Чинио је безакоња многа, / Ратовао на Господа Бога / И све сласти уживао власти, Сва могућа звања и почасти. Ал’ ко чини за живота свашта / На крају ће ипак да испашта
Комнен Бећировић (Извор: Лична архива)
Први пут објављено: 4. 5. 2015.
Мислио је безаконик клети
Да никада неће умријети.
Док се власти и силе докопо,
Многога је у земљу покопо;
Злотвор љути што народ помути,
Распаливши мржњу и незнање,
Међу браћом отвори поклање:
Потекоше ријеке крваве,
А горе се напунише страве,
Зло њихово немаде границе,
Напунише јаме безднанице,
Вран побјеље од људскога меса,
Проломи се лелек до небеса.
Обављ’о је посао крвника
У опаког цара проклетника,
А кад паде у немилост цара,
Изиграват’ стаде слободара!
Што год кажи, то безочно слажи,
Лажу причај, своје зло величај,
Праву душу затвори у тмушу,
Без невоље руши богомољe,
Историју започињи собом,
Ко се буни учини га робом
Ил’ му дивље заприjети гробом,
Не дај ником спокоја ни мира
Од својијех викача и жбира.
А помажи свијетске изроде
Да на муке стављају народе.
Чинио је безакоња многа,
Ратовао на Господа Бога
И све сласти уживао власти,
Сва могућа звања и почасти.
Ал’ ко чини за живота свашта
На крају ће ипак да испашта:
Бог с којијем није ратит’ лако,
Пушти нa њ’га погиб’о и пак’о
И услиши прaведника сузе,
Прије но га са свијета узе.
Париз, 1980.
Из рукописа
Categories: Аз и буки
Ima li Komnen u svom pesničkom opusu nešto o don Milu?
Ako ima, molim gosn Lazića da objavi!
Ako nema, zašto nema!?
Zar jedan takav pesnički talenat sme da sputava svoj dar i ignoriše inspirativnost donove pune diktatorske i epikurejske snage koja eto traje već punih 25 godina?
I trajaće, Bože zdravlja, još bar 35 godina, dok Svevišnji ne uzme stvar u svoje ruke, a don Milo doživi poslednji hedonistički ugođaj čitajući poruke svojih obožavateljki na Tviteru, od kojih će mu svakako biti najdraža sledeća:
“J**** nogu,
Čuvaj m***!
Pozdravlja te,
Gertruda!”
Гоподине Анђелковићу, ако немам баш нешто слично у пјесми на тему на коју кажете, имам огромно у прози, као што можете видјети отворивши ове линкове
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/posastantisrpstva.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/srpskacrnagora.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/dvavampira.html
Да не говорим о мом боју свјетски размјера за спас завичајне ми величанствене земље Мораче коју Мило и дружина хпће да потопе
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/moratschasrpski.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/umestodaupropast.html
И пуно још.
Поздрав,
Комнен Бећировић
А ево га има и овдје у мојој поеми Авет потопа над Морачом, ако вам се могне отворити, јер мени нешто не успијева
http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/poema.html
Комнен Бећировић
Ова Комненова песма на тему великог српског злотвора, вреди читаве збирке неког другог песника.
@Miroslav Anđelković
Необично је, да сте обратили било какву пажњу на стихове који исијавају МРЖЊУ. Нисам љубитељ нити познавалац поезије, али се нешто не сећам песника, који је користио стихоее за исказивање мржње.
Није мржња већ осуда највећег зла и безакоња. Данте је ставио много мање грешнике него што је Броз, у пакао. А како тек Његош грми на душмане, посебно на превјерице, издајице и одпаднике рода свога!
Него, нешто није у реду ако нијесте ни љубитељ ни познавалац поезије да би могли ваљано дискутовати.
Komnenova stihovana odbrana Vladike Nikolaja od komunista koju objaviste juce, takodje je vrhunska.
Велико хвала Стању ствари што је објавио.
