Највећи и најлепши споменик Кирилу и Методију остаје да буде подигнут у душама нашим у облику неизглаголиве љубови према Богу Који је диван у светима Својим

Први пут објављено 24. 5. 2017.

Владика Данило (Крстић)

У мору незахвалности и маловерја само још православни људи целивају руку својих доброчинитеља и предводника… Ако је љубав јача од смрти, онда је она јача и од евентуалних бактерија на руци добротвора. Понекад нас тако обузме неостварива жеља да пољубимо руку давних и непознатих прадедова из благодарности за незаслужене поклоне од колевке до прве књиге. Овај судбоносни поклон шарене дечије књиге дугујемо једном Ромеју, који беше философ и монах-Кирило из Солуна. Њему и његовом брату, светитељу Методију, дугујемо и ми, у заједници словенских народа, читаву библиотеку „славјано-сербских“ дивовских књижурина као и ранг културне нације. Њима дугујемо зимзелену лепоту литургије на словенском прадедовском језику.

Достојни ученик великога светитеља, патријарха цариградског, Фотија, свети Кирило је многоталентовани философ који заслужује тај назив не само због високог образовања свога, него и због остварења светости православне у самом себи. Прави философ личи на Бога. А Кирило је био живи одјек Премудрости Божје у прашуми словенских речи. Њему дугујемо све, јер Бог је Све, а Бога смо угледали кроз певано Евангелије исписано руком овога великана небеске љубави. Он је својим писменима, као мрежом, уловио за Христа многомилионити словенски род и проширио излив огњених дарова Педесетнице на речити сој неписмених боготражитеља, који од тада постадоше слуге Бога Слова. Најзад је и Словенима – кроз Кирилова уста – стигао глас Благословенога:

„Небо и земља прејдет, словеса же моја не прејдут“ (Марко 13:31)

Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, предпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога. Хтели су да певају Богу својим речима. Да је словенски род већ имао самосвест о својој изузетној обдарености види се из историјских чињеница деветог века: он се није језички поклонио ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, то ће рећи на живом народном језику. Тако се уз многовековне усклике „Алилуја“ и „Кирие елеисон“ заорило и милозвучно наше „Господи помилуј“. Тиме је словенски језик био изједначен са јеврејским и хеленским, јер је уздигнут до висине олтара. Међутим, у то време у Европи, чак ни Англосаксонци нису имали довољно самопоштовања ни упорности да истрају у наметању свога језика у богослужењу, него су нехрабро занемели пред латинским литургисањем. Словени, напротив, очевидно нису патили од осећања мање вредности, јер њима није импоновао ни најзвонкији грчки изворник Евангелија. Они су упорно хтели да буду пред Богом оно што их је Бог и створио – Словени.

Та непробојност хеленизацији и латинизацији, коју је показао јужни огранак Словенства, била је награђена тиме да су највећи умови онога доба – Ромеји – уважили тај непокорни и једри језик наших прадедова, који су у трагању за Смислом дошли до апостолског Солуна и до престонице, до новог Рима, Константинопоља. Позив из Моравске од стране кнеза Растислава – ма колико генијалан – прошао би незапажен, да Јужни Словени нису већ уверили водећу господу Ромејског царства да се ту ради о племенима и народима који знају држати до свог достојанства. Значи, Кирила су однеговали најписменији људи оног века, али су њега дочекали генијални неписмени катихумени, који као да су имали јасно предосећање да из најузвишенијег култа извире и највиша култура. А управо је Византија тада утеловила у себи и тај небески култ и највишу културу. Изгледа да су ти наши прадедови, гледајући на Византију, дошли до самопознања и закључка да је и словенски језик и ум сазрео за словенско узлетање ка Смислу, за разумно богослужење и богословисање.

