Парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток”, при чему је Запад увек усмерен антиисторијски, а Исток морално-историјски
Парада у Москви 9. маја 2015.
Први пут објављено 9. 5. 2015.
О морално-историјској заједници
– као заветној нацији –
у аутокефалној (заветно-националној) Цркви
Други светски рат је вођен од септембра 1939. године до 9. маја 1945. године, али за Југославију (и Србе), од 6. априла 1941. године до 20. октобра 1944. године (а даље је била камуфлирани антифашизам рата против српске историје), за СССР (за Русију) од 22. јуна 1941. године до 9. маја 1945. године и за САД и Јапан од децембра 1941. године до атомских (амеро-империјалних, вавилонских) бомби, дакле, два месеца после коначног оснивања ОУН и Декларације о правима човека и забране бомбардовања људских насеља!
***
ОУН, Организација уједињених нација основана је већ при крају Другог светског (империјалистичког!) рата. А основана је на три заседања „савезника у рату” против (једне империјализоване, империјално унакажене нације) „Немачке”! (без ближег – а неважног! – назива за агресивну империју, као „фашистичка”, „атлантска”, „комунистичка” и сл., јер је важан назив нације која је – супротно изворном значењу нације! – била империјална већ и у Првом светском рату, 1914–1918. године, па то наставила и остала у Другом!).
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
ОУН је основана на три заседања: у Дамбартон Оаксу, у јесен 1944. године, на Криму (Јалта), фебруара 1945. године, и у Сан Франциску, јуни 1945. године (није се помињао рат против неког режима, фашизма, него рат као сукоб међу нацијама), па се тада – бар у Шведској, међу избеглим логорашима, у њиховим разговорима са високо образованим немачким избеглицама (био је тада у Шведској и Вили Брант) – нобеловски свечано и занесено говорило и писало (више говорило, него писало) да ОУН није заједница држава, него управо нација, језички раздвојених анти-империјалних, тј. „анти-вавилонских” народа, као морално-историјских заједница од којих свака има посебан језик (Постање 11, 1–9), а међу којима, Божијим благословом издвајања нације из империје – библијски и хришћански речено – није смело бити рата (Лука 2, 13–14). А посебан језик (Постање 11, 1–9) значи: посебно памћење, посебан садржај тога свог заједничког памћења, посебну историју (причу, легенду као тумачење стварних догађаја осећањем, а не само бездушним документима и догађајима), па је посебност народа (и сваке личности у њему) у тој посебној садржини и акцентима језика, а морал у настојању сваког људског бића те заједнице да чува и наглашава и посебна значења, посебне успомене, битно различите од „опште, обавезне заједничке” садржине речи-појмова обавезно јединственог језика „Вавилона” (данас енглеског, амеро-енглеског, „светског”!), па је из империје, из „Вавилона” издвојена нација, као морално-историјска заједница – од рођења Христова („Емануила, са нама је Бог”, Матеј 1, 23) – заједница „мира и људи добре воље”, па ће ће само Ирод – оличење империје и антинације! – покушати да Христа–Емануила убије (Матеј 2, 1–14).
***
Па ипак се до данас, одржало – природном осећању заједнице супротно! – империјално-вавилонско схватање да је држава исто што и нација! тј. да је држава једини реални облик постојања – међународно признате и правно одредиве – нације! (А није!)
У чему је разлика? Зашто човечанство не може бити заједница – империјална, планетарна заједница, једног царства, заједница јединственог планетарног тржишта? Зато што је светски језик користан само за светску трговину, а за диалог – једини душевни додир осећања, самоспознаје, покајања, праштања, смирења и блискости ближњих! – потребно је да заједнице буду по мери могућег споразума у диалогу, молитви, поезији, причи, историји, да би био могућ и диалог, језик самоспознаје, духован, богат личном садржином осећања, поезије, вере, блискости плисиоса (ближњих, грађана полиса, Небеског Јерусалима (а не империје, која не може бити Небеска).
***
Проф. др Жарко Видовић (1921-2016)
Држава–правна, власт закона (о правима, о правној сигурности држављана), а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољна навика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања), – а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! дакле, заједница морално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставити хармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).
Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…
Немцима (овде су били Немци емигранти, Томас Манови, а не Хитлерови!) мора да је то, по њиховом образовању и антихитлеризму, јасно (од Канта, а не од Хегела), а нама Србима логорашима, по ратном искуству из Југославије (али и из поезије: „песма нас је одржала…” и без државе, па чак и без оружја!). А то значи да нацију не спасава држава, него напротив, државу (која није нација!) ствара, обнавља и, као свој простор и своју тврђаву спасава нација!
***
То се јасно показало у отечественом (немачко-руском, империјално-националном, западно-источном) рату!
Јасно се то у нас Срба – и без теорије и метафизике – разумело не само у (технички брзо пораженој и разбијеној) Југословенској краљевској војсци, као и у „четницима” (тј. у ДОР-у, у диверзантско-обавештајном, „полицијском” роду те војске), него и међу партизанима (просрпским, бар на територији НДХ!). Знало се то и без образовања (али – у несрпској, НАТО-комунистичкој Брозовој Југославији – то се више ни „не зна”!).
А на крсташки-верском, метафизички-идеолошком Западу се никад није ни знало, нити се данас – сем у делима изузетних књижевника, историчара-истраживача – данас наслућује шта је заправо нација, шта вера, шта морал, шта култура духовне, морално-историјске заједнице, и по чему се нација разликује од цивилизације – државности као световне моћи (отуђене, увек туђе, или турске, или западне крсташке)!
***
Због свега тога нама – српским избеглим логорашима(!), с једне стране, и с друге стране, избеглим Немцима (па и Данцима, Норвежанима, Финцима, понеком Пољаку итд.), требало је и морало – противно свим Тито-НАТО-комунистичким авној-теоријама!
Да буде јасно шта је тај Други светски рат? шта у сфери Евро-Запада (од 1939–1945), где нема геноцида? а шта у сфери Истока (за Русе, Јевреје, Србе и Роме), тј. за Србе, за Јевреје и за Роме (од 1941–45) – геноцида и концлогора, а – за тада технички много слабије и изненадно нападнуте Русе – свесне националне жртве Руса (26–27 милиона спремних да земљу и нацију бране и голим рукама), док Хитлер говори о рату као сукобу нација, Die Russen muessen sterben dass wir Deutschen leben! (а сенатор Труман – равнодушно и срачунато – очекује да се Немци и Руси узајамно истребе!).
***
Рат је сукоб баш међу нацијама, али – западно схваћеним нацијама, као изворно племенским заједницама, агресивним, које – племенски, номадски, гусарски, крсташки – мењају свој идентитет империјално, интересно, ширећи свој посед вавилонски, па и ратно-крсташки, насупрот нацији схваћеној библијски (морално-историјски, заветно), анти-вавилонски и хришћански (Постање 11, 1–9, Матеј 1, 23 и 2, 1–14 и Лука 2, 13–14). Рат међу западно-метафизички схваћеним нацијама Тито „објашњава” као сукоб политички, а не историјски! сукоб међу заједницама политичким, а не историјским! Па тако Евро-Америка данас напада московску параду – као политику! Да ли је Евро-Запад у кризи – метафизичкој кризи – управо зато што не разуме да је нација хришћанска, морално-историјска заједница, а не интересно-политичка (па тако и племенска, империјална) установа?
И шта даље. Ако смо – као интересна цивилизацијска установа (ЛМ, П, 71–130) без историје и морала, тј. без морално-историјског садржаја националног језика већ доспели и у доба атомског оружја, у Хладни рат као стално стање међународних односа и саме ОУН?!
***
ИСТОК је данас – историјским осећањем гледан – Србија, Балкан и Русија, а ЗАПАД, сви ратови Двадесетог и овог „нашег” века.
Из наслова закључујете да је све ратове (оружане сукобе) – па и овај други Хладни („не-оружани”) рат у Двадесетом (и овом садашњем, Двадесет првом веку!) – повео Запад, светско-историјски чувена Европа: за надмоћ – да ли баш културну? или за одбрану или победу нечег што само ратом – и техничком (у Хладном рату бар медијском, „демократском”) надмоћи – може да победи? Дакле, Евро-Америка, Евро-Запад не допушта чак ни то да се – учешћем на московској Паради 9. маја – бар постави или одговори на питање да ли Евро-Запад – кроз читаву европску „историју демократије и хришћанства” (крсташког!) – ратује против Евро-Истока (медитеранског!), и то за надмоћ баш културну, демократску или хришћанску?