@Комнен Бећировић
Надам се, да нисте католик, као што је био Данте? Ако Његош грми “посебно на превјерице” какве то везе има са Брозом, који није Ваше вере? Чини се, да је и Ваша оцена “највећег зла и безакоња” претерана, с обзиром, да је у историји, па и нашој свакодневици зло и безакоње поприлично раширено. Анђелковић Вам је скренуо пажњу, да имате савремене ликове на које можете корисније употребити своју енергију. Могао сам, да не споменем, моју незаинтересованост за поезију. То сам навео, да би Вам олакшао навођење песника мрзитеља. Нисте их навели!
Za @Slobodana Mlinarevica, koji se zalio da iz Komnenovih stihova isijava MRZNJA,
evo par stihova iz kojih isijava LJUBAV :
Druze Tito mi ti se kunemo
da sa tvoga puta ne skrenemo
Druze Tito ljubicice bela
tebe voli omladina cela
Druze Tito ljubicice plava
ti se boris za narodna prava
Drugarice posadimo cvece
kud se vojska druga Tita krece
Поштовани господине Млинаревић,
Чини ми се да Ви не разликујете мржњу од сведочења истине. Вероватно ћете се са мном сложити да је Јован Дучић један од највећих песника у историји рода српског. Овде наводим његову чувену песму “Сину тисућљетне културе”:
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
@Deda Djole
Лепо је што си се сетио стихова које си певао и које је певала цела Југославија. Стихове Комнена нико не зна, а сигурно их нико неће певати. Штета је што си заборавио ЋИРИЛИЦУ!
Одлично! Има још пуно тога, као
Друже Тито, јагодо из росе
са тобом се народи поносе
Или
Што је више клевета и лажи,
Тито нам је милији и дражи
И безброј других, па можда ће се при њиховом читању у Млинаревићу отворити љубав према поезији.
А што се тиче Комненове песме, њену истинитост најбоље потврђују управо текстови Сима Живковића, Бојана Јовановића. Срђана Цветковића објављени на Стању ствари поводом тридесет пете годишњице Брозовог пресељења у пакао.
Како видим јутрос да мој критичар не посустаје, то га упућујем на моју Страницу на сајту Творац града па нека види с каквим сам злом, домаћим и страним, током многих година носио и колико енергије утрошио:
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/sve.html
А ево и линк за моје видео на Youtube-u и другдје:
https://www.youtube.com/user/KBecirovic/videos
@Комнен Бећировић
Поштовани господине Бећировић, ситна сам ја боранија за Вас. Ваша борба и искуство, сигурно Вам указују на битно разликовање, некога ко се потписује и анонимуса, који пишу под псеудонимом и из таме Вас тапшу по рамену. Ви то нисте никада били! Напротив. Јасно и гласно сте саопштавали своја размишљања и на свој начин се борили за Србе по целом свету. И ја то поштујем! Можда сам погрешио у разумевању стихова. Ја сам их схватио, како сам их схватио. Претпостављам, да је свакоме песнику, књижевнику и аутору, важно да буде колико толико разумљив. Коментатори су „одушевљени“ само зато, што, условно речено, одговарају њиховим унапред утврђеним ставовима. Захваљујем, што сте ме упутили на Ваш сајт. Нажалост, учини ми се, да се ради о видео записима? Ја сам бежао са наставе, на факултетска предавања нисам ишао. Генерално, више волим, да читам. Ако имате могућности, да ми писане материјале пошаљете, радо ћу их читати. Иначе, Ваш текст: „Хрватска под Кајиновим бременом“, не стижем да прочитам. Чим прочитам, шаљем на преко 250 адреса по белом свету, а и шире.
@Иван Радовић
Захваљујем се и свака Вам част што сте Дучићеве стихове објавили. Тиме сте „разговор“ увели у озбиљне воде. Чини ми се, да и они потврђују моје разумевање стихова господина Бећировића. Дучићеви стихови, бар их ја тако разумем, говоре о историјским чињеницама, али су општи и нису усмерени на некога лично. Велика је разлика и у времену када је Дучић то писао и времена, када је Бећировић своје стихове објавио. Верујем, да видите, како је лако испровоцирати појединце, па ме одједном потсећају на стихове, којих се ја не сећам, нити сам их певао. Истина је, да сам, а био сам обданишту, рецитовао на радију „Пет буктиња пламте…“. Даље се не сећам, а како сам имао лош глас, нисам успевао, да запамтим стихове, којих се сећају, сви ови, који ЦЕО живот МРЗЕ Тита. Питам се, како их научише и како их запамтише. Сигурно су их „терали“ да набубају.
