Жарко Видовић: Зашто бомбе на Васкрс (1944. и 1999. године)?

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Познато је начело да су „људска права изнад суверенитета” нације или неке државне заједнице, јер држава, заиста, нема смисла ако не служи заштити људских права. Али, позивајући се на то начело, западне силе су, кршећи Повељу Уједињених нација, учиниле све да правно образложе рат, јер је рат једино сигурно средство за разбијање Југославије – чланице (чак оснивача) Уједињених нација! Али, „правно” (идеолошки-правно!) образложење за ратно разбијање Југославије било је потребно да би НАТО-пакт, „у име Уједињених нација”, повео рат, и то не само против (несумњиво комунистичког) режима у Србији, него и против српског народа, коме је Британија (Черчилова) 1944. године наметнула тај режим (позната је Черчилова тврдња да зна да је Србима наметнут комунистички режим, али да је једино важно да у том режиму неће живети Британци!). Западне силе су тако проузроковале насилна исељења преко два и по (можда и три) милиона становника који су заувек изгубили свој завичај и домове.

У томе кршењу Повеље – своје Повеље и своје части! – западне силе су морале имати разлоге и побуде далеко јаче и за њих значајније и од части западног човека и од „људских права”. Те разлоге не могу данас ни они да сакрију: разлози су империјални. А империја није правна држава (која служи заштити људских права). Она не напада из часних разлога да би одбранила права становника у земљама које напада.

С друге стране, влада Србије – позивајући се на интересе и одбрану „националног” суверенитета (који се, наравно, брани ратом, ратним стањем и ратном политиком) – назива „издајицама” или ограничава и крши права оних својих грађана који су свесни поражености и беде српског народа, и спремни да потпишу капитулацију, како је то, априла 1941. разумно и часно, у име југословенске војске, учинио генерал Калафатовић, а на поштовање потписаног примирја позивао и покојни генерал Милан Недић. То, међутим, није била издаја, него једини начин да се спречи уништавање живе силе српског народа.

 

Савезничко бомбардовање немачких положаја у Београду 1944. године (Фото: Википедија)

Српски народ је по други пут у тешком искушењу, овај пут још тежем, јер је стављен у немогућу ситуацију избора између грађанских права и националног суверенитета (појма који је, уз то, данас нејаснији него што је икад био). Борба за грађанска права (против оних који нам, силом своје власти та права ускраћују) одвела би нас у грађански рат који би био суровији и подмуклији од оног који је између Срба био вођен 1941-1945; био би то рат катастрофалан, „за све или ништа”, јер и сам председник (Србије, па Југославије), врховни командант оружаних снага је изјавио: „Или ће Србија бити република” (наравно, лева), „или је неће бити”. С друге стране, Запад нам не признаје суверенитет, а Русија и Кина нису спремне да нам у томе помогну, те би безусловна одбрана суверенитета водила исто тако катастрофи, поготово под врховном командом власти која ту одбрану назива безусловном, а при томе је – условљава, и то својом влашћу. Лепо каже народ: како год се окренеш… не ваља.

Брига за опстанак овог народа је зато једино наше природно осећање. (Сва друга, поготово „тријумфална”, лаж су оних који ни сами у то не верују).

При свему томе власт у Србији крије основну истину: да представља континуитет тито-комунистичког, полицијског режима који је одлуком ових истих данашњих западних сила – успостављен силом оружја Црвене армије, без које Броз никад не би могао успоставити своју (полицијско-комунистичку) власт, најпре у Србији, а онда, одатле, и у читавој Југославији. Улога „јаничара” је, дакле, била одлучујућа баш г. 1944, кад је само Црвена армија била у стању да истера Немце из Србије (само из Србије, не из Хрватске!) и да само од ње Тито добије власт над разоружаном и заробљеном Србијом. „Јаничари” су, дакле, били Титови генерали, официри и УДБ-а, те данас председник СР Југославије (и врховни командант) говори о „јаничарима” вероватно зато да олакша савест СУБНОР-а и да ту националну срамоту (примања власти из руку туђе армије) пребаци с тито-комуниста на другу страну.

Зашто се ћути о тој битној чињеници српске новије историје? А будући да та чињеница тешко оптерећује управо владу британске Круне разумљиво је што о томе ћуте и наши „монархисти”, и „Крунски савет”, и клерикални део клира!

Српски краљевски дипломата, у емиграцији, Бранко Миљуш написао је (на француском, а издао 1982. у Паризу, па у Лозани, 1991) књигу Револуција у Југославији, 1941-1945), документован приказ издаје коју су починили наши савезници према српском народу: почев од признања Титове револуције (велеиздаје, против српског народа у рату лишеног државе) па бомбардовања Србије и српских градова… А све зато да генерал Недић не би дочекао крај рата као истинско ослобођење и обновио правну државу. Сам Рузвелт, председник САД (Миљуш, стр. 164-178) изјављује да Срби не треба да живе са Хрватима у истој држави: „Како после тако ужасних злочина почињених у Вашој земљи, можете још да верујете да ћете и даље моћи да са Хрватима живите у истој држави?… понављао је то – у разговору са Петром Другим – и децембра 1941. и 13. марта 1943…”

НАТО бомбардовање 1999. године

Не слажући се са упорним британским настојањем да се – макар чијом силом – очува Југославија, Рузвелт изјављује: „Сматрам да о питању Југославије мора да одлучи пре свега српски народ. А што се тиче будућности Хрвата, она ми изгледа врло мрачна, јер, придруживши се силама Осовине, изабрали су пут супротан Србима” (Миљуш, стр. 164).

