Као монархиста, српски родољуб, и конзервативац из Бачке (за оне који не могу да схвате, нека ме зову српски националиста), осећам се позван да прокоментаришем откривање споменика настрадалим, умрлим и ликвидираним Швабама Бачке и Баната у Бачком Јарку, али не само у Бачком Јарку, него и у Книћанину и Гакову.

Александар Вучић на отварању споменика подунавским Швабама

Наше комшије Немци су, у великој већини, са задовољством, нескривеном срећом и овацијама дочекали Хитлерову окупацију Бачке и Баната 1941. године. Док су у Банату имали своју власт, у Бачкој су невољно признавали власт Хортијеве Мађарске. Велика већина (али не сви), слали су синове у СС јединице и Вермахт. Острашћеност и вера у победу код њих је била толика да је неретко био случај да мајка пријави сина у СС добровољце, иако је муж Србин, па су тако моје комшије Светозар и Радован Протић били СС и војници Вермахта, јер је мајка Швабица од малена у њима уливала љубав према великој Немачкој. Светозар је после рата одлежао неколико година робије, јер никада није искрено волео немачку страну, нити рат у који је буквално био гурнут. Умро је у свом селу, уз опело православног свештеника и тамбураше који су му свирали најомиљенију песму. Радован је преживео 11 година робије, па отишао једном заувек у Немачку где данас има потомке, жестоке Немце са српским презименом.

Један мањи део Немаца је био против Хитлера, углавном нешто комуниста (иако је и њих апсорбовао национал-социјализам), и један део тзв. Белих Немаца. Они то ни на који начин нису показивали, јер су били у огромној мањини. После слома код Стаљинграда, један богатији слој Немаца, који су имали родбину у Немачкој, почели су са исељавањем и продајом имовине. У септембру 1944-те године, када је сваком било јасно да је Трећи рајх пропао, свака немачка породица је добила упутство за повлачење и евакуацију. У том упутству наведено је шта се може понети од намирница, одеће, обуће и намештаја по глави породице, уз већ познате пропаганде трикове како је то привремено, и како Хитлер спрема тајно оружје које ће потући непријатеља. Евакуација је спроведена организовано и тадашња власт је отимала коње и кола од Срба, то правдала и дугим путем за Немачку. Ипак један мањи део Немаца се није одазвао. Радило се о старијима, појединим породицама који су изгубили синове на фронту, сиротињи и „Белим Швабама“. Титоизам управо на тим људима – поред четника, монархиста, кулака и грађанске интелигенције – показује сву своју суровост.

Треба подвући да је тада командант војне области за Бачку, Барању и Банат био Иван Рукавина –– Хрват, кога је поставио самозвани маршал Тито. Да је циљ био докопати се преосталих немачких имања или иселити Немце са територија које су некада колонизовали, сви преостали Немци су могли бити евакуисани до аустријске границе, по принципу реторзије. Не, циљ је био освета погрешним људима, како и доликује крволочним компартијским послушницима анонимног и самозваног маршала Тита.

Да ли је било злочина према немачким цивилима, заробљеним војницима и родбини Хитлерових војника?

Да, било је великих злочина, силовања пре свега, али и егзекуција, и нема села у Бачкој и Банату где су живели Немци где нема масовне гробнице од 5 до 50 стрељаних. Бројка од 6000 људи у Бачком Јарку је преувеличана, јер се ради о људима који су умрли природном смрћу услед болести, заразе, али и старости, али за то је крива опет наша небрига и незаинтересованост.

Треба због истине подвући да су ове злочине чинили бачки и банатски староседеоци (а не колонисти који ће доћи тек 1946. – како то сада хоће да представе војвођанерски сепаратисти). То су чинили предратни комунисти који су преживели рат, битанге и испичутуре, олош који је био идеалан да спроводи политику кроато-комуниста Броза и Рукавине. По Милану Парошком, који је имао увид у архиву, Иван Јосип Рукавина је издао и наредбу: Фунарић Стјепану, Кладарин Ђури, Спасић Бранку и другим шест бланко овлашћеним да са Немцима и Немицама „раде шта хоће“. Ове наредбе се чувају у Архиву Војводине. Неки од партизанских комесара и команданата у Банату и Бачкој били су и Јован и Славко Веселинов, отац и стриц Драгана Веселинова – војвођанерског аутономашког и сепаратистичког лидера. Скоро у 99% случаја баштиници авнојевских и кроато-комунистичких тековина (као што је АП Војводина) и највећи Војвођанери су потомци убица и кољача са ових стратишта. Разни каснији аутономашки идеолози и Титови полтрони, сеоска олош и жгадија су – у име и са наредбом Тита, партије и ослободилаца – пљачкали немачке куће, па су доцнији колонисти дошли у празне домове из којих нису изнете само каљеве пећи, а некада и оне.

