Од сенатора Џона Мекејна најављен и промовисан „повратак САД у југоисточну Европу“, мотивисан најпре интересним претензијама Руске Федерације у региону, се наставља, и то, како је у америчкој политици у последње време све заступљеније, „вишеканално“.

Владимир Коларић

Ово вишеканално деловање је у једној мери свакако тактичко, а у једној производ недовољне усаглашености или борбе за превласт различитих центара моћи унутар САД и глобалних структура.

Доста пажње у региону је изазвао текст бившег аналитичара НСА Џона Шиндлера објављен у „New York Observer“-у, чији је власник, како се наглашава, Џаред Кушнер. Кушнер је зет председника Трампа, који између осталог важи за јаког „израелског играча“ у Трамповокм окружењу, уз спекулације да је један од најодговорнијих за Трампову одлуку да бомбардује положаје сиријске војске, што је протумачено као корак који је новог председника можда и неповратно удаљио од првобитних идеолошких и спољнополитичких обећања, захваљујући којима је и остварио изборну победу.

Аутори који се представљају као бивши обавештајци често преносе занимљиве поруке које умеју да одступају од званично прокламованих позиција влада за које су некада (?) радили, а такве поруке су упаковане у ставове који у најмању руку симулирају здраву дозу политичког реализма.

У Шиндлеровом тексту предлаже се да САД прихвате сопствене грешке као и реално стање на терену бивше Југославије, и да покушају те грешке да исправе, како их „уместо њих не би исправљали Руси“, што би само повећало утицај Русије на Балкану.

Америка, према овом аутору, треба да одустане од непродуктивног инсистирања на очувању мултиетничности, односно југословенско-социјалистичког концепта братства и јединства, као и очувању авнојевских граница по сваку цену, и да подржи стварање „нормалних националних држава са кохерентним границама“.

Ово би свакако морало да подразумева ново „прекрајање мапа“, које би, за промену, морало да се изврши „праведно“. Подразумева се да би највећа жртва овакве операције била унитарна Босна и Херцеговина у „авнојевским“ границама.

Шиндлерово решење за ову апсурдну „оронулу псеудо-државу“ би требало да буде подела која би подразумевала припајање етнички српских области Србији, хрватских Хрватској, док би претежно муслиманско-бошњачки остатак БиХ требало прикључити НАТО и Европској унији. То би помогло превазилажењу српског антизападног расположења, задовољило макар део хрватских националних тежњи, док ће „довођење остатка БиХ у западне политичке и безбедносне структуре само повећати регионалну стабилност“, и помоћи да се реши „неугодни проблем џихадиста у Босни“.

Овакве идеје свакако указују на реалну забринутост америчких власти због руског утицаја на Балкану, а поред тактике збуњивања и дезоријентације свих заинтересованих центара утицаја, могу да имају и функцију испробавања концепта (само)спасавања либерализма (читај капитализма) кроз повратак идеји националне државе.

Национално-парохијални сентимент код ког би, нарочито на српској страни, овакве спекулације могле да наиђу на плодно тле, свакако би морао да буде превазиђен у корист једне озбиљне политичке стратегије, које било какво прекрајање мапа, нарочито када оно долази за „западних страна“, може да узме у обзир само као упозорење.

Вера у нагло пробуђени политички реализам америчког естаблишмента никако не би смела да буде узета за озбиљно, а они који такву веру проповедају никако не би смели да буду међу онима који треба да доносе битне одлуке за даљу судбину Србије и Балкана.

Одговор на „вишеканалну“ пропагандну и обавештајну активност свакако би такође морао да буде „вишеканалан“, и свакако такав да укључује и „локалне“, глобалном центрима моћи што мање посредоване, канале утицаја.

Укратко, а шти рекоше у „Снупију“, цитирајући једног америчког председника: „Говори тихо, и носи пса са собом“.

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Владимир Коларић