Прошло је преко недељу дана од примене нових радикалнофеминистичких, мизандричних законских одредби, сасвим довољно да се извуку неки закључци.
Неколико десетина пријава, од којих су многе већ резултовале исељењима мушкараца из њихових сопствених домова, говоре да ће се нове одредбе и те како примењивати, чиме пада у воду стара релативизаторска кафанска доскочица „ма неће то у Србији никад проћи“. Свашта је у Србији прошло, и тек ће.
Но, од анти-породичног закона још су опасније нове одредбе Кривичног законика везане за „прогањање“ и „полно узнемиравање“. Њима се, практично, женским емоцијама даје власт над делом правног система, али и над много дубљим друштвеним нормама. Као детерминанта кривичног дела недвосмислено се утврђују женска осећања и утисци. На тај начин се мушкарци социјално кастрирају, инхибише се свако спонтано успостављање нових односа између два пола, а мушкарац девирилизује и баца под сталну сенку сумње и страха. Изразе његовог природног понашања државним апаратом принуде убудуће ће кажњавати тренутна емоција и хир припадница нежнијег пола. Све ово довешће до даље феминизације друштва, осећаја перманентног страха и несигурности код мушкараца, који ће само дограђивати већ постојеће социјалне инхибиције. Жене ће постајати још размаженије, још несигурније, збуњеније, склоније наглим променама мишљења и расположења, и пословично фрустриране одсуством „правих мушкараца“ за које ће кривити све, само не своје понашање и саучесништво у мекој окупацији сопственог народа.
Не знам да ли игде другде у свету постоје сличне законске одредбе? Да ли је игде, осим у Србији, такозвани „cat calling“ кривично дело? Да ли се игде, осим на кампусима америчких колеџа, кривично дело утврђује на основу тренутног емотивног стања жене над којом је оно наводно учињено?
Наша земља наставља већ укорењену неславну праксу обједињавања најгорих тековина либералног, декадентног Запада и економски девастираних држава Другог и Трећег света, те постаје заиста мучно место за живот.
Categories: Четири стотине речи
Није само јасан наслов: откуд “женствене жене”? Данас их медији и школа уче да могу све што могу мушкарци, а да је понижавајуће све што могу жене. Нормална девојка на улици разликује се од младића по торбици и шминки, неке по облинама – иначе ход им је мушки, тако и поглед, говор..
Медији даље те нове, мушке, жене уче како постоји Идеални, и како ће се појавити, јер га оне “заслужују” – што је вероватно колико и Христов долазак. Али их оставља фрустриране и изнервиране, што наместо идеалног стижу само шоње, бескичмењаци, наркомани и декинтирани типови.
Веома се слажем са текстом. Чак и да има негде у свету, закон не треба тек тако преписивати, додао бих.
Уопште напредак, друштва о којем (надам се) наш законодавац машта, може доћи са релаксирањем закона доле, а супротно горе. Друштвену хијерархију одозго на доле чине корпорације и политика па према средњем и нижем слоју становништва.
Доле је толеранција кориснија, што већа то боље, до аморфног стања које би значило природну, истинску равноправност. Једнакост генерише сукобе а они, та надметања, заправо једина покрећу. Без сукоба нема развоја, а зато што унапред не можемо тачно знати који развој је бољи, треба нам што је већа могућа вера у слободно понашање. Са друге стране, ефикасним хијерархијама треба омогућити да раде по својим строгим принципима.
Ефикасност хијерархије и развојност коју даје равноправност су дуални процеси, често неспојиви. Та њихова опречност је у брзоплетости невидљива, али је и тада опажамо, рецимо када кажемо да нас је најлакше мењати када смо највише угрожени.
На жалост, законодавци углавном ходају у магли, без сличних знања.