Професор Слободан Антонић у анализи насловљеној „Од зла на горе“ (Геополитика, март-април 2017) пише о председничким изборима у Србији, али доноси и један дубљи историјски увид о нашим владарима (и онима којима је допуштено да нама владају). У наставку доносимо кључне делове његовог текста.
Слободан Антонић: Од зла на горе
И тако, наша држава све је слабија, све мање је суверена, са све слабијом демократијом и све лошијим вођством. А тако је некако, нажалост, последњих сто година. Краљевина Србија је, grosso modo, била солиднија, а за Србе и боља држава од Краљевине Југославије, Краљевина Југославија била је боља од СФРЈ, СФРЈ била је боља држава од СРЈ, а СРЈ од данашње Србије… Још за време Милошевића наша земља излазила је на море и имала је солидну војску и очувану индустрију. А сада?
И наши владари као да су све лошији, како се који ређа у последњих сто година. Добар државник је онај који је, најпре, реалиста, ко разуме свет око себе и своје друштво, затим, онај који је добар патриота, ко воли свој народ и чврсто се бори за његову независност и за пуни државни суверенитет; и најзад, на трећем месту, добар је онај државник који је демократа, који не жели да на силу „усрећује“ свој народ, већ тражи сагласност и подршку друштва за кључне, стратешке одлуке.
Код врло мало наших вођа све три наведене особине биле су у равнотежи и складу. Коштуница је, на пример, био добар патриота и демократа, али некако није схватао реалност, био је идеалиста, наивно занет књигама о америчкој и европској демократији.
Слободан Антонић
(…)
Но, Коштуница је поверовао да је стара демократска Америка ова данашња плутократска Империја и да је класична демократска Европа ова данашња олигархијска ЕУ. Када је дошао на власт, мислио је да ће нас „наши западни пријатељи“ одмах прихватити као равноправне партнере, чим се демократизујемо, и да нам неће отети Косово. „Нико Данцима не узима Гренланд, иако су тамо Ескими у већини“, слушао сам из Коштуничиног окружења. „Зато што је Данска демократска земља.“
Од Коштунице сам лично чуо, уочи референдума у Црној Гори о „независности“, да му је Солана дао гаранције да ће референдум бити организован „по највишим демократским стандардима“. Био је веома разочаран када се показало да је референдум све само не демократски, а да ЕУ и САД ћуте. Био је разочаран и у Солану који се „показао као неискрен“, рекао ми је.
Зато што као политичар није био довољно реалистичан, Коштуница је и поред искреног патриотизма и привржености демократији – на крају остао забележен не као творац нашег Устава, већ као неко ко је „изгубио“ Црну Гору, и као неко под чијом су управом „наши демократски савезници“, САД и ЕУ, и званично подржали сецесију Косова.
И тако, ако по наведена три критеријума (реализам, патриотизам-суверенизам и демократизам) гледамо наше владаре и државнике у последњих сто година, као да постоји видљиви тренд опадања – краљ Петар за Србе је био бољи од краља Александра, краљ Александар бољи од кнеза Павла, кнез Павле бољи од Тита, Тито од Милошевића, Милошевић од Коштунице, Коштуница од Тадића, а Тадић од Вучића…
(…)
Но, да се вратим на председничке изборе. И у вези с њима стиче се утисак да не желимо да поменути тренд срљања у пропаст, тренд све горих вођа, зауставимо и да, коначно, учинимо нешто за сопствено добро. И Руси су од Стаљина имали све горе лидере – Хрушчова, Брежњева, Горбачова, Јељцина. Но, после Јељцина, за време ког је земља ударила о дно, на чело Русије дошао је Путин. Тако је силазна путања заустављена, преокрет се догодио и земља је почела да се обнавља и да расте…
Без дебате о битним политичким питањима – која би артикулисала визију и стратегију нашег избављења; без поштене утакмице кандидата – која би дала најбољег лидера; са инфантилном јавношћу којом владају корумпирани и имбецилни таблоиди; са декадентном интелигенцијом која се одродила од народа и замишља да ће је њен другосрбијански „грађанизам“, аутоколонијализам и аутошовинизам произвести у поседнике салонских салон а по Паризу и Лондону (одакле ће управљати Београдом, Нишом и Прокупљем) – све то је знак да резултат и предстојећих председничких избора, нажалост, тешко може бити добар.