***
Култура је, у суштини, историјска свест (људског бића о свом положају у надвремену, у духу), па и као верска или уметничка или морална свест, ако је историја схватљива само као надвреме, „Вечност” људског бића као личности! Да ли је онда култура могућа као идеолошка (тј. политички контролисана) моћна техника медија у цивилизацији, тј. у Свету технике Запада (НАТО-Запада)? или је могућа тек као национална, у нацији као херојској снази личности, смисла и осећања? у нацији која се – у Русији! после терора Револуције – појавила већ од новембра 1941. године, као васкрсла и једина спасоносна сила отечественог рата: као сила културна, историјска, руска! а не класна, партијско-идеолошка!
Појавила се да слави и брани руско отачаство, историју и Православље! са „новом” (а старом!) химном, која више није „Интернационала”! Појавила се чак и уз – неизбежни! – пристанак Стаљина, коме је – после катастрофалних пораза и повлачења Црвене Армије (из западне, покатоличене) Украјине – било јасно да Русију (и њега маршала Стаљина) не може одбранити Црвена Армија, него само „православнаја” (као Кутузовљева, у Толстојевом „Рат и мир” против Наполеона!).
Жарко Видовић: Нација као морална заједница, а не политичка или државна
Нови команданти, неки чак и ослобођени из сибирских логора, постају маршали (као Стаљин, а он ће – јер ником од православних није до политичких спорова у току рата! – он ће на то бити именован као „генералисимус!). На то и старе козачке и царске песме освајају не само „Црвену Армију”, него и српске герилце (четничке и партизанске, једнако русофилске у Босни, на територији НДХ (југословенске „Украјине”!), тако да Срби чак и у Тита верују као у „руског генерала”.
***
Две формације на тлу Југославије – и НДХ и Косово – су и „четници”, и партизани, па чак и Збораши-љотићевци, називали творевинама фашистичким јер су их (и Косово и бановину Хрватску) сви (све сем – непознатог им и тајанственог – Тита) сматрали појавом, територијом и делом недељиве јединствене Југославије, па су (па смо) избегавали да те творевине називају (називамо) „Хрватска” и „Косово”! – а да при томе ни појма немају шта је то фашизам или антифашизам, термини на којима је – из својих разлога – инсистирао Тито, да не би помињао нације (Хрвате и Албанце) као ратне непријатеље, а Србе као савезнике! Према томе су свим трима групама „чувара и заштитника Срба, Јевреја и Цигана” били страни сви термини који би национално делили Југославију, па је тако и Тито – за све једнако! – глумио јединог „антифашистичког” Југословена, чувара револуционарне идеје АВНОЈ-а, али је том идејом сузбијао русофилију, тако да је чак ангажовао и композиторе (као Херцигоњу и сл.) који би русофилију и руске песме заменио „авнојским”.
А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист!, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него у окупираној Србији – против „фашисте” Недића који је територију Србије организовао као пријем и склониште стотина хиљада Срба прогнаних или избеглих са НДХ или са Косова! (па ће после рата спречити и повратак Срба у те крајеве из којих су у време рата били ти „русофили” прогнани у Србију!). Отпор окупаторима био је, с разлогом, назван антифашистичким у Француској, Данској, Норвешкој, јер тамо је сукоб заиста био само политички, а не ратни, национални, историјски!
***
А парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток” (свеједно да ли из времена Александра Невског, Мињина и Пожарског, Наполеона, Кримског рата, Првог светског или Другог, Хитлеровог, или Хладног, НАТО-крсташког рата), при чему је – током читаве историје – Запад увек усмерен антиисторијски, „против Истока”, идеолошки, политички, рационално-интересно, метафизички, а Исток морално-историјски!
***
Зато се ни данас не зна – тј. ни данас није усвојен – општи назив за рат од 1939–1945. и даље (или рат 1941–45)! Као што нам је, коначно, јасно да се не зна ни шта је нација, као што нам је, напротив, јасно да је нарочито Евро-Запад и НАТО заинтересован за уношење забуне у појмове рата, ратне кривице, нације, вере, демократије, историје, личности, смисла! А то смо…
Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!
***
… то смо (по атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки) наслутили већ у доба оснивања ОУН, Организације уједињених нација (!): да ОУН није заједница морално-историјских, „по духу” надвремених и неполитичких, вандржавних заједница неког моралног национал-патриотизма узајамне социјалне солидарности међу различитим слојевима нације, него заједница држава, управо државних (политичко-идеолошких) „нација” западног, метафизичког национал-етатизма, са наднационалним, универзал- центром – у Њујорку! тако да и сама ОУН „мора да има своју посебну, ОУН-декларацију о правима (нације и „човека у нацији”, дефинисаног правно, а не духовно).
