Овако је то изгледало у бројевима: током првих сто дана председничког мандата Доналд Трамп је „испалио“ преко 500 објава на Твитеру. Од тога су око две трећине типичне председничке објаве о текућим збивањима, политички коментари и расправе, у педесетак њих се жали на медије, а у нешто преко 20 износи натегнуте политичке теорије на граници конспирологије.
Извор: Печат
Одржао је девет конференција за новинаре, одржао четири већа митинга, до сада није посетио ниједну страну земљу али је зато угостио 16 страних лидера. Међу њима египатског председника Абдела Фатаха ел—Сисија, јапанског премијера Шинза Абеа и кинеског лидера Си Ђинпинга. Потписао је двадесет девет законских предлога а донео је 78 извршних мера. Посетио је девет савезних држава а током тридесет дана је боравио у неком од својих имања, често играјући партију голфа.
Пресек после првих сто дана је поприлично усиљена мера – ова временска дистанца не мора да значи ништа у односу на четворогодишњи мандат. „Сто дана“ је постао политички релевантан период од када је Наполеон умакао са Елбе, а у америчкој политици постао је медијски атрактиван од првог председничког мандата Френклина Делана Рузвелта. Рузвелт је на самом почетку искористио снажан набој свог политичког кредибилитета да донесе низ мера која су установиле „Њу дил“, серију друштвених и економских реформи које су требале да избаве САД из тешке економске кризе. Медијску пажњу привлачили су занимљиви, динамични рокови, што је умео да искористи и као политичко средство.
Од Рузвелта ниједан председник није имао тако бурну законодавну иницијативу у првих сто дана. Међутим, у политиколошким студијама је утврђено да баш у овом периоду председници успостављају темеље за спровођење своје политичке агенде. Њихов политички капитал тада је највећи, а Конгрес често расположен за сарадњу. Трампу за сада није прошла једна велика законодавна иницијатива – опозив Обамакера. Марк Тизен у колумни за Вашингтон пост, уз благонаклон поглед на Трампових првих сто дана, бележи и да се баш уочи ове прекретнице у Белој кући грозничаво трагало за неким законским пројектом који може да прође – реч је о поновном покушају да се опозиве Обамакер или чак да се представи Трампов реформски пакет пореског система који, како тврде упућени, још увек није заокружен. Очигледно је да оваква журба може да направи више штете него користи.
Код доношења суда о Трампових првих сто дана од одлучујућег су значаја предрасуде и очекивања а снажан емотивни набој који је изазвао његов избор неизбежно је довео и до врло опречних процена како је протекао овај почетни период.
Док су се катастрофична предвиђања показала као погрешна чак се и међу либералним медијским посленицима појавило олакшање што су се америчке институције показале способним да контролишу непредвидљивог Трампа. Неки иду и корак даље и сматрају да је њихова опозициона делатност која је почела првих постизборних часова дала и практичне резултате. Док су за неке Трампови први кораци доследно испуњавање обећања, други ту виде напад на вредности и институције које су му поверене на управу и старање.
Дејвид Ремник, новинар Њујоркера, пише да Трампов „нативизам и чисто трансакционо сагледавање политике“ чине да председник буде нехајан према демократским вредностима и испуњење старих страховања о иманентној слабости демократског система. Ремник бележи да Трамп постојано ради на „поништавању тековима Обамине ере“. Међутим, то тврдо језгро Трампових присталица види као одличну вест! Да став према неким кључним резултатима Обамине владе представља изразиту вододелницу сведочи и то какав се став заузима спрам обимности усвојених законских предлога које је Трамп потписао.
Наиме, Трамп је ставио свој потпис током првих сто дана мандата на више усвојених законских предлога од Била Клинтона, Џорџа Буша Млађег и Барака Обаме. Али Трампових тридесет девет потписаних закона запрема свега 39 страница са 79.003 речи док је Обама у истом периоду свог првог мандата потписао 14 закона – на 1.602 странице са 1.122.603 речи (према подацима онлајн базе ГовТрак). Да ли ће се ценити обимнији или мање обимни законски предлози зависи шта се очекује да ради федерална Влада: мање обимни заправо најчешће представљају опозив постојећих мера и регулатива. Трампове присталице очекују баш такве мере иако са тринаест законских предлога који представљају опозив неких мера Трамп није урадио Бог зна шта у овом смислу.
Слична ситуација је и у спољној политици. Очекивања да ће доћи до релаксирања америчко-руских односа који су запали у озбиљну кризу до сада се нису помакла са мртве тачке. Али ту потенцијално опасну чињеницу један незанемарљив део америчког јавног мњења не сагледава у негативном светлу. Напротив, коментатор Гардијана је у вези са Трампових сто дана указао да се Рекс Тилерсон помакао из политичке пасивности када је упутио неколико оштрих речи Русима у вези са ситуацијом у Сирији. И Трампова интервенција у Сирији такође изазива амбивалентне реакције: тврдим конзервативцима се генерално не допада мешање у блискоисточне сукобе док су поједини либерални медији поздравили Трампову спремност да му као путоказ послужи Обамина „црвена линија“ у вези са тобожњом сиријском употребом хемијских агенаса.
Самоперцепција – Пођимо од центра збивања: како Трамп види првих сто дана сопственог председничког мандата. Укратко, Трамп сматра да је почетак његовог председниковања успешан. „Нећемо само да се деси пренос политичке моћи од једне до друге странке, већ уместо тога желимо пренос моћи из Вашингтона, и враћање те моћи народу“.
