Оно што Трамп заиста верује је далеко опасније

(Вашингтон пост, 17. 2. 2017)

Фото: Alex Brandon/AP

Под председником Трампом, америчка спољна политика се враћа, како запажају многи коментатори, на изолационистичке позиције на којима је била пре Другог светског рата. Ова интерпретација (и поједине критике) појавила се током изборног процеса: док је Хилари Клинтон упозоравала да ће њен противник „раскинути наша савезништва“, једна палета експерата је обезбедила историјски педигре оваквим страховањима. Као што је председник Савета за спољне односе (Council on Foreign Relations) Ричард Хас навео, Трамп се залаже за „нови изолационизам“, оживљавање сна из 30–их година прошлог века о „повлачењу из ангажовања у глобалним проблемима“.

Проблем је у томе што Трамп није изолациониста. Он је милитариста, што је много горе. И називати Трампа изолационистом не представља ефективну критику.

Термин „изолационизам“ скован је у 30–им годинама како би карикатурално приказао Американце који су се залагали за то да Америка остане строго неутрална у надолазећем рату. Они тешко да су тражили „одвајање од света“, како је недавно у Воксу написао Зак Бучемп. У ствари, већина је заговарала мирољубиву укљученост у прекоморска дешавања, попут трговине, и инсистирали су на одбрани Америка од стране интервенције – што није занемарљив подвиг. Оно што их је уједињавало била је опозиција укључењу у Други светски рат након што су искусили разарања у Првом. Процењујући да су Сједињене Државе способне да одбију сваку спољну инвазију, они су желели да се клоне оружане замке у Европи или Азији. Прекид ове традиције могао је да упетља Америку у „стални рат за стални мир“, како је то рекао историчар и учесник дебате Чарлс Бирд.

Први заговорници политике „Америка на првом месту“, били су стога пре антиратни покрет а не антисемитска или профашистичка опција, што се упињу да пренагласе скорашњи критичари Доналда Трампа. Истина, гласноговорник ове групе, авијатичар Чарлс Линдберг, говорио је против „јеврејског утицаја“ у месецима који су претходили нападу на Перл Харбор. Али антисемитске клевете су пре обогаљиле покрет него што су допринеле његовом циљу и свега неколицина припадника покрета је била наклоњена Осовини. Заправо, антиратни апел – мишљење да укључење у европски конфликт није нужно за осигурање америчке безбедности – био је тај који је привукао милионе људи широм политичког спектра укључујући и пацифисту и социјалисту Нормана Томаса и будуће председнике Џералда Форда и Џона Ф. Кенедија.

Наравно, Перл Харбор је запечатио њихову судбину и лансирао Сједињене Државе ка глобалној доминацији. Од тада, елита која води спољну политику земље користи ознаку „изолациониста“ како би искључила антиинтервенционисте из оквира легитимне расправе.

У питању је често непоштена ознака, која је посебно бесмислена када се примењује на тренутног врховног команданта: Трамп није изолациониста, без обзира да ли је реч о њиховом карикатуралном или правилном приказу. Не само да не жели да се повуче из светских збивања, већ жели да их искористи. Далеко од тога да ограничава ратно поље, он прети немилосрдним насиљем против непријатеља широм света и слави ратне победе. Укратко, председник је милитариста.

Учењаци дефинишу милитаризам, у широком смислу, као широку примену и одавање почасти сили за политичке циљеве, или чак ради ње саме, што повремено доводи до потпуне војне контроле над државом. (Трамп је именовао двојицу маринских генерала, Џима Матиса и Џона Ф. Келија у свој кабинет.) Милитаризам, како је писао пионир међу историчарима Алфред Вегтс 1937. године, промовише вредности „повезане са војском и ратом и превазилази истински војне сврхе“. Милитаризам може да буде политика и етос, и може да квари тежњу ка рационалним циљевима.

Вегтс, некадашњи официр немачке војске који је избегао пред нацистима, написао је ово имајући на уму своју сопствену државу. Учењаци и даље смештају милитаризам „тамо негде“ – у кајзерову Немачку, Трећи рајх, царски Јапан или Совјетску империју. Само повремено они приписују милитаризам и Сједињеним Државама. Ову оптужбу ће пре изрећи активисти. На пример, 1967. године, пречасни Мартин Лутер Кинг описао је „милитаризам“ своје владе, поредећи га са злом расизма и сиромаштва. И поред тога, већина Американаца види своју земљу као силу која се бори за мир, чак и када иде у рат.

Трамп је довео је довео ову претпоставку у питање. Кренуо је са темељним уверењем о свету затрованим сукобима цивилизација и неизбежним конфликтима. Трампов успон до позиције моћи путем представљања хорор филма са непријатељима, од Мексика преко Ирана до Кине и радикалног муслиманског тероризма (а понекад и самог ислама). Чак ни Европска унија није избегла Трампово шкиљење из перспективе суме нултог збира: приказао ју је као немачко средство да „победи Сједињене Државе у трговини“, не као напор да се осигура мир после два светска рата. Мир, уистину, делује Трампу као крхка аномалија. „Много је лоших момака напољу!“, сумирао је ово гледиште у једном твиту.