***
Сав мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” (дакле, и „њене” нације!) нарочито је, у то време, добро дошао разорно-југословенском (авнојском, анти-руском и анти-српском) Титовом Хладном комунизму, његовој НАТО-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије, у корист национал-етатизма западних (метафизички, рационално, државно, неисторијски схваћених) нација, које су – у ко зна каквом и како одредивом рату – као немачки (уједно и западни) савезници ратовале против Руса и Срба, па тај – иначе хладно-ратовски – југо-НАТО-мутљаг (или украјински мутљаг), без икакве тежње јасноћи и диалогу, влада данас једнако и у владајућим и у „опозиционим” странкама, па чак и у интелектуално-јавном мњењу, наравно, лишеном историјске свести!
***
ОУН и нација? Па каква је то заједница која не би била ни интересна, ни политичка, ни економска – а заштићена од државе? реална (жива и снажна) – никако као ратна или политичка, него – „само као духовна историјска (надвремена!), одвојена од државе”? „као и Црква”!
Јасно је да карактер и природа такве заједнице – историјске заједнице смисла и личности – никако не може бити одређен научно, ни метафизички (појмовима „искуства-мишљења-бића”).
***
Очигледно је да се – оснивањем ОУН! – САД-Америка спрема за нову – светску, а своју – политику баш према нацијама, у време кад, по Лењиновој теорији (у књизи „Империјализам, последња фаза капитализма”) баш нација треба да буде нови савезник Коминтернине светске револуције, ефикаснији и за нову (Лењин-Стаљинову) револуцију спремнија од самог (Марксовог) пролетаријата!
Дакле, почиње – у ОУН и на јединственом светском империјалном тржишту! – борба: чији савезник ће да буду ОУН и нације – нарочито колонијалне нације и у Другом светском рату поражени Хитлерови савезници (рецимо, баш Хрватска у Југославији, а Немачка у Европи)? Коме ће те нације – заједно са својим, национално-ограниченим тржиштем – бити подчињене или издржати да буду подчињене: Москви или Њујорк-Вашингтону?! А дошло је време да…
***
…да нација може да опстане само ако се обнови и буде оно што суштински једино и може да буде: културна заједница, смисао и систем вредности демократске цивилизације, морално-историјска, по духу надвремена и вандржавна заједница личности: историјом противна и Револуцији („Коминтерни”) или било којој другој интернационал-империји, почев од папске, преко Карлове „свето-римске германске” до Света технике, технички надмоћне (а бесмислене) силе НАТО-Америке и њене ОУН империје!
***
Та – „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин, Тарковски, Михалков итд.) поново, обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално! – показала: одбранила је (нација! па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. године (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препреку за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петерсбург, а добила је и битку за Стаљинград, одлучујућу битку Другог светског рата, одбранила и Русију (ослободила! као што ће и Београд и Србију!)
И све то кад је и Стаљину било јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили – нису били спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Стаљин, ни Тито (као што ни данас нису западњачке партије – ни у Србији! – спремне да се одупру империји, НАТО-у!).
***
Историја није стварност ни у стварности, ни време стварности, хронологија догађаја и бића тј. није време које наша смртна чула потврђују само искуству нашег смртног бића, него је историја прича или, како каже Андрић, легенда коју – баш као и стварне а пролазне догађаје – потврђују чула.
Али то – у нашем духу-осећању, чулно – присуство легенде чулно и свечано, празнично, парадно, литургијски потврђује и сведочи (а и нас у савременике преображава) надвремена идеја (платонски схваћена идеја!). А идеја (платонска, старозаветна грчка!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у Мојем духовном „Ја” – васкрсава личности, жртве, хероје, тј. легенду сведочи и потврђује као васкрсли, а непосредни учесник и савременик, да и мене – сад већ моје искуство преображено у историјску свест – учини савремеником који себе доживљава као члана васкрсле (у мени живе и присутне) целе морално-историјске заједнице, као моје савременице! То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1, 1–17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити кад схватимо и Христову Тајну Васкрсења! Јер – то треба да најзад схватимо – вера је жива једино као историјска свест! а не као нека „филозофско-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!
