

Година је била 2010. Већ тада је Вучић раскрстио са Шешељем и, са Томиславом Николићем, основао Српску напредну странку. Европеизовао се, „уљудио“, па је и о том, у суштини етничком и националистичком сукобу навијача причао као да је о њему учио из читанке, а не директно учествовао. Или, као да само неколико година касније није тражио сто мртвих муслимана за једног убијеног Србина.

Званична биографија, и по форми и по суштини, није нарочито занимљив документ. Али, пожељно је да буде макар истинит. У Вучићевој званичној биографији стоји да је успео да реконструише халу „Пинки“ и вишеструко повећа примања запосленима. Да је био умешан у аферу око пословног простора и огласа за халу у радикалском гласилу „Велика Србија“ који је плаћен у, за то доба невероватних 100.000 динара, ретко ко се сећа. Исто као што се нико више не сећа да је у хали „Пинки“ избио пожар само неколико дана након што је Вучић дошао за директора. Отуд овај биографски детаљ о реконструкцији. О најмрачнијем периоду у историји домаћих медија, када је био министар информисања, који је 1998. године донео најрестриктивнији медијски закон, нема ни речи.

Поред драконског Закона о информисању из 1998, који је увек сматран „радикалским“, исте те године донет је и Закон о универзитету, али је он у јавности остао упамћен као „јуловски“. Подсетимо, овај закон је донет искључиво као казна за учешће и подршку коју су професори универзитета у Србији дали студентима за време протеста 1996/97. Иако је Закон о универзитету донет на иницијативу ЈУЛ-а, није био баш сасвим „јуловски“. Млади Вучић је, након доношења тог закона изабран за члана Управног одбора Универзитета у Београду и за члана Управног одбора Филозофског факултета. Обе функције би сваком другом, у свакој другој земљи на свету импоновале. Али, у званичној биографији председника Србије Александра Вучића тог детаља нема, а фали и податак да га је у мају 2000, у терминалној фази Милошевићевог режима, влада СРЈ именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија.

У нецензурисану биографију Александра Вучића свакако мора да уђе и једна суза. Последња суза за доктора Шешеља клизнула му је низ образ 24. фебруара 2003, кад се овај добровољно предао Хашком трибуналу и сам себи направио велики испраћај. Само 16 дана касније, Вучић се, ако је веровати његовим старим изјавама, напио трећи пут у животу. Суза није било, пио је од среће, славио је убиство Зорана Ђинђића.

Година 1998. једна је од најужаснијих у тој, и иначе, језивој декади. Ужасна је била за многе, али не и за Александра Вучића. Уз све функције које је нагомилао те године, Влада Србије му је 22. децембра 1998. доделила и стан од 117,48 метара квадратних. У бази имовине политичара Мреже са истраживање криминала и корупције КРИК стоји Вучићева тврдња да је, након што је његова странка изгубила власт, отплатио стан: „У томе му је, како каже, помогла породица, али и тадашњи страначки шеф Војислав Шешељ. Вучић је у децембру 2013. године стан уговором поклонио тадашњој супрузи Ксенији, али је у катастру он и даље уписан као власник.“

У бази КРИК-а стоји да је власник гарсоњере у Белвилу, а да му је прва комшиница супруга Тамара Ђукановић, на чије се име води стан од 116 квадрата на истом спрату. Гарсоњеру му је, каже, купио отац, а супруга је стан купила сама, од Слободана Квргића, власника компаније „WinWin“. Вучић је својевремено изјавио да су то две одвојене некретнине и да „то нема везе са брачним статусом“.

Фото: Дадо Ђилас

Последња реченица Вучићеве званичне биографије гласи: „Ожењен, отац Данила и Милице“. У силном прању, испирању и дезинфекцији биографије, грешком је, ваљда, нестало и име супруге.

Аутор: Време/Јована Глигоријевић

(Kurir.rs/Vreme)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Изјаве.срб: Тако је говорио Александар Вучић (1171 изјава)

Categories: Портрети према живим политичарима

Tags: Јована Глигоријевић, Александар Вучић