Хвала поштовани господине Млинаревићу. Наша мала полемика уродила је плодом, јер ми се чини да смо почели да се мало више разумијемо.
Како сте отворили линк мојих видео записа, а изгледа нијесте линк моје Странице на сајту Творац града где су моји бројни текстови и неколико књига на француском и српском, то вам га понављам:
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/sve.html
С поздравом…
Какав прозиран маневар.
Волим вас,комунистичке комесаре,вјерне Titi.
И још ћирилицом пише и има име.
Човјек мора да му повјерује.И углађен стил у дискусији.
Слаткорјечив,уљудан,понизан и “само” би да напомене, не да се наметне.
Служи се пјесником Јованом Дучићем да нападне пјесника Комнена Бећировића.
А он сам, писац коментарa Slobodan Mlinarević,као нема појма о поезији и тиме се упорно хвали.Ма дивота је овај “evropski” србин.Љеба ми.
Mlinarevicu, ne odgovori na pitanje da li si bio clan komunisticke partije Jugoslavije i da li je i tebi Tito bio guru.
Neka je slava Dimitriju Ljoticu, Milanu Nedicu i cika Drazi.
RAVNA GORA POBEDITI MORA!
Mlinarevicu, kako ti stoji kokarda?
@Комнен Бећировић
Није мени тешко, да се разумем са бољима, способнијима, већим зналцима и ВЕЋИМ БОРЦИМА од мене. Ја то поштујем, без обзира што можда о неким питањима имам другачије мишљење. Мишљење је мишљење, а знање је неприкосновено. Сигурно ћу пажљивије прегледати Ваш сајт.
@Vukman Cejovic
Како, да ти одговорим, када твоје питање показује тотално непознавање историје. Могао си, да макар наслутиш, да данас има мало чланова Комунистичке партије. Е мој Цејовицу поумирало је то. Наравно, да има знатно више чланова Савеза комуниста Југославије. Неки то, нарочито ови, који су набубали стихове, покушавају да сакрију, па као што су у она времена сакривали прошлост и ГЛАСНО певали наведене стихове, а сада покушавају, да забораве сопствену светлу прошлост и баве се прањем сопственог прљавог веша. Да, био сам члан Савеза комуниста Југославије. Ако знаш, шта значи ГУРУ, морало би ти бити јасно, да Тито није био гуру, можда је нечији био, мој сигурно није. Морало би ти и не само теби бити јасно, да је његова сахрана била невиђена до тада, а и од тада по броју светских државника, који су дошли да му искажу поштовање. Гураш се у овај разговор у покушају да станеш, раме уз раме са господином Бећировићем, коме ниси ни до колена.
@Александар С. Лазић
Надам се, да сам и Вама помогао, да схватите, да нема никаквих “прозирних”.маневара. Мислим, да је то свакоме јасно који прати овај сајт последњих годину дана, колико сајт пратим и ја.
Највише волим ону:
“Друже Тито, нешто бих те пито,
да л се смије љубити по двије?
Смије, друже, ако те не туже!”
Запитајте се господине Млинаревићу зашто је толико љутих коментара на Ваш
отужни напад на пјесму “Крај злотвора”
Да нам је само ЈБТ чинио зло не би то зло могло бити тako велико.
Ето испаде da сви ми нападамо ЈБТ и господина Слободана Млинаревића а у ствари бранимо господина Комнена Бећировића и његово и наше право на истину о трагедији нашег, србског народа.
Србског или српског?Србијански или српски?Српски фудбалски савез или Фудбалски савез Србије?
Неко ће рећи цјепидлачење.На овом примјеру бих покушао да објасним разлог свих ових дилема.
Ми се не стидимо онога што јесмо него ми не знамо чиме треба да се поносимо.
Срби су се одрекли своје историје на уштрб Југославије.Неки су мислили да могу да владају, неки су мислили да су паметнији од осталих, неки су се једноставно полакомоли, неки су превјерили, многи су побијени,многи су престали да препричавају приче својој дјеци,многи су били једноставно кукавице,многи се и даље извињавају као да ће их то спасти ножа итд. итд. итд.