Овлашћење Ивана Јосипа Рукавине – кликните на слику за увећање (Извор)

Лично сам био за то да у мом селу Товаришеву пронађемо масовну гробницу где је убијено 13 Шваба, и да то место обележимо, страхујући да ће једног дана то урадити они који ће хтети у томе да прикажу злочин „великосрпских националиста и шовиниста“, утолико више што знамо да је српска војска 1918. године ослободила и Бачку и Банат без иједног шамара заробљеним Немцима, иако су управо ти Немци (већина) као војници аустроугарске војске палили и чинили злочине по Мачви и Шумадији од 1915-1918.

Комунистички кољачи у мом селу су толико били сигурни у наредбу самозваног Т. Т. – у народу познатог као Тито – да су, водећи колону Шваба на егзекуцију ашовима, претили свакоме ко би им нешто рекао. Деда Мирко Баћин, који је седео испред куће, своје познанике сеоске комунисте зауставио је и рекао „људи шта то радите, оставите их или потерајте у Немачку“, да би са друге стране добио претњу – ако не заћути да ће и он завршити у колони.

Када сам предложио својим другарима да ми први откопамо масовну гробницу и да на плочи напишемо чије су то жртве и ко су убице, наишао сам на снажан отпор оних којима су нацистички окупатори починили злочине у фамилији.

Покушај другосрбијанских и војвођанерских отпадника да овај злочин повежу са злочинима из деведесетих, и све то представе као део „великосрпског менталитета“, уопште није безазлен.

Вучићево додворавање „немачким пријатељима“ могло је да буде спретније и на српску корист да је на споменику написано ЖРТВЕ ТИТОИЗМА, ЖРТВЕ ЈОСИПА БРОЗА И ИВАНА РУКАВИНЕ. Уместо тога добили смо Вучићево признање кривице за злочин који нисмо починили, и у чијем злочину смо и сами пострадали од истих крвника Броза, Рукавине, Пеке, Коче и сличних:

„Ima mnogo nevino stradalih i nisam danas ovde da bih govorio o zločinima SS divizije, danas sam ovde da govorim o onome što smo mi nekada pogrešno učinili jer samo time ulazimo u red velikih naroda, samo time ćemo zaslužiti poštovanje naših žrtava i u Jasenovcu i Jadovnu, do Hercegovine i Prebilovaca.“

Да је на споменику написано ЖРТВЕ ТИТОИЗМА, и да се у исто време, или пре откривања споменка почело са есхумацијом побијених цивила, монархиста, кулака и антикомуниста по јамама у Чајетини, Чачку, Љигу, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Шапцу, Вишеграду и другим местима, све ово би могло да буде у корист истине и српског народа.

Овако, још једном смо пуцали себи у колено, на радост српских отпадника, вековних непријатеља, идолопоклоника Броза, војвођанера и сличних антисрба.

На споменику је текст који не говори ништа, а даје простора манипулацији које се сви бојимо:

„Ovaj spomenik čuva sećanje na naše sugrađane, podunavske Švabe, koji su u logoru za interniranje u Bačkom Jarku stradali i našli ovde večni mir. Neka počivaju u miru, mi ih nećemo zaboraviti“.

И поред свега, на нама је да ширимо истину како знамо и умемо. Мој суграђанин је пре пар дана као професионални возач, возио аутобус са гостима из Немачке који су дошли на свечаност откривања споменика у Бачком Јарку. Не знајући да возач разуме немачки, путници су се опустили и коментарисали како је то „злочин Срба“ и да ће коначно бити обележје. Возач се окренуо и на немачком пред целим аутобусом рекао: „Надам се да ћете и ви исто урадити у Дахау и Матхаузену, и подићи споменик побијеним Србима.“

Цео аутобус је ћутао док нису стигли до Бачког Јарка.

Јован Ранисављев, Товаришево

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: Јован Ранисављев, Јосип Броз, Александар Вучић, Бачки Јарак, Други светски рат, подунавске Швабе, титоизам