Ознаке

, , , ,

Александар Живковић

Четвртком читам „Недељник“. Додуше, „алтернативну историографску школу“ не пратим.

Нијесам довољно постмодеран.

Али, овог четвртка привукао ми је пажњу напис доцента за увод у историографске студије нашег Универзитета, др Чедомира Антића, о дјеловању Студентског политичког клуба, организованог након Протеста 1996/97, а уочи бојкота избора 1997.Занимљиво штиво, надам се да ће доцент Антић у каснијим мемоарима, да опише и своју и улогу имењакову му у самим протестима.

О томе у овом тексту има само једна реченица и на њу се осврћем.

Говорећи како су против Студентског политичког клуба наступали Слободан Хомен и брат му Константиновић, Антић пише:

„Прво су за студента проректора предложили Виктора Тодоровића, суманутог дива плаве косе и браде који се током протеста највише истакао када је током седнице Главног одбора насрнуо на Чедомира Јовановића и мучки га ударио шаком у главу.“ (Недељник, бр. 279, стр 38)

Др Чедомир Антић (Фото: Танјуг)

Случајно Виктор Тодоровић је син моје разредне, професорке физике у Петој београдској, Динке, и пјесника оснивача покрета сигнализам, Мирољуба Тодоровића. Виктора сам видио само једанпут када је као седмогодишњак представљао своју књигу.

Студирао је молекуларну биологију и био најбољи студент БУ. Такође, водио је протест студената ПМФ-а. На расправи на одбору студентског протеста супротставио се Чеди Јовановићу, нашта му је „Чеда-ожени ме“ опсовао мајку. Виктор је од Чеде џентлменски тражио да му се извини, Чеда то није хтио, и Виктор га је као добро васпитан младић нокаутирао. Дакле, није га „мучки ударио шаком у главу“.

Др Виктор Тодоровић

Нејасна је потреба др Антића да сада износи неистину, када је око тога био направљен читав кермес: прво је Чеда Јовановић пуштао гласине да је претучен од полиције, онда су студенти ПМФ-а то демантовали и стали иза Викторовог поступка.

Друга клевета на рачун „суманутог дива плаве косе и браде“, јесте она да су га Хомен и Константиновић предлагали за студента проректора. Политички млад и неискусан, Виктор је то мјесто тражио сам. У том тренутку на сцену сам ступио и ја, назвавши послије више година своју разредну, молећи је да склони сина у иностранство, јер је владарка М. М. посебно осјетљива на „кадровање“ на Универзитету. Вјероватно и сами сличног мишљења, родитељи су, уз помоћ утјемељивача наше школе молекуларне биологије професора Владе Глишина, послали сина на даље студије у Холандију.

Хвала на питању, суманути див је докторирао на најпрестижнијем мјесту у својој струци, ради у једној универзитеској лабораторији у Чикагу и до сада је пронашао више значајних ензима.

Клевете др Антића добродошле су да објасне, како смо изгубили Викторе, а остали са чедама.

(Мој недељник, 18. 5. 2017)


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 19. 5. 2017. у 6:39 – исправљен је линк на крају текста који није водио до блога Александра Живковића на платформи Недељника.