Текст уступила Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско–карловачке
Categories: Поново прочитати/погледати
Reblogged this on Serbia World News. rs.
Reblogged this on BELEŽNICA and commented:
“А идеја (платонска, старозаветна грчка!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у Мојем духовном „Ја” – васкрсава личности, жртве, хероје, тј. легенду сведочи и потврђује као васкрсли, а непосредни учесник и савременик, да и мене – сад већ моје искуство преображено у историјску свест – учини савремеником који себе доживљава као члана васкрсле (у мени живе и присутне) целе морално-историјске заједнице, као моје савременице! То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1, 1–17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити кад схватимо и Христову Тајну Васкрсења! Јер – то треба да најзад схватимо – вера је жива једино као историјска свест! а не као нека „филозофско-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!” (проф. Жарко Видовић)
БРОЗОВА ИНФАНТИЛНА АНТИСРБСКА ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА
Имајући на уму да је Брозова инфантилна антикомунистичка, великохрватска тактика и стратегија на подручју Југославије, несрећне и неблагодарне државне творевине, била тесно повезане и спојена са немачким Абвером, интермариумом у Риму, фабијанцима у Лондону и бундистима-бољшевицима у Њујорку и Москви, који су режирали, пројектовали и усмеравали извесна судбоносна и трагична збивања на штету ујармљеног, несрећног, обесправљеног, полтлаченог и окупираног србског народа.
У приказивању Краљевине Југославије Броз је желео да сакрије право стање ствари, са циљем да се збаци главна кривица Хабзбуршке одговорности за избијање Првог светског рата. У чланку, којег је публиковао под насловом „Национално питање у Југославији…“, дословно је рекао:
„Рођена на Крфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравнопарвни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и др. били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, немачка и мађарска мањина служили су као монета за поткусуривање или као инструменат у борби против Хрвата и других народа Југославије…“ (Види: Јосип Броз Тито, Национално питање у Југославији у светлости народно-ослободилачке борбе, „Пролетер“, Орган Централног комитета комунистичке партије Југославије, број 16, год. XVII, децембар 1942).
Стање последњег Брозовог Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест федералних држава и две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и привредним интересима. Створио је друге народе на србски рачун, омеђио њихове републичке и покрајинске границе.Ударио је темељ Хабзбуршком великохрватском и спољњем пројекту у Југославији, која је по свему личила на минијатурну Аустро-Угарску. Трајно је разбио и осакатио србски народ.
Констатоваћемо да је Др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао на НСПМ, најбољу оцену о Брозовом Уставу из 1974. године:
„Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије, омогућивши јој да успостави власт “од Хоргоша до Драгаша”. С друге стране, Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини вратити државност…
Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).
Кад је реч о Брозовим „југословенским“ комунистима, ваља поменути да „Комунистичка Партија Југославије није отварала никакву перспективу српском народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296-297, 323-324).
Ни после незапамћених злочина и геноцида у усташкој „Независној Држави Хрватској“ над србским народом од 1941 до 1945. године инфантилни „српски“ и „југословенски“ комунисти бечко-берлински марксисти баљезгари нису одустали од спровођења антисрбског интермариумског, фабијанског , бундистичко-бољшевичког и бечко-берлинског пројекта.
Међутим, шта смо могли и очекивати од Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског фелдвебера из хрватског села Клањца, који сада труне у каменој могили у извиканој “кући цвећа” у Београду, у Србији, где му се и данас клањају србски ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и мученичког српског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине…
С овим у вези, имајући у виду озбиљну расправу проф. Л. М. Костића о Комунистичком таксирању народа Југославије, у којој је објављен „илегални“ манифест под насловом „Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији“, у којем између осталог, стоји:
„Кад је Југославија, услијед познатог стицаја околности, потпала под комунистичку тоталитаристичку диктатуру, Срби су могли да очекују само ону исту судбину коју су доживјели сви народи који су дошли под комунистичку власт.
Али су Срби у Републици Хрватској доживјели нешто што се није могло ни очекивати ни извести из какве поставке мерксистичко-лењинистичке доктрине, а још мање уз громогласно прокламовано начело равноправности: под новим режимом настављена је стара политика запостављања српских интереса и прогањања и самог српског имана и сваког легитимног испољавања.