Ове речи делују прилично популистички магловите – тешко је издвојити неку меру којом је амерички политички систем измењен тако да је постао демократичнији или да је одлучивање у мањој мери концентрисано у рукама политичке класе у Вашингтону.
Ако се загребе испод површине уопштених фраза у тексту у којем сам Трамп излаже своје успехе током првих сто председничких дана види се оно што је потпуно очекивано: набрајање успешних законских иницијатива, укинутих регулатива, одустајање од неких међународних споразума (на пример Транспацифичког партнерства) и указивање да ће се интензивно радити на промени одредаба других (споразума НАФТА). Потом је ту и указивање како амерички савезници сада озбиљније схватају САД а да је нападом на Сирију ова држава показала своју спремност да поштује сопствене „црвене линије“.
Оно што можда највише чуди је својеврсно „центрирање Трампа“ које се одиграло претходних месеци. Иако је у првих неколико пост-инаугурационих дана покушао да спроведе неке од својих оштријих и непопуларнијих мера – на пример доношењем извршног указа „Заштита нације од уласка страних терориста у Сједињене Америчке Државе“ – сада се његови законодавни напори одвијају у уобичајеним координатама америчке политике. Историчар Мортон Келер у интервјуу за Атлантик наводи како „у скорије време, виде се знаци да он тежи ка политикама, личностима и политичким одлукама које су у великој мери конвенционалне.
Слично је и са персоналним наименовањима у Трамповој администрацији. Трамп је од самог почетка тврдио како његова администрација „ради као подмазана“ што по свој прилици није било тачно. Многа наименовања нису прошла, готово сва су била мета оштрих критика. Али најновија збивања указују да је и ту ситуација стабилнија него раније.
После неславне смене генерала Мајкла Флина због обмањивања потпредседника Мајка Пенса о својим везама са руским званичницима (чији домет и евентуалне последице нису до краја разјашњене) уследило је и слабљење утицаја Трамповог главног политичког стратега Стива Бенона. Инсајдерске информације из Беле куће указују да је ојачала „њујоршка струја“ оличена у Трамповој ћерки Иванки и њеном супругу Џераду Кушнеру. Ако се изузме овај снажан утицај председниковог породичног окружења највећи број других наименовања представљају потпуно уобичајене политичке изборе.
Кандидат, председник и један велики успех – Од избора у новембру до инаугурације у јануару Трамп је увидео да је вођење Сједињених Држава компликован посао, тежи од, на пример, снимања ријалити програма „Приправник“.
У интервјуу за Ројтерс Трамп је изјавио како ради више него раније у животу. „Мислио сам да ће бити лакше“. Према речима републиканског стратега Рича Гелена Трамп „учи док ради, што је опасно, али макар учи.“
Оно што се издваја као особито велики успех је наименовање Нила Горсача као судије Врховног суда САД. Ниједан председник у скоријој прошлости није успео да постигне овако крупан успех и именује судију кога многи конзервативци сматрају за достојног наследника Антонија Скале, посвећеног хришћанина и конзервативца који је преминуо пре четрнаест месеци. У ранијој личној комуникацији са појединим америчким конзервативцима аутор ових редова имао је прилике да се увери да је приликом опредељивања за Трампа ово питање имало велику улогу: одабрали су га зато што су веровали да постоји шанса да он именује конзервативног судију у Врховни суд, док су били сигурни да Хилари Клинтон овако нешто не би ни пало на памет. Ово јасно указује колико се у америчкој јавности пажња придаје овом наименовању. Што не треба да чуди с обзиром да састав Врховног суда може да пресудније утиче на развој америчког друштва од многих ефемерних и средњорочних председничких одлука.
Поред овога, Трамп је био поприлично издашан и код доношења „извршних мера“ – укупно 78. Постоје три врсте ових аката: извршна наређења, председнички меморандуми и прокламације. Прокламације углавном немају већу тежину (ако занемаримо Линколнову прокламацију ослобођења која је била веома далекосежна) а председнички меморандуми углавном делегирају задатке које је Конгрес већ усвојио а председник их распоређује одређеним телима извршне власти. Кључна су, међутим, извршна наређења којима председник може да заобиђе сложену законодавну процедуру и многи их сматрају мером колико председник упражњава своју моћ. Трамп је издао тридесетак ових аката којима регулише различита питања од борбе против дампинга цена алуминијума и челика, преко подстицаја америчке радне снаге и куповине производа, до обавештавања Конгреса да је извршен напад на Сирију.
Трамп ће вероватно овом средству прибегавати и у будућности. Оно што уноси бојазан је да баш оваква мера, зависна превасходно од председникове воље, може да буде под снажним утицајем Трампових каприца, неодлучности и потпуно непредвидљивих промена расположења. О „Трамповој доктрини“ која служи као мање-више задати оквир на чијим се темељима доносе појединачне одлуке нема ни говора. То уноси приличну опасност. Не само да ће Трамп донети одлуку о новој војној авантури подстакнут срцепарајућим телевизијским извештајима. Мада постоји и та грозна могућност. Већ да ће, уколико његова настојања на унутрашњем плану наиђу на снажно противљење – а шансе за тако нешто су прилично велике – систематски настојати да те неуспехе компензује хазардерским понашањем на спољнополитичкој арени.
А реч је, разуме се, о хазардерским играма са врло високим улозима…
Categories: Преносимо
Оставите коментар