Да ли знате господине Млинаревићу како је тешко бити Србин ван Србије?
То можете знати и ако сте само Србин у Србији!Нема ту разлике.
Ко нас дијели, он је злотвор.А ко злотвора мрзи, глуп је.Опрост а не злојеђе.
Мржња дијели. Покајање спаја.
“Необично је, да сте обратили било какву пажњу на стихове који исијавају МРЖЊУ. Нисам љубитељ нити познавалац поезије, али се нешто не сећам песника, који је користио стихоее за исказивање мржње.”
Ове Ваше ријечи сте можда већ зажалили а ако нисте немојте више да посјећујете овај сајт да не дођете поново у додир са “МРЖЊОМ”.
И немојте да ми помажете, ја бих радије да се сам старам о себи.
@Александар С. Лазић
1. Истина је релативна ствар, изузев у егзактним наукама! Стихови сигурно нису и не могу бити ИСТИНА. Ретко и сасвим изузетно.
2. Правопис, какав год био каже: СРПСКИ. Нисам сигуран, али је можда прикладније Фудбалски савез Србије, с обзиром на број припадника других народа у Србији. Можда би то могло, да се упореди са државама, које имају сличну националну структуру.
3.Нису се Срби одрекли своје историје, већ су неки Срби у прошлим временима мислили, а можда су и грешили, да је Југославија, боље решење за СВЕ СРБЕ на Балкану.
4. Није ми тешко да замислим, колико је тешко, рекао бих УЖАСНО тешко бити Србин ван Србије. Породица мога оца је тешко настрадала у Градачцу 1941 и касније.
Искључивост, коју показујете: „Ове Ваше ријечи сте можда већ зажалили а ако нисте немојте више да посјећујете овај сајт да не дођете поново у додир са „МРЖЊОМ“, верујем да није добра, а ни корисна. Наравно, да Вас нећу послушати и престати да посећујем овај сајт. О квалитету сајта сам се већ изјашњавао и то скоро у суперлативу. Што се мене тиче, без обзира на коментаре, који су емотивни, многе чињенице сам сазнао, те сам приличан број текстова пренео даље. Надам се, да разликујете ЧИЊЕНИЦЕ, од личних утисака, успомена и личних размишљања. Верујем, да господин Бећировић, разуме мој однос према масовном исказивању мисли против мојих коментара. Био је он у много тежим ситуацијама, када су масовно „лајковали“ против њега. Можда Ви то не разумете, па се понашате слично онима из претходног времена, које осуђујете.
Искључивост изгледа сасвим другачије господине Млинаревићу.
Видим нећемо се сложити око многих ствари, можда би се сложили око неких других ствари али није то битно.
Докле је дискусија још увијек уљудна ја бих да је ,иако ме признајем прсти сврбе,на том мјесту и завршим.
Желим Вас заиста од срца све најбоље.
@Александар С. Лазић
Ја одговорих на Ваша питања. Очигледно немате одговор и нисте обајаснили шта Ви мислите о искључивости? Као да су ме господа Радовић и Бећировић разумели, а остали имају проблем? Спремни да тапшу текућу “тезу”, шта ли?
Када је реч о четницима и партизанима, онда треба рећи истину, да је Дража Михаиловић два пута спасао живот Јосипу Брозу Титу, који је дошао у Србију из тз. Независне Државе Хрватске 1941 године, са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности тз. “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника, ради извођења тз. буржоаске револуције, како то кажу комунисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у велико-хрватску пролетерску револуцију ( Види: S. Clissold, Whirlwind, London, 1949, str 99). Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”
Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”
Истини за вољу Броз се са својом пратњом два пута састао са Дражом Михаиловићем, са намером да заједничким снагама по Лењиновом тумачењу покрену буржоаску демократску револуцију, која ће бити само нагли прелаз у пролетерску револуцију. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева и други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовј пратњи и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О томе један од тадашњих савременика пише: “Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић, Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169). Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где стоји: “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243). Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње према сведочењу др. Радоја Вукчевића, који дословно каже: “Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” ( Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146). Дража је у једном разговору са др. Живком Топаловићем, дословно рекао: “Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри.” ( Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89). Према писању хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз Тито је једном приликом пред неколицином руководећих људи у Загребу за Дражу Михаиловића рекао: “Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).