Подручје које настањава око 85% Срба у Републици Хрватској спада данас, по признању самих комунистичких првака, у најзапуштеније крајеве Југославије…
Усташки злочини, од којих је пало око 600.000 Срба и 46.000 Јевреја, оставили су Српску православну цркву и без свештеника и са преко 200 цркава и манастира у рушевинама. Комунистички режим је чинио све да не дође до обнављања тих цркава…
Нико не оспорава Хрватима право да говоре било којим језиком, да пишу којим желе писмом и да имају своју културну аутономију. Али оно што је злосутно у тој Декларацији јесте њихов захтјев да тај језик и писмо и та културна аутономија буду ОБАВЕЗНИ за све грађане Републике, па и за 700.000 Срба православних, који су прије покоља представљали 26% становништва а и данас представљају 22% и који припадају нацоналној и културној цјелини српског народа. Декларација одбија да Србима даде права која Хрвати траже од Југославије и намеће им нешто што не допушта да се Хрватима наметне од заједничке државе…
Из свих ових разлога једно оправдано незадовољство постаје све очевидније и снажније међу Србима Републике Хрватске. Оно што комунисте у том највише забрињава је околност да се то незадовољство најприје очитавало међу бившим борцима Народно-ослободилачког фронта, Србима, који су се ту нашли притјерани усташким терором у наивној вјери да ће побједа тога фронта донијети слободу народу и изнад свега учинити крај вјековној муци српског народа у Хрватаској…
Оно што рјешава тај проблем незадовољства у Хрватској је обезбјеђење српском народу у Републици Хрватској пуне националне и вјерске равноправности, да може да каже да је Србин и да не буде одмах жигосан као „четник“, да његује своју националну традицију и своју културу, а да не буде оптужен као „свесрпски шовиниста“, а у посљедње вријеме и као „ранковићевац“. Једном рјечју, да престане бити жртва дискриминације и геноцида…
Кад су Срби републике Хрватске поступцима режима доведени дотле да морају да у југославији, за чије је оствење српски народ дао безбројне жртве, траже да им се одобре бар она права која уживају народне мањине и досадашњи непријатељи земље, онда је дошло вријеме да сваки Србин и у Хрватсакој и ван ње устане са једним одлучним: ДОСТА!
Стога Срби у Републици Хрватској траже да им се приликом реформи које предстоје даде статус Српске аутономне покрајине. Како би, уосталом, режим који дано-ноћно декламује о равноправности народа могао одбити такав захтјев? Како режим који је створио аутономну покрајину Космет са 650.000 Шиптара и аутономну Војводину због 450.000 Мађара може одбити захтјев 700.000 Срба Републике Хрватске за аутономном покрајином, ако већ неће пред цијелим цвијетом да открије своје непријатељство према српском народу?…
Ми би Срби сматрали ликвидацију Југославије и великом српском трагедијом…
Стога ми тражимо да се у том случају, а на основу права самоопрделења народа, истог права које Хрвати траже за себе, под контролом Уједињених народа, изврши плебисцит са циљем да се српски крајеви Хрватске, Славонијре и Далмације присаједине Босни и Херцеговини, гдје ће, у заједници са осталим нашим подручјима, бити обезбијеђени њихови национални интереси и омогућен њихов пун културни развој. Јер када Република Хрватска постане суверена држава, а то би била ако се Југославија претвори у конфедерацију, у том случају Срби не могу оставити своју браћу коју не би могли заштитити без рата са Хрватима: „Ниједан народ, па ни велики“ – писао је наш високоумни Адам Прибићевић – „не би добровољно пристао да препусти туђој држави велики број својих синова, што за Хрватску вриједи све догод старчевићанска убилачка идеологија влада духовима толиког броја Хрвата“.
Акциони одбор за плебисцит, који би се образовао у циљу присаједињења Босни и Херцеговини, чиниће све да Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији помогне у томе настојању.
Нас на овај корак не потиче никакво непријатељство а камо ли мржња према хрватском народу, него љута потреба да се очува сама нацонална огзистенција српског народа у Републици Хрватској. Ми данас гајимо наду да ће, кад једном народ добије своју слободу, превладати разум и добро схваћени заједнички интереси. Али у овом часу сам опстанак српског народа наш је највећи интерес и борба за њега наша најсветија обавеза.
Главни Одбор Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији
Мјесеца јуна 1968 (Види: Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије – Етно политичка студија, Торонто, Онтарио, Канада, 1969, стр. 288-299).