Тај духовни преображај има сам по себи неизмериве благодатне последице за целу словенску Европу. Благотворност овог обраћења била би још и већа, да је словенски пример могао служити за углед и другим народима под навалом латинизаторских мисионара Германа, али је пала Великоморавска држава у којој је процветала кирило-методијевска народна црква са богослужењем на савременом језику. Да је она остала у животу, кроз њу би долином Дунава струјала богата византијска култура према срцу Европе, што би вероватно изменило судбину и целе западне Европе. Но независно од пропасти Великоморавске државе, мисија Кирила и Методија донела је стоструки плод на другом месту: на Балкану и у Русији. Кроз мисионарски рад православних словенских народа, на првом месту Руса, дело Кирила и Методија има универсални значај.

У нашим очима, чистота светоотачке Ортодоксије, то је најдрагоценија оставина, то је она главна моћ којом су Солунска браћа наелектрисала бујне словенске народе да би најзад и они кренули „у Разум неприступне Христове славе“… Управо у том за нас пресудном IX-ом  веку водила се судбоносна теолошка битка против филиоквистичке новотарије. Кирилу и Методију дугујемо и чистоту Православља, јер су нас они, одмах на почетку нашег хришћанског опредељења, као Фотијеви ученици, одвратили од неправославне франачке триадологије.

Темељ и Србској православној Цркви поставили су – преко својих ученика Петочисленика – Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски и руски… Значи, ми православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богомпослане мужеве који су заиста дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала… Овим признањем не би ни најмање била умањена величина светитеља Саве Немањића. Таква ниска помисао и не доликује духовним људима. Јер треба да допустимо да је свети Сава био кадар да призна истину и као племић, и као светогорски монах. А историјска непобитна истина гласи да је он градио српску Цркву на темељима Кирило-Методијеве Благовести. Невен-дело Светога Саве, то је обнова и осамосталење Србске Цркве, то је задобијање аутокефалије за Светињу Србије. У то име мислим да је погодно време да исправимо пропуст и признамо у отпусту за српске просветитеље и учитеље: Кирила и Методија, свете Петочисленике, а затим, по историјском редоследу, светог Симеона Мироточивог, светитеља Саву, Арсенија и др. Идеално би било да се у Београду подигне и храм посвећен Солунској Браћи, као и да се њихов празник свенародно светкује.

Максимално одавање поштовања према нашим Првоучитељима, остаје у чувању и ширењу вере православне. А то мисионарско деловање може се данас остварити једино спровођењем у живот основног начела Кирило-Методијевске преображајне делатности: живи језик народа треба да буде и богослужбени језик тог народа. У нашим приликама, можемо подићи најтрајнији споменик Кирилу и Методију тиме што ћемо постепено, уздићи србски језик у ред богослужбених језика. Без сумње, препев са словенског на савремени србски израз иште и надахнуте преводиоце. Али, ако је то угодно Богу, и они ће се појавити као некада Кирило и Методије и Петочисленици…

Ипак, не треба се заваравати надом да би превод на савремени језик решио све проблеме. Није доста разумети текст, треба га и ваплотити у животу. За такав духовни подвиг неопходно је имати ревност Двојице браће из Солуна, као што су они имали ревност Апостола Павла. Међутим, доказујемо да имамо барем основну ревност апостолску ако научимо језике нове, а изнад свега, традицијом богате језике богослужења. Тако Француз, ако жели да буде образован мора да зна, у најмању руку латински, а Грк мора да зна старогрчки, док образовани Словен мора да научи црквенословенски. Но, ипак, знање освештаног језика није довољно. Ревнитељ мора да се и понаша „црквенословенски“. Значи, највећи и најлепши споменик Кирилу и Методију остаје да буде подигнут у душама нашим у облику неизглаголиве љубови према Богу Који је диван у светима Својим… А незаборавив старословенски литургијски језик имаће за све Словене јединиту драж и лепоту њихове „прве-љубави“ са Богом, њиховога тврдог обећања да ће само Његови бити „до скончанија вјека…“ На том мистичком венчању Словенства са Богом Стоје са свећама кумовске радости два брата светитеља – Кирило и Методије. Њима, на икони, љубимо руке.

Опрема: Стање ствари

(Манастир Ваведење)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: беседе, владика Данило Будимски, православље, св. Кирило и Методије