Имајући у виду да је Дража у извесним инструкцијама које је послао мајору Ђ. Лашићу И П. Ђуришићу 20. децембра 1941, наводно рекао: “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилацког покрета и цчтника Драже Михаиловића, Институт друшвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. И, Београд, 1959, стр. 217 И 223).
Нема сумње да је српски народ и данас политички и идеолошки подељен као и у време Другог светског рата, што се може видети по извесним коментарима који величају Брозово комунистичко или боље рећи неофашистичко доба на овом порталу, јер је обновио другу Југославију уз помоћ хрватских усташа (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12), Ватикана, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, али је изнутра и разбио тз. АВНОЈ-ским одлукама без народне сагласности, делењем на парчад вештачким и “привременим границама”, које постадоше трајне, због чега је и дошло до грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни српски народ. Једини Србин међу “српским” комунистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Као Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106), Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су комунисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску . Треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.
На крају, ево шта о томе каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:
“У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји: “Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”). На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету. Најзад, Ранковћц је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).
Броз је свесно злоупотребио “српске” комунисте да се боре против сопствених интереса за велико-хрватску пролетерску револуцију, за које је казао и дао најбољу оцену комунистички идеолог и доглавник Милован Ђилас у својој књизи “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји: “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, str. 220). Ђилас је заиста био у потпуном праву.
Такође, имајући у виду да су “српски” и југословенски комунисти истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама још току 1930 године у своме часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили велико-хрватске снове пролетерске револуције, где дословно стоји: “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк…” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке интернационале, књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).
Поред свега што нас је снашло у ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе српског народа а која није.
@Душан Буковић: “…Поред свега што нас је снашло у ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе српског народа а која није..”. Наводећи сазвршетак Вашег коментара, желим рећи да се слажем са Вашим гледиштем, мада мислим да нисте посветили довољно пажње извору зла упереног против Србије и српског народа: Кремљу. Намерно кажем “Кремљу“, уместо “Коминтерни“ – јер југословенски комунисти су били марионете Коминтерне, а ова је била марионета бољшевика – властодржаца СССР-а. Југословенски комунисти су у свему спроводили злочиначку политику бољшевика – Коминтерне, и у томе су изванредно успели. У плодовима тог успеха и данас “уживамо“ на Балкану. За мене нема никакве сумње о томе “која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе српског народа а која није“. Покрет ДМ је био тај који је (на свој начин) заступао интересе српског народа, али…. Зна се да је “пут у пакао поплочан добрим намерама“ – а покрет ДМ са ЈВуО је био у огромној већини састављен од Срба – али је био југословенски, и то је оно што је паклено… јер ни данас се Срби још нису отарасили вируса југословенства (а кад ће – не знамо) – а тек 1941-1945 г. је било незамисливо да се покрет ДМ бори за интересе (тада већ више од 20 година покојне Краљевине) Србије. Они су недовољно јасно увиђали сву погубност југословенске идеје, и одлучност и бескрупулозност комуниста у борби против интереса Срба и Србије. Истина, морам признати да су покрет ДМ и ЈВуО, баш због постојања идеје обнове Југославије, били у потпуно немогућим, пакленим, условима.
Хвала господине Буковићу,
оно што сам само слутио потврђујете Ви чињеницама.
Мој стриц са Озрена(оног истог Озрена на чијим је обронцима Чича почео борбу против усташа) има још увијек Титову слику на зиду.
Ја питам моју стрину зашто а она само одмахује главом.
Послије толико година, и послије овог задњег рата Тито му се још увијек смије у брк а он му се клања.
Није ни чудо. Злотвор лежи у српској престоници и свима нам се грохотом смије. Па зашто би га онда мој стриц скидао са зида?
Ништа се није промјенило.
И неће док год злотвор буде тамо гдје је сада.
Ако имате неке споне за текстове које би Ви препоручили молим Вас подијелите их са нама.
Бог Вас благословио.