* * *
У овом контексту није без интереса да поменемо, да је београдска „Политика“ од јула месеца 1972. године објавила чланак Д. Рибникара под насловом „После откривања непријатељске групе у Београду…“, који гласи…
После откривања непријатељске групе у Београду Запљењено више стотина летака – Слободан Суботић и Радисав Мићић у притвору, поднесена кривична пријава против још пет лица
Објавили смо већ информацију да је у Бограду откривена непријатељска група екстремних националиста. Додали смо да је, по подацима из обично добро обавештених извора, ова група штампала и растурала летке непријатељске садржине. Коначно, написали смо и да су притворена два лица: адвокат Слободан Суботић и Радисав Мићић, за кога смо јуче сазнали да је инжењер електротехнике. У МИћићевом стану је, нејвероватније организовано умножавање летака.
Иако су органи државне безбедонсти запленили више стотина различитих летака нађених у канцеларији адвоката Суботића и стану инжењера Мицића, успели смо да – не ометајући истрагу, – доспемо до ових материјала. Леци су различити по тематици, неки су дугачки по десет густо куцаних страна, а неки не прелазе двадесетак редова. Сви. без изузетка, упућени су српском народу.
Прво смо прочитали „писмо Србима комунистима и њиховим сарадницима“! Сваки иоле писмен човек би се згрозио над рогобатним реченицама овог памфлета у коме се комунисти Срби упозоравају да се „врате своме народу, обесправљеном и изложеном терору у Хрватској, на Косову, па и у Црној Гори“.
Хаотични и противречни предлози
Девет куцаних страна дугачко је писмо упућено Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији. Ово „писмо“ потписао је неки такозвани „главни одбор Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Теза је и овде јасна: од ХVI века па до данас врше се “однарођење и превјеравање српског народа у овим крајема“. Зато се као хитно предлаже да се српски крајеви Хрватске, Славоније и Далмације – под контролом Уједињених нација (!) – присаједине Босни и Херцеговини! Ово се „мудро“ решење објашњава као једино могућно, јер „кад се Југославија распадне, а Хрватска постане суверена држава, Срби ће морати у рату с Хрватима да бране своју браћу“. Да би се, дакле, избегао рат, нађено је овакво „решење“, а формиран је и акциони одбор за плебисцит.
Али, у једном другом летку, који је, такође, упућен Србима у свим крајевима, тражи се формирање аутономне покрајине Срба у Хрватској, а, како се каже, основан је и одбор који ће „радити са одлучношћу и упорношћу на овом“.
Да хаос буде већи у „писму српског народа Баније, Лике, Кордуна и Далмације“ тражи се „аутономна самоуправност оснивањем приморско-крајишке области“!?
У такозваном „борбеном позиву на акцију“, који су „потписали“ радници и трудбеници Југославије каже се да је земља доведена на руб пропасти, па се пита: „Докле тако? Државни се новац немилице троши на једну рекламу, бресциљна путовања, бресциљне прославе…“
Прочитали смо и један апел „грађана Београда“ да се „скине име Стјепана Радића са улице на Дедињу по хитном поступку“, а посебно је плачеван текст у коме се позивају „Срби где год вас има“, да се уједине, јер су остављени сами себи. Предлаже се, тим поводом, као прво да се Срби „старају о својој деци, да се множе, да се добро одгајају…“
Атак на братство и јединство
У летку „шта је то српски национализам“ истичењ се да су Срби разбијени у пет република и две покрајине и расути по целом свету. а у амбициозно сроченом памфлету „српска стварност“ тврди се да су Срби разбијени у шест република (!) и две покрајине. Иначе, овде се дословце истиче на „Србима постаје јасно да се вештачким проповедањем братства и јединства народа и народности од њих захтева да се одрекну не само свог политичког јединства, већ и свог језика, писма, своје мисли, своје славе, прошлости и културе“. Аутор види спас у светском рату који би „усталасао српски народ“! Иначе, од Српске православне цркве, каже се, ништа се не очекује јер је „слаба и застрашена“.
Најперфидније је, нема сумње, срочен летак „промена Устава“. У њему се каже да је у дебати о најновијим уставним амандманима одржан и симпозијум стручњака за уставно право у Новом Саду и састанак на Правном факултету у Београду. Из ових излагања изабрани су – као типични – добро познати ставови професора др Михајла Ђурића, који су, по објављивању у „Аналима Правног факултета“, у јавности јасно оцењени као шовинистички. У истом летку има и неколико цитата из излагања Косте Чавошког и др Стевана Врачара, пажљиво одабраних да би одговорили сврси овог летка – да у Југославији влада један хаотичан неуставан поредак, у коме су Срби обесправљени(!).