Черчил је, међутим, користећи заузетост Америке ратом против Јапана (моћнијег од Америке која још нема атомску бомбу), чинио (Черчил) све… (али шта – све?) „да спаси целовиту Југославију”?! Не, него да, на захтев Ватикана (папе Пија XII, 1939-1958), изузме Хрватску из Трупе одговорних Хитлерових савезница, јер је само хрватска секција Папске цркве (!) активно сарађивала у (чак геноцидном) рату на страни Хитлера, док су сви остали католички покрети у Европи (па и у Словенији) били антихитлеровски. То је, видећемо, од пресудног значаја за читаву послератну политику Римске цркве (па и за сам Други ватикански концил).

С друге стране, само је уз подршку – антиклерикално католичких! – европских покрета отпора Британија могла рачунати да у Медитерану поврати империјалне позиције изгубљене ратом! Влада британске Круне је пристала на тај споразум са Ватиканом о Хрватској. Али, изузети Хрвате (који би иначе били неизлечива рана и срамота Ватикана и папе Пија XII), било би могуће само под условом да Срби буду искључени из чланства у западном савезу слободних демократских нација, да им буде одузето право на склапање мира са немачким савезницима (па и са Хрватском и Албанијом), а да у западном савезу жртава Хитлерове агресије Србе замени Тито, спреман да за спас хрватске државности и историје понуди Југославију као главну стратешку базу Хладног рата Запада против СССР-а (па и Русије)! Но, да се све то постигне, требало је, шта више, да западни савезници поведу чак и рат против Срба. 

У Београду, маја 2000.

Текст првобитно објављен у: Православље, 1. мај 2000, стр. 9.
Преузето из: Жарко Видовић, Историја и вера, приредио: Матеј Арсенијевић (Београд: ЗУОВ, 2009), стр. 350–353.

Опрема: Стање ствари

(Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке)

Advertisements

4 thoughts on “Жарко Видовић: Зашто бомбе на Васкрс (1944. и 1999. године)?”

  1. У овом контексту узроке и последице наше националне катастрофе требамо сагледати и кроз одлуке денационализованих и дегенерисаних „српских “ комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара, који су били на јаслама хрватског фирера Јосипа Броза Тита, западно-европских и америчких империјалиста, свемоћних међународних корпорација, великих финансијера и тз. “великих кадрова и изабраника” у Бечу, Берлину, Риму, Паризу, Лондону, Вашингтону, Њујорку и Москви…

    На IV Конгресу Коминтерне, који је одржан 6. новембра 1928. године у Зоненланду код Дрездена у Немачкој, комунисти су решили да успоставе независну државу Хрватску, циљ им је био да разбију Југославију, коју су прогласили као „вештачку, версајску и великосрпску творевину…“ и да српски народ сведу у границе тз. “берлинске Србије” из 1878. године.

    Комунистички програм се у потпуносто поклапао са одлукама Берлинског конгреса и са планом свемоћног римског католичког корпоративног института “Intermarium-a” са седистем у Риму и енглеског “Foreign office” са седистем у Лондону у којем су радили извесни професори и политичари на челу са Ситоном Вотсоном, који је као што је познато у току 1936. године радио на програму “нацоналног федерализма” у Краљевини Југославији, коју је требало уништити.

    Ни после незапамћених злочина и геноцида, који су починили извесни Хрвати у тз. “Независној Држави Хрватској” над српским народом у току Другог
    светског рата, “српски“ комунисти интернационалисти-глобалисти нису одустали од програма “националне федерализације” којег су им поставиле газеде у Лондону, Риму, Берлину, Бечу, Паризу, Њујорку, Вашингтону и Москви, што сведоче и одлуке IV Когреса Коминтерне, које дословно гласе:
    „Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАЊЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, 12. марта 1976).

    На другом месту, у рајетинском комунистичком листу „ТРУДБЕНИК“, који је публикован као орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак у првом броју од јануара 1941. године под насловом „Национално-ослободилачка борба народа Војводине“, где дословно стоји:

    „1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народноослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин….“ (Види: „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, јануар 1941, стр. 6).

    Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1. августа 1935. године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво „малограђанске“, „великосрпске“, „хегемонистичке“ и „буржоаске“ групације… То је посебно истакао др Душан Лукач у својој студији „Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941” , где дословно стоји:

    „И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о националном питању још носе печат прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ практично није отварала никакву перспективу српаком народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет у Југославији и национално питање 10918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97).