Наравно, не би требало бити дефетиста. Важно је да свако до нас изврши дужност: да посведочи своје вредности, да покаже да се не мири с пропадањем земље и народа, са судбином „од зла на горе“. Важно је да то радимо не само на овим изборима, већ увек и на сваком месту, све док се не пробуде запретене снаге нашега народа. И док жеља за променом не ојача толико да се преокрет коначно и догоди.
Цео текст прочитајте у штампаном издању Геополитике март-април 2017.
Наслов и опрема: Стање ствари
ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ
Categories: Преносимо
У последњих сто година сваки српски владар био је лошији од претходног
++++
Да, то јесте лоше.
А и живе све дуже !
Што је још лошије.
По грађане наше јадне, опљачкане и окупиране домовине.
“Дубљи историјски увид о нашим владарима” Слободана Антонића је тенденциозна збрка изнетих погрешних закључака на основу искривљених или фалсификованих аргумената и прећутаних истина.
Вели професор:
“Још за време Милошевића наша земља излазила је на море и имала је солидну војску и очувану индустрију. А сада?”
Дакле, Антонић цени Милошевића не по количинама и вредностима онога што је издао, упропастио и покрао са својим ратним профитерима, већ по оном што је непозобано остало иза њега?! И то под условом да “прогутамо жабе”, односно флоскуле о “солидној војсци” и “очуваној привреди”.
Затим, Антонић потпуно игнорише непобитне чињенице да је Војислав Коштуница стабилизовао, довео у ред и створио услове за напредак српске економије и друштва у целини. Изврнуто поређење између Коштунице и Милошевића би једнако било као да тврдите да је бољи паликућа од ватрогасца, са образложењем да је кућа у нешто лошијем стању него пре паљевине.
Али, Антонић се не зауставља. По њему, бољи је и Тито, који је измислио црногорску нацију од Коштунице јер, забога, у својој наивности нији спречио изрођене Црногорце да се одвоје; уз напомену да је МНЕ и онако, “визионарском” политиком претходника, већ била држава у држави. При томе, Антонић (као ни сви други који би како-год да оцрне Коштуницу) се не труди да објасни како је то Коштуница могао да утиче на исход референдума? Шта је он то могао да уради што сами Срби из Црне Горе нису хтели да ураде?
Па му ни то није довољно, већ оптужује Коштуницу:
“… Коштуница је поверовао да је стара демократска Америка ова данашња плутократска Империја и да је класична демократска Европа ова данашња олигархијска ЕУ…”
И то чини иако ЗНА да је сама Америка дефинисала Коштуницу као највећу препреку спровођења своје политике на Балкану?! Нити је Коштуница ишта радио на корист ЕУ а против српских интереса.
Како се на српском каже кад неко тврди нешто што лично зна да није истина, као у овом случају Слободан Антонић?
Озбиљно питање је: како у опште може да се пореди Тито, један од највећих светских масовних убица ХХ века, осведочени аустроугарски србомрзац и окупатор Србије, коме је, коначно, услед свесно расипничке економије држава финансијски пропала, и који је у Србији био класични окупатор, са онима који су Србију дизали и бранили?
За ширу, па ако хоћете и дубљу слику, ваља опоменути да је Слободан Антонић изоставио два “владара” Србије – Милана Недића и Зорана Ђинђића. Први је у најужаснијим околностима окупације држао економију и спасао животе пола милиона прекодринских Срба, други, прекодрински Србин(?), је немилице пљачкао.
Кад се све околности и резултати власти саберу и одузму, добијате:
– да је свака монархија боља од сваке републике.
– Да су антикомунисти немерљиво бољи људи и патриоте него комунисти (= аустрофашисти).
– Да Србијанци бране Србију, а Аустроугари је третирају као окупирану територију слободну за сваку пљачку.
Шта треба чинити да се спасе оно што је остало од Србије, само се намеће.
@Ђорђе Ивковић
‘– да је свака монархија боља од сваке републике.’
Саудијска Арабија?
‘– Да су антикомунисти немерљиво бољи људи и патриоте него комунисти (= аустрофашисти).’
Хитлер?
‘– Да Србијанци бране Србију, а Аустроугари је третирају као окупирану територију слободну за сваку пљачку.’
Не знам шта је ту спорно? Мада, уколико се мисли на србски народ, прикласдније је написати ‘Срби’.
Писање историје је веома озбиљан посао јер историја је нешто мало више од романа са пописом лудости, злочина и несрећа људског рода.
ЗА СВАКО ИЗНЕТО МИШЉЕЊЕ МОГУ СЕ НАЋИ ДОКАЗИ, али једини валидан доказ је необорива истина.