Претходни председници – Теодор Рузвелт, Ричард Никсон – потцењивали су незападне културе и истицали су дивергентне интересе између држава. Али Трамп је јединствен по томе што види Америку као нацију-жртву, губитника у мрежи глобалних односа који мора да узврати ударац. Његово најконзистентније политичко убеђење је да друге државе експлоатишу Сједињене Државе. Године 1987, размишљајући да се прикључи председничкој трци, закупио је читаву страницу огласног простора у новинама где је оптужио Јапан, Саудијску Арабију и друге нације да „злоупотребљавају“ америчку великодушност. Прошле године, када је оптужио Кину да „силује“ и „поткрада“ Сједињене Државе, највећа новина је било то што је освежио своју осветољубивост.

Трампов осећај за злостављање и понижавање је снажан. „Свет нам се подсмева“, бескрајно је понављао током председничке кампање. То је вапај који је заступљенији у револуционарним државама и покретима него што је примерен јединој светској суперсили. Царски Јапан и нацистичка Немачка нису освајали територије из хировитости; њихови лидери деловали су из позиције перципираног очаја, верујући да губе у немилосрдној трци за моћи и статусом.

Суочавајући се са немилосрдним светом, Трамп обећава да ће обрнути улоге, не да ће окренути леђа свету. Он је говорио о грабљењу богатства од других држава, најживље у својој мантри о „преузимању ирачке нафте“. „Можда ћемо имати другу прилику“, рекао је у говору у ЦИА. Трамп можда само позира, али је и овакво позирање милитаристичко. Обзнана жудње за нафтом, бусање у груди о тортури, замишљање војних парада дуж Пенсилванијске авеније – овиме се не постижу стратешки циљеви колико се слави брутална сила. „Ја сам најмилитантнија особа која постоји“, рекао је Трамп током предизборне процедуре у Републиканској странци. Можда је тада говорио истину.

Трампов културни милитаризам привлачи пажњу, чак иако се не буде отелотворио у конкректну спољну политику. Морално изједначавајући Сједињене Државе и Русију Владимира Путина, Трамп је одбацио традиционални амерички идентитет као изузетне нације која обасјава светлом слободе остали свет. Какав идентитет он нуди уместо тога? Док занемарује Очеве осниваче, константно евоцира успомене на „старе дане генерала Макартура и генерала Патона“, најекстремније војсковође из половине 20. века. У Трамповој машти, генерали су захтевали тоталну победу, обезбедивши да „никада не будемо поражени у рату“ пре Вијетнама. Трампова митологизација подсећа на слављење армије које је у царској Немачкој исказивано војсци, која је исковала нацију победом над Француском 1871. године. Макартур и Патон су Трампови нови очеви оснивачи.

Може бити да се Трамп уопште не претвара. Можда ће он спроводити програм интервенција широм света. Тактика може да отпочне хвалисањем и царинама. Где ће се завршити може било ко да нагађа, али Трампово порицање националног идентитета пружа мало утехе. Његови претходници су говорили слично током својих председничких кампања. Трамп ће избећи шире војне сукобе само ако постави ограничене циљеве и ако се буде мудро понашао.

За сада, он шаље супротне сигнале. „Наша војна доминација мора да буде неупитна“, Бела кућа је објавила током првог дана, и Трамп планира да изгради доминантну америчку војску. Како ће је употребити? У свом инаугурационом говору он је рекао да се неће само борити против „радикалног муслиманског тероризма“ већ да ће га „избрисати са лица Земље“. Прошле године Трампов главни стратег Стивен К. Бенон навео је како је „несумњиво“ да ћемо „заратити у Јужном кинеском мору у наредних пет до десет година“ – и то поврх „глобалног рата против муслиманског фашизма“ за који верује да је у почетној фази.

Антитрамповски отпор може да функционише без адекватног разумевања како председник и његови гласачи виде свет. Када коментатори избора називају Трампа изолационистом, они афирмишу баш оно што га је учинило довољно популарним да се домогне Беле куће: то што одбацује отрцане тривијалности елите. Али што је горе, они га смештају у оквире америчке политичке традиције која се противила прекоморским конфликтима. То је био победнички бренд за јавно мњење исцрпљено ратом, и Трамп је капитализовао ову предност. Он је осудио Ирачки рат у свакој прилици и упозоравао је да његови ривали могу да отпочну „Трећи светски рат“.

Када критичари нападају Трампа да је превише мирољубив, што преиспитује војне савезе и нада се сарадњи са Русијом, они јачају његову поруку. Они потврђују да је он не само против естаблишмента већ и против скупих ратова до сржи. Са гласноговорницима попут ових коме је потребна Келјен Конвеј? Боље је називати Трампа милитаристом што он показује сваким својим потезом. То је ознака које треба да се прибојава: кандидат мира који се претвара у ратног хушкача, популистички аутсајдер који служи трговцима оружјем и аутократама.

Стивен Вертхајм (Stephen Wertheim) је историчар на Краљевском колеџу Универзитета у Кембриџу. Тренутно ради на књизи која се бави формулисањем америчке идеје о светском лидерству у Другом светском рату

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Categories: Посрбљено

Tags: Доналд Трамп, Милош Милојевић, САД, Стивен Вертхајм