Ко сачињава групу
Могло бе се још много тога рећи о овим на гештетнерима умноженим памфлетима, али убеђени смо да је и ово довољно. Циљ људи који су измишљали ова наводна писма, сасвим је јасан. Оплакујући судбину српског народа с мржњом у души ошинули су по братсву и јединству, по социјализму, по Југославији.
Ко су ти људи?
О Радисаву Мићићу се не зна много. Инжењер је електротехнике, али није запосле. Међутим, како смо сазнали, увек је био пун пара. Рођен је 1931. године.
Слободан Суботић је познати београдски адвокат, један од најтраженијих. Школовао се пре рата у иностранству као стипендиста двора. Био је шеф кабинета неколицине предратних министара, а на сличној дужности био је и у Недићевој влади. Као активни сарадник четника руководио је организацијом „Спасимо српство сопственимснагама“. Од 1943. године до краја рата био је у логору Матхаузен. Познато је да је после ослобођењ био затваран због делатности за време рата.
Ваља рећи да се Суботић сада налази на дужности председника Адвокатске коморе Србије и Црне Горе. То посебно забрињава, јер се по догађајима бележеним последњих дана у новинама, стиче утисак да канцеларије појединих – из различитих разлога познатих – адвоката, подстају центри активности штетне по ово друштво. За једну угледну и значајну професију, као што је адвокатска, то мора бити озбиљан сигнал.
Но, вратимо се лецима. Како сазнајемо, порд Суботића и Мићића, који су у притвору, поднета је кривична пријава против још пет лица. Ко су они – засад не знамо, али, по свему судечи, неки од њих су и раније били под ударом закона, јер је било забрањивано штампање њихових рукописа и и књига.
Остаје да одговоримо на још два питања: где су леци штампани и како су растурани?
Као што смо већ навели постоји сумња да је Мићић организовао умножавање летака. Они су умножавани на више места у Београду, а поуздано је утврђено да су неки угледали светлост дана у просторијама једне општинске друштвено-политичке организације.
Леци су досад нађени у кланцеларији Суботића и стзану Мићића. Растурани су, како смо поуздано сазнали, по Босни и Херцеговини и на Косову. Према неким још непотврђеним обавештењима упућивани су и у Хрватску. У Београду, како сазнајемо, протурани су илегално и по појединим продавницама штампе. Неки примерци нађени су и у просторијама „Научног дела“ у Вука Караџића пет.
Д. Рибникар
(Види: Д. Рибникар, После откривања непријатељске групе у Београду…, „Политика“, Београд, 12. јул 1972).
* * *
Не улазећи у никакве друге коментаре, цитирали бисмо још један чланак који је објављен у загребачком „Вјеснику у сриједу“ под насловом „Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора“, који гласи…
Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора
Кривично вијеће београдског Окружног суда изрекло је прије неколико дана пресуду адвокату Слободану Суботићу од 14 мјесециу затвора због кривичног дјела непријатељске пропаганде извршеног помагањем. Слободан Суботић, бивши предсједник Адвокатске коморе Србије, како је тијеком претреса доказано, помагао је осталим оптуженима, Јовану Зубовићу и Радисаву Мичићу у вршењу непријатељскњ пропаганде. У Суботићевој канцеларији пронађен је летак „Српско име и српски језик“ непријатељског садржаја, који је, како је утвршђено, писан на Суботићевом писаћем строју. Суботић је такођер новчано помагао Зубовићу у штампању књига националистичког садржаја „Србија у прошлости“ и „Крајина и Крајишници“. Другооптужени проф. Јован Зубовић осуђен је на двије године затвора увјетно, а трећеоптужени Радисав Мичић на годину дана строгог затвора (Види: Вјесник у сриједу, Загреб, 12. VII 1972).
Na Ruskom jeziku.
VNIMANIE , GOVORIT MOSKVA !
Na Srpskom jeziku.
PAŽNJA , GOVORI MOSKVA !
Na Ruskom jeziku.
RODINA.
Na Srpskom jeziku.
OTADŽBINA.
Na Ruskom jeziku.
MATI.
Na Srpskom jeziku.
MAJKA.