    Посебно је карактеристичан пример Комунистичке Партије Југославије
    између два светска рата, где се у сваком чланку, прогласу, дискусији и
    полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и
    да се у сваком случају пази на то да се и не помињу. У вези са тим др.
    Лукач каже:

    „Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: „Пролетер“, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…“ (Види: др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 323/324).

    Ови цитати сами за себе говоре и нису им потребни моји коментари. Међутим, навели бисмо још неке цитате који се налазе у књизи Моше Пијаде, која је објављена под насловом „Архив комунистичке партије Југославије“ и сами се уверите у тачност ових навода.

    Стр. 261: „Стварање версајске Југославије, тј. окупација Хрватске, Далмације,
    Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране
    српских трупа, значи, с једне стране, пљачкање радних маса ових
    крајева…“

    Стр. 264: „Сва борба сељака мора бити управљена на остварење слиједећих
    захтјева: за право самоопредјељења до отцјепљења свим потлаченим
    народима – Хрватима, Словенцима, Македонцима, Црногорцима итд…“

    На стр. 265 комунисти истичу своје политичке циљеве да се боре „…против
    пореског пљачкања становништва у несрпским крајевима, против насилног
    посрбљавања, за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима
    насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима,
    Мађарима и Румунима; против принудног учења српског писма у
    хрватским школама и на српском (екавском) дијалекту у црногорским и
    хрватским школама; за прогон српских окупатора, српских трупа,
    чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније,
    Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова…“ (Види: Моше Пијаде, Архив комунистичке партије Југославије, Том II, Конгреси и Земаљске Конференције КПЈ 1919-1937 , Београд, 1949, стр. 261-266).

    Нажалост, ми смо живи сведоци да су „српски“ комунисти интернационалисти и данашњи глобалисти уз помоћ њихових ментора и савезника западно-европских и америчких империјалиста, које оличавају тајна и јавна друштва и подземни покрети, међународне корпорације, тз. “велики изабраници”, тз. „велики кадрови“ , велики финансијери и темплари остварили њихове планове и намере на крају XX стољећа, када је сав цех платио ни крив ни дужан обезглављени, поробљени, потлачени, окупирани, обесправљени и понижени несрећни српски народ!

    Свиђа ми се

  2. Не бих се сложио са ставом Душана Буковића. Није нама комунизам стигао са Запада (из Рима, Берлина, Лондона) као што Душан тврди. Комунизам нам је стигао на тенковима Црвене армије, из СССРа, на плодно тло припремљено од наших комуниста.

    Није нама Запад донео диктатуру и терор на које нас је недавно подсетио филм У ИМЕ НАРОДА – политичка репресија у Србији 1948 – 1953.

    Све западне демократије су се грозиле комунизма. У краљевини Југославији – парламентарној монархији – комунисти су били прогањани и затварани. Ишли су у Москву по инструкције, опијали се „Комунистичким манифестом“ Маркса и Енгелса, ковали у звезде Лењина и совјетску Русију. Није мало оних, који су пред немачким плотуном или касније, пред иследницима Озне, викнули : Живила Русија ! Живио Стаљин !

    Свиђа ми се

  3. Деда Ђоле, комунизам нам је стигао са Запада, донела га „браћа“ из Хрватске, Босне, Словеније, Црне Горе…на бајонетима, на пушкама, на савезничким авионским бомбама, на жртви 50 хиљада убијених Срба…а и до њих је стигао, као и до Руса, са Запада (Маркс, Енгелс, страни плаћеник Лењин)…није се много променио свет од тада, и даље либерали и њихове варијације, комунисти, нацисти, фашисти раде за исте оне тајкуне и олигархе из Западне Европе и Сад. Као некада.

    Свиђа ми се

  4. Suum cuique tribuere – сваком своје, гласи једна латинска пословица. Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји:

    „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).

    Такву политику је водио и Рузвелт, који је био окружен парамилитарним римским католичким окултистима, идолатристима и езотеристима Отом Хабзбургом и кардиналом Спелманом. Он је своје антимонархистичко и антијугословенско расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942. године приликом посете краља Петра II у Вашингтону, кад јој је рекао:

    „Тај млади човек треба да заборави да је он краљ…“ – „That young man should forget that he is a king and go to work. In the long run, he would be better off…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237).

    Рузвелт је био противник Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску до Дрине, која би била под англо-америчким протекторатом (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224).

    Такође, имајући у виду да је генерал Антонов захтевао на конфернцији у Москви 1944. године да линија између совјетских и англо-америчких оружаних снага и интересних сфера буде „Берлин, Лајпциг, Беч и Загреб“, и да је његов предлог одбијен – „Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb which did not suit us…” (Види: Alex Danchev and Daniel Todman, War diaries 1939-1945 – Field Marshal Lord Alanbrooke, Berkeley and Los Angeles, 2001, стр. 656).
    .
    Черчил је још почетком 1943. године створио план „о 50 од сто британског утицаја у Југославији, граница на мапама у интелиџенс сервису, била је изражена линијом на Дрини…“ (Види: Проф. Лаyо М. Костић, Србија или Југославија, књ. трећа, Hamilton, Ontario, Canada, стр. 71).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s