На једној шифрованој телевизији познатог порекла, господин Церић, а избосне, изјави како велики крст у Вишеграду, који су Срби подигли у знак захвалности погинулим Русима који су у последњим ратним збивањима положили сопствене животе за одбрану српске браће, смета и боде очи неким другим посматрачима и не тумачи се добронамерно. Тим пре што су Руси, како Церић рече, били страни плаћеници, такорећи пси рата, који су нештедимице дали свој допринос геноцидном страдању једног другог напаћеног и незаштићеног народа. Сличан је случај, додаје Церић, и са крижом у Мостару који никако не би могао пријати оку онима другачијима.

Крст у Вишеграду (Извор: Н1)

Наш једини нобеловац, Иво Андрић, у својој докторској дисертацији наводи како су „Уз тачку 17. Канун-и-раја (збирка закона прописаних за хришћане и Јевреје још 635. године) фрањевци манастира у Крешеву морали да плате новчане казне што су приликом неког погреба јавно носили крст“.

Наравно, то је било у доба турског вакта. Данас се за крст казне не плаћају. Осим животом.

И колико год је у то доба крст знао да боде очи онима који се не крсте, толико је, ако не и више, осетљивом уху сметало звоно са цркве или катедрале. Све до друге половине ХIХ века „на звоно нико није смео ни помислити“ – пише Андрић. Одобрење за подизање звона ишло је уз обавезу да се у почетку тише звони „да се Турци свикну“. И поред све предострожности и пригушивања звоњаве, муслимани из Крешева су се жалили у Сарајево како „турско ухо не може никако живјети гдје звона куцају“. Жене су лупале у бакарно посуђе, шерпе и дувале у пиштаљке како би заглушиле глас звона. Глас савести је већ био утишан.

И кад се помислило да је Турцима одзвонило, и кад су звона, поред цркава и манастира, почела да се појављују и на улазним вратима кућа и станова, јављају се душебрижници који ослушкују које уво коме звони и који би то знак могао бити као и да ли је дошао тренутак да „Међународна заједница“ позвони на узбуну јер се Срби умирити не могу.

Извор: Н1

После извесног времена на истој ТВ постаји, овом рату против крста и крижа придружи се и владика Григорије назвавши звонким гласом инкриминисане крстове, Бог да нам опрости, камењем баченим право у око онима којима виђење крста никако не прија. При том се владика благо насмеја на опаску водитеља да га женски део, како верника, тако и шизматика, неурокљивим очима види као неког нашег Клунија.

Владика није имао времена да расправља и на тему клунирања, јер је одмах прешао на рекламу своје књиге која само што није изашла из штампе.

Онако успут, наочити je владика наговестио како му се не свиђају ни Додик, ни Вучић и да је њему, владици, много пријатније да игра фудбал и да се боксује, него да расправља криве Дрине у вољеној Босни која је лепша од Швајцарске само је мало лошије уређена. Осим тога, Швајцарска нема Босну, а каква је то земља која Босну нема.

Владика такође сматра да је боље паре трошити у хуманитарне сврхе, него подизати храмове и цркве којих је ионако на претек. Уосталом, далеко је за нама остало време када се, као у случају обнове манастира у Крешеву, за руке и материјал платило 3.313 грoша, а за подмићивање надлежних 8.973 гроша. Чему онда и градња ако подмићивања више нема.

Швајцарци су потпуно у праву када су референдумом донели одлуку да се у Швајцарској не дозвољава изградња минарета са којих би се хоџа оглашавао и реметио мир и спокојство вредних и дисциплинованих житеља made in Swisse. Пошто су у Републици Српској референдуми кривично и противуставно дело, до сличних одлука се не би могло доћи ни да је наведено подмићивање још увек у моди. Управо та чињеница владици улива наду у лепшу сутрашњицу поготову ако се деси да, како неки предвиђају, мантију замени микрофоном на политичкој говорници.

Ој, владико Григорије, има л‘ неко ко од тебе гори је?

Categories: Српске земље

Tags: Драгослав Пакић, Мустафа Церић, владика Григорије