Драго ми је што је полемика изазвана мојим стихотворенијем о крају великог српског злотвора, резултирала овако изванредним штивом подкријепљеним необоривим чињеницама од стране господина Душана Букoвића коме искрено честитам. А пошто господин Млинаревић не држи много до позеије, већ, како написа, до науке, а ваљда је историја наука, ево потврде да моје стихотвореније није обична маштарија која још исијава мржњу, него одраз једне стравичне стварности у чијем је средишту управо Јосип Броз звани Тито.
И још је врло мало моја пјесмица при епопеји коју сазда у јеку самих збивања велики бард Радован Бећировић Требјешки, аутор поеме Ђаво у Црној Гори, које ево на овом линку
http://trebjeski.blogspot.fr/2012/03/blog-post_5559.html
а ево и линк на коме се уз гусле поје
https://www.youtube.com/watch?v=kIKuNq5rTWY
Радован и ја смо браћа по другом пасу, будући наши дједови рођена браћа.
Ево и овај видео прилог о барду Радовану
Захвалност најпре, господину Бећировићу, господину Лазићу, господину Буковићу и свим коментаторима, па позитивно и негативно да су истакли, јер кроз такав разговор можемо доћи до оног чему тежимо и за чим трагамо – Истином!
Зато је господин Бећировић (па и моја маленкост) својевремено писао за Истину, када сам у шали говорио господину Петру Милатовићу Острошком – да трагајући за Истином и пишем за “Истину”. Штета што је угасио.
Господине Бећировић и стихове које је писао, сада већ покојни Марко Милуновић Пипер (са којим се дуго дописивах) су упечатљиви:
А туђина хладна, бездушна и нигде не сретнеш свога,
Кроз беспомоћност пољуљала се вера и у самог Бога.
Увек сам презирао слаткоречне фарисеје,
Нарочито оне који стално о својој „слави“ блеје.
Просто сам мрзио подлаце и дволичнике,
Бројне улизице и тврде себичнике.
Пљувао на кукавице и самотворне носиоце „елите“,
А гадило ми се на оне,који се туђим перјем ките,
Нарочито кад тврде да су огњишта стана.
Из престарих доба и мутних земана.
Не трпим хвалише јунаке-који језиком бој бију,
А када је жртва потребна они се као бабе крију.
И оне,који у име неке прошлости своју славу граде,
Њих сам презирао и просто ми се гаде.
Али нисам остао без оних класних идеала,
У које је моја давна младост веровала.
Па и ако слабо постоји данас тих мисли више,
С којима слобода,правда и патриотизам одише.
И није ни чудо да ми је срце болно и тело преморно.
Па немам данас довољно снаге да заборавим драге,
Нити ударне сцене да ме из тих заблуда прене,
Па и ако видим и знам да сви заборавише мене.
Зашто овде помињем господина Марка Милуновића Пипера? Зато, он је не само мени у личној преписци, већ и много књига на дату тему написао. Васколик живот посветио је својим политичким идеалима – српству и социјалдемократском покрету и социјалистичкој интернационали. Још далеке 1959. године Марко Милуновић је утемељио лист “Југословен” који је израстао у орган Удружења социјалдемократа из Југославије у Шведској и Заједнице југословенских социјалдемократа у егзилу. Изашло је 212 бројева, последњи 1988 (ИССН 0448-0252. Архива националне библиотеке у Стокхолму (Куглигабиблиотекет). Од почетка лист је био гласило слободних Југословена у Шведској.
Био је трн у оку комунистичким властима из Београда које је “Југословен” присиљавао својим садржајем да са њим полемишу водећи идеолози КПЈ (СКЈ). Посебно је интересантно писање “Југословена” о Вуковарском конгресу из 1920. На том конгресу је један од подносилаца реферата био се социјалдемократа Живко Топаловић (Ужице, 21. март 1886 – Беч, 9.фебруара 1972.). Живко Топаловић завршио је правни факултет у Београду где је докторирао а студирао је и у Берлину и Паризу.
Топаловић је припадао Социјалдемократској партији Србије формираној 2. авагуста 1903. године. После Другог светског рата осуђен је, у одсуству, од стране комунистичких власти на 20 година робије и одузимањем имовине и држављанства. Реферат Живка Топаловића је после Другог светског рата живео и у Шведској, према писању “Југословена” у касније објављеним документима је фалсификован, због тога што је на Вуковарском конгресу преовладала социјалдемократска опиција приликом гласања али су комунисти написали другачију историју. Због тога се, и не само због тога, полемисало са “Југословеном” уредника Марка Милуновића.
Али оно што намеравам овде поменути је: Светосавски Конгрес у селу Ба
Самом Конгресу који је имао да се одржи у селу Ба, претходило је формирање у Београду једног илегалног одбора од по два члана из свих политичких странака које су раније сачињавале Удружену опозицију, који је за свог председника био изабрао др. Живка Топаловића. Након претреса свих питања рада, дошло је до састанка делегације тог одбора у селу Ораовица на планини Медведнику са Дражом, у којој су били поред др. Живка Топаловића и др. Владимир Бјелајчић, Бранислав Ивковић и др. Александар Поповић-Шаца.
Политичка организација узела је назив: “Југословенска демократска народна задедница”.
Основе програма који је требао да усвоји Конгрес у селу Ба биле су:
одржање државног јединства Југославије, федералистичко уређење земље, на основама: политичке, социјалне и економске демократије и правде, верност Савезницима и тражење њихове лојалности према Краљевини Југославији и њеној законитој влади, тражење посредовања Савезника за споразум оба покрета отпора и позвати Комунистичку партију Југославије на политичку сарадњу, тражити како на терену тако и у иностранству додир са њеним преставницима и прихватање плебисцита у погледу облика владавине.
Од Драже је се тражило да пред Конгресом изјави: да војска под његовом командом не тежи никаквој диктатури, и да неће бити никакве колективне одмазде, већ за злочине почињене за време рата изабрано Народно преставништво ће законима ликвидирати личне одговорности.
Уочи самог Конгреса састао је се Припремни одбор у соби учитеља школе у селу Ба. Потребне припреме за осигурање самог Конгреса извршио је са својим одредом Звонко Вучковић.
Само насеље Ба се налази на југоисточним падинама планине Сувобор у подножју Рајца.
Простор је обезбеђивало две хиљаде бораца Качарског и Таковског среза, а резерве су биле на Руднику и око Ваљева, Пожеге и Чачка.
Конгрес је отворен на Савин-дан 27.јануара 1944. године у сеоској школи, која је била окићена државним и савезничким заставама. У средини је био председнички сто, изнад њега икона Св.Саве, а на столу свећа са водицом и крстом. Око десет часова пре подне су три свештеника отпочела водоосвећење у присуству 274 делегата из сви крајева земље, на челу са Дражом и Врховном командом. Дража је као министар војске, моранарице и ваздухопловства био и преставник Краљевске владе.
После водосвећења јеромонах Јован Рапајић из манастира Љубостиње одржао је Светосавску беседу.
По завршеном Богослужењу Дража је са Врховном командом напустио просторију, и Конгрес је отпочео рад говором др. Живка Топаловића који је предложио да се пошаљу поздравни телеграми Великим Савезницима, а затим де изабрана делегација која је имала да позове Дражу да у име Краљевске владе узме учешће на самом Конгресу.
Дража је ушао у конгресну просторију поздрављен дугим аплаузом, и одржао је следећи говор:
Захваљујем вам на позиву драга браћо.
Сматрам за дужност, и као човек, и као одговорни руковалац данашње борбе за право на живот нашег троименог народа, да се поклоним палим борцима и невиним жртвама у овој борби. Мислим да ћу бити тумач и ваших жеља, ако са овог историског скупа будем изјавио, да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност.
У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као преставнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.
Наш бројем мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.
Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу:
да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу. У овом рату противници и нападачи измислили су ново оруђе. Они живе у заблуди, да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света, постићи оно што бруталном силом оружја не могу.
Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам хтео нити сам могао да напустим свога Краља и своју Отаџбину. Ја сам се заклео да ћу за Краља и Отаџбину живот дати. Ја сам своју заклетву испунио.
И био сам сигуран да ни народ коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом. Југословенска војска под мојим вођством, и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном команданту Њ. В. Краљу Петру II. Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законском поретку Југославије, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.
Ми војска, и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским принципима изабраног Народног преставништва да уставним путем изврши организацију државе.
Најенергичније и са гнушањем одбијам тендециозне гласове, ма са које стране долазили о колективној одмазди ма према коме. Питање поступка са ратним злочинцима решено је на међусавезничким конференцијама чије одлуке обавезују и нас. А наши закони довољна су гарантија за све и свакога да ће правда бити задовољена. Према томе, невини не могу страдати, јер ће уживати заштиту, како моју лично, тако и наше војске. Никакве произвољне поступке код – преласка у редовно стање, војска и ја нећемо толерисати.
Надам се, да сам на овај начин одговорио жељама и расположењу нашег народа, који ви данас на овом великом народном Конгресу у импозантном броју престављате.
Живео југословенски демократски народ!
Живела Краљевина Југославија!
После Драже узео је реч др.Живко Топаловић који је у име демократских странака одао признање Дражи додавши да све демократке странке желе да помогну Равногорски покрет који је народни и демократски.
“…Живео југословенски демократски народ!
Живела Краљевина Југославија!…” .Једна од карактеристика душевних обољења је смањење, или потпуни недостатак увида у сопствену болест. Јадни, јадни Срби који верујете у Југославију… Нема вам спаса!
„…Живео југословенски демократски народ!
Живела Краљевина Југославија!…“, на жалост, тако је Дража завршио свој говор на Конгресу у селу Ба.
Међутим, други, као рецимо историчар Радош Љушић, пак, верује да је први велики удар српство доживело у сукобу са југословенством, средином 19. века. Коначно је поражено у време Првог светског рата, добровољним опредељењем српске интелектуалне елите и династије Карађорђевића. Створена је југословенска држава у којој су сви Срби формално уједињени, али не и суштински:
– Поводом стогодишњице Великог рата српски интелектуалци би морали да претресу питање да ли је српска држава доживела већи пораз 1915. или 1918? Пирова победа из 1918, како данас знатан број историчара представља уједињење, онемогућила је коначно обликовање српске нације и српске државе. Срби никада нису довршили изградњу своје државе и нису, како би Енглези казали, исковали нацију. Због тога је српски идентитет лако нестајао у монархистичкој Југославији, да би доживео коначан пораз у социјалистичкој.
И социолог културе Зоран Аврамовић слаже се да су комунизам и југословенство код Срба допринели слабљењу родољубља, а та „инерција свести“ и даље траје:
– Срби су највише дали за Југославију, највише пропатили, и биланс југословенске државе показује да су из ње изашли као највећи губитници. Одрекли су се своје државе да би ушли у заједничку, али су били на путу да изгубе идентитет. Преласком на идеологију југословенства дошло је до тешко објашњиве промене схватања националног идентитета. Да је Титова држава потрајала још само две деценије сви Срби би се изјашњавали као Југословени!
Ево и мој мали прилог. Опјевах ђавоиманог. А о коме се овдје ради, имате право погађати једном. Ко погоди слиједи му награда.
Опијело
За своје опијело
Облачим црно одијело
Навлачим лице невесело
Мрштим чело
Позивам село
Цијело
На сијело
На своје опијело
Коме се плаче
Нека плаче
Коме се скаче
Нека скаче
Коме се зијева
Нека зијева
Коме се пјева
Нека пјева
Коме се смије
Нек се смије
Коме се бије
Нек се бије
Коме се штуца
Нека штуца
Коме се пуца
Нека пуца
Руши се моје дјело
Црно на бијело
Ходам мртав
Чекам опијело
Момчило
Е мој драги брате Момчило, нећеш никада добити националну пензију, овде. 😊
@Вазал царски
Још једна загонетка:
Опрости Књаже
Опрости Књаже
Ал’ мора да се каже
Неки ђавола траже
Књаже
Не лези враже
Јаке су Твоје страже
А и закони не важе
За неке Књаже
Припази Књаже
Неки Те траже
И кадија чека
И постеља мека
Момчило
,, Ништа неће остати сакривено, све ће се открити у своје време.,, П. С. Моји(Церовићи) су били увек за Свету лозу Петровића. 😊